139. Оснивање трновске и пећске патријаршије.

Осим патријархата одржале су се у својој јерархијској самосталности и остале автокефалне цркве пређашњег перијода. Тако се одржала у својој самосталности бугарска црква, или, како се она већ сада називаше, охридска архиепископија, иако су Бугари архиепископије охридске већ 1019. дошли под византијску власт; тако се одржала као само стална и ивирска (или грузинска или Бурђијанска) црква са својим католиком (католикос). Само је охридска архиеписко пија још 971. изгубила у корист цариградске патријаршије северну Бугарску, када је ову освојио цар Јован Цимиск, а у Ивирији, кад се ова у ХIII. столећу разделила у две државе, у западну и источну Ивирију, настадоше услед тога 1390. и две самосталне ивирске цркве са два католика (католикос), т. ј. са једним у источној Ивирији или Грузији у ужем смислу (названој још Кахетија или Картхлија) и с једним у западној Ивирији или Имеретији. Али настадоше и две нове автокефалне цркве, и то на штету цариградске патријаршије; обе те нове автокефалне цркве јављају се као патријархати; то су румунско-бугарска патријаршија у Трнову и српска патријаршија у Пећи (Ипек, како га доцније Турци назваше). Те две нове патријаршије имају у току овог (IV.) перијода овакву судбу:

1.) Кад се 1186. у северној Бугарској јавило Румунско. бугарско Царство између Дунава и Хема (касније Балкана), тиме је настало непријатељство између овог и Византијског Царства, и већ је брат и наследник двојице оснивача Румунско-бугарског Царства Петра и Асена (1186. — 1196.), Калјован или Јоаникије или Јоаниса (1197.-1207.) мислио, да због свог положаја према Византији мора тражити ослонца на Западу, нарочито у Риму, центру тадашњег Запада. Он је дакле ступио у везе са римском столицом, И 1204. дошло је између њега и папе Инокентија III. (1198.-1216.) до нагодбе, по којој је њему Инокентије III. дао круну, а првом епископу његове државе признао архиепископски, цариградском патријарху координирани положај, али под уветом, да се Јоаниса и његов народ у свему покоре римској цркви и да признаду папу као свога поглавицу. Но кад је Цариград исте године пао Латинима у руке, непријатељство између Румуно-Бугара и Грка много је попустило; напротив настадоше многи поводи за спор између Јоаникија и Латина,

и последица тога беше, да се Јозан Асен (1218.—1241.) нећак и други наследник Јоаникијев, браком, који је склопио са ћерком грчког цара Јована Вашаца Дуке (1222. до 1254.), измирио 1234. са грчким Никејским Царством. Ово политичко измирење донело је са собом и црквено измирење, Румунско-бугарско Царство се сасвим одрекло Рима, и румунско-бугарска црква прикључила се никејском патријархату, али сад више не као субординирана, него као ко ординирана црква. Грчки патријарх у Никеји Герман II. (1222. до 1240.) признао је архиепископу Румунско бугарског Царства самосталност и патријарашки наслов, а владарима Бугарске уступио је грчки цар достојанство и наслов краља (цара). Тако је поред четири стара патријархата на Истоку настао нов пети патријархат са сталним седиштем у Трнову. Али овај патријархат није се одржао до краја овог перијода, јер кад 1393.—1398. Турци под Бајазитом I. (1389.—1403.) учинише крај Румунско-бугарском Царству, чији последњи краљ беше Јован Шишман III. (1365.-1393.), спаде и па тријархат трновски 1394. на степен обичне митрополије цариградској патријаршији, и од тог доба архиепископе трновске сретамо као митрополите под јурисдикцијом цариградског патријарха. Последњи трновски патријарх Јефтимије (1360.—1393., † 1400.) беше веома образован и веома чувен човек. У румунско-бугарском трновском патријархату био је румунски елеменат јачи, него у охридској архиепископији; али будући да су Бугари били владајући елеменат, карактер цркве и овде, као и тамо, био је бугарско словенски, зато је литургијски језик и за Румуне био словенски.

