5.) Обраћање Финске почело је још раније, и то из Шведске, пошто су Швеђани освојили ту земљу. Освајач Финске и први оснивач финске цркве (1157.) је шведски краљ Ерих, који је услед тога постао светитељем. Али тек при крају ХIII. столећа је довршено христијанизирање Финске. Када Швеђани проширише 1279. власт своју и у Лапонију, почело је 1335. хришћанство улазити и у

-ту земљу.

6.) Најкашње је потпуно христијанизирана Лишавска. Ту су додуше руски мисијонари проповедали већ од средине ХІІІ. столећа, и задобише један део Литаваца и неколико великих кнезова са присталицама им. Међу последње спадају и два сина Корјата (Koryat), брата великом кнезу Олђерду, наиме кнез Теодор Корјашович († 1394.), који се 1354. преселио у Мункач у северну Угарску, и Георгије или Јург (или Jury или Juga) Корјатович, који је 1374. дошао на молдавски кнежевски престо. С друге стране Немачки ред се такође од средине ХIII. столећа трудио, да Литавску оружјем приведе римској цркви; па и из Пољске дођоше латински мисијонари. Но одлучна успеха не имаде нико, иако је више Литаваца задобивено за православну, него за римску цркву. Тако се Литавска (као што је горе у историји мисијонарског рада руске цркве опширније изложено) скоро 11/2 столеће колебала између два хришћанства, док 1386. није литавски велики кнез Јигело запросио пољску наследницу престола Јадвигу и ову добио под уветом, да прими латинско хриш. ћанство, што је заједно са својим двором и са својом војском и учинио. Да ли је оч дотле био православни Хришћанин или незнабожац, није извесно; но мисли се, да је крштен у Пољској још пре верења, што би према принципима латинске цркве дало права закључити, да је Јагело дотле био незнабожац. Јагело од тог доба назван Владислав II. или Владислав Јигело (1386. -1434.) увео је и код својих Литаваца латинско хришћанство делом лепим, делом насилно, потискивајући и гонећи како незнабоштво тако и православно хришћанство.

II. ГЛАВА.

Устројство цркве.

00

А.) ИСТОК.

138. Жалосно стање патријарашких столица у Цариграду, Александрији, Антиохији и Јерусалиму.

У Византијској Империји патријархизам и цезаропапизам, т. ј. концентрирање јерархијске власти у патријарху као и владање цара у цркви, који се указиваху већ у претходном (ІІІ.) перијоду, сада у овом (1V.) перијоду добише свој потпун облик. Патријарси приграбише сву митрополитанску власт, тако да су митрополити само по части били пред епископима, а сва њихова ранија права вршио је патријарх, коме су сада они постали прости намесници; а и митрополитански синоди су престали, и уђоше у обичај само патријарашки синоди. Само митрополити, који су припадали додуше цариградском патријархату, али не уједно и Византијској Империји задржаше своја права и своје синоде. Патријарашка власт је у толикој мери владала црквом у пракси, да се и теорија почела тој пракси акомодирати, и у патријархистичким круговима јавља се учење: прави наследници апостолски су само патријарси, а митрополити и епископи су само њихови викари; док се у пређашњем (ІІІ.) перијоду у тим круговима учило само то, да су 5 патријараха 5 чула цркве. Концентрирање јерархијске власти у патријарху показало се и у такозваном ставропигијалном праву (та отаиропруга, доводи се од otaupos - крст и поручи - забадам, подижем) патријараха. То је привилегија из овог перијода, по којој патријарх може сваку цркву и сваки манастир при оснивању му одузети испод јурисдикције месног епископа и подчинити га непосредно својој јурисдикцији просто на тај начин, што даде тамо подићи један крст, који сам пошље тамо. То се називало ставропигијалним правом патријараха, а такове цркве и манастири зваху се ставропигије, за разлику од оних, који припадају округу (êvopía) месног епископа, такозваних еноријских (нуријских) цркава и манастира или, како би се данас по окциденталном начину изражавања рекло, дијецезалних цркава и манастира (xxkratar Evoplanat,

Hovaotipla Evoplanà). Истина епископи су се једно време опирали формирању те привилегије, али напослетку подлегоше. Исто су тако патријарси приграбили привилегију, да клирике ма ког епископа узму у своју службу без претходне приволе дотичног епископа, и да их употребе у патријарашкој цркви. Ово право међутим не беше нешто нечувено, јер га је по картагинским канонима примас Картагине имао у целој африканској цркви већ у почетку V. столећа, а и за епископе није било тако штетно, као ставропигијално право, којим су им патријарси по својој вољи могли одузимати многе цркве и манастире. Обично се то дешавало по частољубивој жељи самих ктитора, који су јако волели, да им цркве и манастири, које сами основаше, буду патријарашки манастири, патријарашке цркве. Али свемоћ патријарха беше у снази само према подчињеним митрополитима и еписко