2.) у исто доба од прилике (1204.), када је Инокентије III. привукао римској цркви Јоаникија и његову државу, трудила се римска столица да придобије и суседну српску државу. И Србима су у ту сврху давана обећања у политичком и црквеном погледу, као и Румуно-Бугарима. Али реализирање римских намера спречио је син Стефана Немање (1168.-1196.), а брат тадањег владара Стефана Немањића, Сава, који је, да би парализирао римска обећања, да би омогућио српској цркви успешнију борбу са остацима незнабоштва и са богумилством, израдио 1219. (по другима нетачно 1222.) сличан, шта више још већи црквени уступак, по ком српски епископ постаје автокефалним архиепископом. И први автокефални архиепископ српски по жељи цариградског патријарха у Никеји Манојла Сараншена названог Кари

шопула1) (1215.-1222.) постао је сам монах Сава Немањић. Поред старе епископије у Расу засновано беше неколико нових епископија. Против оснивања нових епископија као и против тога, што је рашка епископија отргнута од Охрида и подчињена новој самосталној српској архиепископији, протестирао је 1220. учени Димитрије Хомашијан једним синодским писмом; писмо то донео је »монаху « Сави, који се због проглашења српске цркве за самосталну архиепископију >обукао у грех као у хаљину «, Јован Скопљански; у том се писму прети афоризмом (афоронд), т. ј. одлучењем од цркве. Али је српска црква без обзира на тај протест напредовала. У политичком погледу добила је Србија великог полета; две године раније се назва краљевином, као такова освоји и пределе охридске цркве, и у току од једног сголећа, и особито за време Стефана Душана, који је почео владати 1331., дошла је до велике моћи. Стефан Душан (1331.—1355.) срећан у рату озбиљно је помишљао на то, да подчини себи суседно Румунско-бугарско и Грчко Царство те да оснује Царство Срба, Бугара и Грка под својим скиптром. Носећи се таквим плановима, помишљао је и на то, ко ће га помазати и крунисати за цара. Византијске цареве наиме помазиваху и крунисаху њихови патријарси; Душанова савременика Јована Кантакузина, будући је цариградски патријарх био на страни законитог цара Јована Палеолога, крунисао је јерусалимски патријарх; суседне бугарске цареве крунисао је трновски патријарх. После освојења знаменитог Сера (1345.), кључа на путу од Солуна за Цариград, сазове дакле Душан 1346. државни сабор епископа и великаша у Скопље. И на том сабору је српска црква подигнута на патријаршију за Србе, Бугаре и Грке, а архиепископ Јоаникије II., раније канцелар (логотет) Душанов проглашен је за патријарха »Срба и Грка«, и као такав је интронизиран. Сад се дао Стефан Душан крунисати за цара Срба, Бугара и Грка, и тако је Србија у црквеном погледу постала патријаршијом, а у политичком погледу царством. На проглашење српске цркве за патријаршију пристадоше бугарски патријарх у Трнову и Полугрк архиепископ у Охриду. Грци, осим богато обдарених светогорских калуђера, беху противни српској патријаршији. Цариград је у лицу патријарха Калиста (први пут

1) Неки погрешно узимају, да је самосталну архиепископију српску одобрио и Саву посветио за архиепископа не патријарх Манојло, већ Герман II.

C

1350.-1354.) на прокламацију из 1346. одговорио тешком анатемом (1352.), тим пре, што су сем тога 1349. прогнани сви грчки епископи, који дођоше под српску власт и који имађаху столице у српској држави. Патријаршија српска проглашена је и без споразума са источним патријарсима у Александрији, Антиохији и Јерусалиму. Срби се на проклетство цариградског патријарха не обзираху много, док год ратна срећа беше на њиховој страни; али кад се ова промену и Турци нанесоше и Србији много невоље и опасности, тада се тражило у Србији измирење са цариградском црквом, тим пре, што је народ анатеми приписивао несрећу. За време расула Српског Царства први Царства први је деспот Јован Угљеша (ОÌүхéovs), који тражи црквени мир с Грцима. Он је управљао пограничном облашћу према Грцима и Турцима са престолницом у Серу. 1368. преговарао је са цариградским патријархом Филотејем (први пут 1354. — 1355., други пут 1362.-1376.) о сједињењу (Ëvwag) српске и цариградске цркве. До партикуларне уније, наиме до измирења цариград. ске цркве са оним делом српске цркве, који је био у земљама Угљешиним, дошло је већ 1371. Али остали део српске цркве остаде још неко време у расколу са Цариградом. Тек настојањем светогорског калуђера Исаије код српског вла дара Лазара и српског патријарха Саве IV. (1354.-1375.) почело се радити на унији целе српске цркве са Цариградом (око 1375.). Светогорски монаси су највише осећали тежину анатеме на српску цркву; зато се са Атоса и јавља иницијатива за потпуно измирење Пећи и Цариграда. Опасност од Турака је расла, осећала се потреба заједничке акције са Грцима; отуд пристанак Лазарев. Преговоре за измирење водио је Исаија са успехом. Плод тих преговора је био, да је цариградска патријаршија не само скинула анатему са српске цркве, него ју је и признала као патријаршију. Србија се после измирења није дуго држала; 1389. у бици на Косовом Пољу уништише Турци под Муратом 1. (1359.-1389.) и Бајазитом I. (1389. -- 1403.) Лазареву државу, и претворише је у трибутарну кнежевину, такозвану деспо товину, да се као такова одржи до 1459. Патријаршија пећска се после катастрофе на Косовом Пољу 1389. држала, преживела је овај IV. перијод неколико година, да са деспотовином српском (која је пропала 1459.) у оним бурним временима пропадне и она, као што је много раније још у IV. перијоду пропала трновска патријаршија.

140. Јерархијска организација руске и румунске цркве.

1.) Руска црква ступила је из III. перијода у IV. као митрополија цариградске патријаршије са седиштем у Кијеву и са шест подчињених епископија. Број епископија се у овом (IV.) перијоду због даљег ширења хришћанства умножио на 18, од којих 9 спада на северну Русију, а 9 на јужну Русију. Међу епископијама Новгород имађаше првенство и достојанство архиепископа у новијем нижем смислу те речи, т. ј. у смислу почасне митрополије, те се отуда новгородски епископ услед првог ранга, који је имао после митрополита, по терминологији православне цркве називао протодрovos, т. ј. првопрестолник, т. ј. онај који има први престо, први ранг после претпослављене црквене поглавице. Митрополити су у прво време постављани већим делом у Цариграду, и одатле слани у Русију. У даљем току овог (IV.) перијода то се већ ређе дешавало, и митрополите су именовали велики кнезови уз приволу епископа; митрополити су онда ишли у Цариград само ради посвећења. У последње време пак дозволом патријарховом, али и без дозволе патријархове, могли су митрополите посвећивати доста често домаћи им епископи. Док су до 1237. руски митрополити били већином Грци, и пре 1237. тек митропополит Иларијон 1051.—1054. се јавља као први Рус на кијевском митрополитском престолу, дотле су каснији митрополити већим делом били Руси; али Ипак и после 1237. Максим (1283. -1305.), Теогност (1328.—1353.) и Фотије (1408.—1431.) беху Грци, Кииријан (1376. —1406.) Србин, Григорије Цамблак или Самблак (1415.-1419.) по једнима Србин, јер је рођак Кипријанов, по другима Румуно Бугарин, јер је рођен у Трнову, Исидор (1437.—1441.) грчки образован Бугарин. Неки од митрополита руских су се нарочито одликовали, па чак постали и светитељима, тако у 1. половини ХІV. столећа митрополит Свети Петаар (1308.—1326.), после средине XIV. столећа Свети Алексије (1354.-1378.) и при крају IV. перијода Свети Јона (1448.-1461.).

Митрополити руски заузимаху спрам патријарха доста самосталан положај, и сасвим други положај него митрополити Византијске Империје. Они имађаху још сва канонска митрополитанска права, и баш патријарашка (цариградског патријарха) права беху у Русији веома ограничена. Митрополити су имали велик утецај и на политичке при