пима; док према цару беху патријарси сасвим немоћни, поIIITO су цареви византијски све већи и већи деспотизам вршили у црквеним стварима, и све више и више доводили црквену управу у одвисност од својих заповести, тако да су овом систему црквене управе дали у новије време назив византијски цезаропапизам, да се тиме каже, како су у византијској цркви цареви приграбили оно, што у западној цркви имају папе. Цезаропапизам се јављао и у религијозним споровима, у којима цареви хтедоше учествовати са меродавним гласом. У историји религијозних спорова овог (IV.) перијода видећемо, како су често византијски цареви по својим политичким интересима или назорима утецали на судбе и одлуке црквене. И овде се гледало, да се пракса утврди теоријом, и тако се код цезаропаписта јавља теорија: и цар добива помазањем приликом крунисања неку врсту епископског посвећења, нешто што је као тајна (сакрамент) и што с једне стране проузрокује опрост грехова, које је цар до крунисања учинио, а с друге стране даје право цару да врши у цркви првосвештеничку власт. Ипак и у овом перијоду беше појединих патријараха, који се никако не хтедоше покорити самовољи царевој на пољу црквене управе, црквене дисциплине, црквеног учења. Понекад нису смели цареви у такове људе да дирају, и да их казне; али понекад их збациваху и изгањаху. Чувен пример таквог храброг и несломљивог те зато кажњеног човека на цариградској патријарашкој столици беше Арсеније Авторијан (1255. до

1267.)1), који је седео на патријарашком престолу при крају доба Латинског Царства и у почетку обновљеног Грчког Царства. У првом добу свога рада резидирао је у Никеји, а у другом у Цариграду. Кад је 1261. Михаило Палеолог, тутор малолетног цара Јована Ласкара, срушио Латинско Царство у Цариграду, узурпирао је и царски престо за себе (1261.-1282.) и ослепио је законитог престолонаследника, да би га учинио безопасним. Патријарх Арсеније имао је смелости, да екскомуницира узурпатора, што је тако деловало на народ, да се Михаило Палеолог бојао последица, те је био готов да се покаје. Арсеније му је у знак покајања наложио казну, да скине скрлет, који је таквим злочином стекао, и да постави на престо законитог наследника, ослепљеног Јована Ласкара. То Михаило Палеолог није очекивао и није хтео, и осветио се патријарху због таквог поступка тиме, што га је 1264. збацио и изагнао, те гледао да то и црква санкционише, па сазвао синод себи оданих епископа, који 1267. прогласи патријарха Арсенија збаченим. Али први наследник Арсенијев, кога на место Арсенијево поставише, Герман III. није могао да се одржи због опћег огорчења у тој ствари, и цар је морао овог већ после три месеца уклонити и побринути се, да дође на патријарашки престо човек, кога народ сматраше за светитеља. Тако је дошао Јосиф I., али се овај такође тешко могао одржати. При томе је цар увек покушавао код Арсенија, да скине екскомуникацију, коју је на њега био бацио. Узалуд је употребљена доброта, узалуд и најстрожије мере до терања у глад, ништа се није могло постићи код прогнаног и затвореног патријарха; умро је (1273. — 1274.), а проклетство није повукао; његова моћна странка и надаље није хтела сматрати цара слободним од екскомуникације те према томе законитим царем, и није хтела првог као и даље наследнике Арсенијеве признати за законите патријархе, па је избегавала и цара и патријархе. Она је стога названа странком Арсенијевом (Арсенијевци) и била је тако тврдокорна и силна, да је чак после 45 година син и наследник Михаила Палеолога, Андроник II. Старији (1283. - 1328.) сматрао за потребно, да учини уступке овој странци, да би је примирио.

1) Арсеније беше патријарх 1255. -1260, у Никеји за време цара Теодора 11. Ласкара († 1259.), а по други пут 1261.—1267. у Цариграду за време Михаила Палеолога.

Примирила се ова странка тек 1312., када су Андроник и патријарх Нифон (Niqwv) I. не само донели кости Арсенијеве са највећим почастима у Цариград и ту их свечано положили у цркву, него и сами и цео двор и клир и народ три дана постили и кајали се и сем тога суспендирали на 40 дана дотадање противнике Арсенијеве у клиру, да тако изгладе злочин, који се на њему извршио. Тек сац су Арсенијевци признали наследнике Михаила Палеолога за законите цареве, а њихове патријархе за законите патријархе. Међутим и поред притиска од стране цезаропапизма и кад се тај притисак не узме у обзир, цариградски је патријарх и у овом (IV.) перијоду, и у неком погледу сада још у већој мери, као први аукторитет у православној цркви окружен био нимбом свога положаја. Па чак и на тај први епископски престо Истока поред свег помонашивања јерархије још и сад су могли доћи и мирски свештеници, а не само монаси; само су се мирски свештеници при подизању на престо постригли за монахе. Али је та различитост у претходном животу донела као особину у мо нашкој ношњи цариградских патријараха, да су они међу њима, који су из мирског свештенства дошли на патрија. рашки престо, носили не црну, него белу панакамилавку (паѵоханзрайл или фріптáplov), т. ј. црну, а не белу навлаку (вео) на обичној цилиндричној монашкој капи, на камилавци (харт aó(tov), при чему је та навлака понекад била украшена златом извезаним сликама Христа, Крста, Богоматере, Крститеља или Херувима. Биће да је та разлика у ношењу црне и беле панакамилавке била у обичају и код

осталих епископа.

Судба јерархије у патријархату александријском, антиохијском и јерусалимском беше, као што знамо из кратког политичког прегледа овог перијода и из историје крсташких ратова, веома жалосна и њен положај веома бедан. Тако је н. пр. чувени канониста или црквени правник Теодор Валсамон (Валоанѵ), који је 1190. — 1203. био антиохијски патријарх, морао као такав живети у Цариграду, јер Антиохија беше у рукама крсташа. И градови Александрија и Антиохија изгубише свој црквени значај. Александријски патријарх је већ 995. преместио свој престо у нову египатску резиденцију, у Кајиро, а антиохијски патријарх преселио се у Дамаск, кад му резиденцију 1268. разорише Сарацени.