Слике страница
PDF
ePub

смркло, капетан није могао виђети исто пристанишче, и кад смо близу Поле били, онда је примјетио, да смо Прешли, и за то се извињавао, и тако пођемо у Полу, и смјестимо се у једну доста хрђаву гостијоницу, будући да у мјесту боље није ни било. У Поли живио је један Грк без Фамилије, који је знао добро говорити србски, и овај како је чуо да је владика дошао, одма је дошао у гостионицу поклонити му се, и позвати га у његов дом. Владика се изговарао да не иде, али он не даде се преклонити, него једнако моли говорећи, да би за њега срамота била, да ми ноћимо у гостијоници будући да је он у ономе мјесту, и тако владика видећи његову жељу, преклони се и пођемо к његовом дому, и он нареди, те све наше ствари пренесоше у његову кућу, и одма нађе једног чоека тер га посла у Пероју с писмом на пароха, обзнањујући му, да је владика у Полу дошао. Код истога Грка ми се љепо смјестимо, и вечером господском нас почасти, сутри дан у јутру по ручку |Фруштуку) отишли смо виђети остатке и развалине римски споменика, у то дође и парох поп Петар Марићевић рођен у Пероју, су два јошт свјашченика попом Спиридоном Рафаиловић, родом из Паштровића от Боке Которске и попом Јоаном Вуиновићем, родом из Далмације из села Отока и с многим христијанима. И посље него су подворење владики учинили, и с њима поразговорили, пођемо у цркву гђје буде пристојно от свјашченства и христијана дочекан, и ту им епископ једно кратко и поучително слово изрече и архипастирски их благослови. У истом мјесту ови христијани објед спремили су, на ком су и мејстна господа многа била, по обједу смо се поздравили са свима, који су нас до брода допратили, и на ново се с њима опростили, и взајмно сретан пут желили, и тако се растанемо, они отлазећи својим домовима, а ми једрећи пут Далмације, које смо захвалећи Богу сретно путовали и здрави у Задар приспјели, и ту смо се једно два дана забавили, и посље к Шибенику нашој постојбини упутили, гђје су нас наши пријатељи с радошћу дочекали Јунија 18. 1816. Посље неколико дана одмора по захтевању г. Соларића и мом обећању писао сам му и извјестио га о нашем сретном путовању и дошлествију у Шибеник. У сљедствију казалису ми да парох отац Исаије Омчикус у време нашега отсуствија захвалио је обшчеству на парохију, и да жели отићи у монастир последње своје дане провести, и ово је обшчество устмено г. епископу приобшчило, молећи га за једног другог пароха, с којим би и он г. епископ и обшчество били задовољни, на које им је отговорио, да ће он за то мислити. Међутим приближи се и велика госпојина храм катедралне цркве, који се свагда торжествено свјетковао, и литија се с иконом матере божије кроз град носила, коју је сам г. епископ с више свјашченства пратио, и за то је позвао једног протопрезвитера и јошт неколико свјашченика да они тај дан сослужители буду, који су и дошли. У очи самога праздника мало пре вечерње уФати грозница реченога протопрезвитера, и није могао у цркву доћи, за које и г. епископу и свему обшчеству било је жао, и за то стари Руђери, отац Марков, упита г. епископа: тко ће началствовати, на које му отговори: Кирило, а овај опет: млад је, а владика: јест, али најбоље зна, а иначе биће сметње, и тако ја сам началствовао, и на праздник на вечерњи, и на повечерију појао се канон матере божије. По свршетку намјестилисмо икону њену на своје мјесто, и изишлисмо из цркве, и христијани допратили су владику у двор и захвалили су му на труду, у исто време молили су га да им даде мене за пароха, на које им је отговорио, да ће промислити. Ја пак с моје стране њима сам захвалио на њиховом о мени добром мњенију, у истовреме казао сам им, да ја колико нијесам за то, толико нити желим нити хоћу, него у мој монастир да желим отићи, али они нипошто нехђеше ме се оканити, нити ја от моје прве бесједе отступити, и тако се растадoсмо.

АВТОБИОГРАФИЈА 7

Сутри дан т.ј. 16. Августа пошли смо у Имоски З дана далеко от Шибеника, гђе јошт владика нигда није ишао, но неколико дана пре нашега отлазка, дошла је била от говерана, задарскога наредба, да им се пошаље описаније, от свјега свјашченства и какве је који науке свршио, и каквога је који поведенија, но будући да је владика овај дан за отлазак отредио, за то није имао времена учинити, него посље кад се от пута повратио. И тако ми отидосмо, и будући посље Дрниша, Петрова поља, путовали смо кроз села гђје сами римокатолици обитавају, за то смо двје прве ноћи код римскије пароха ноћивали, који су нас с најлепшим гостољубијем дочекивали, а исти пароси били су калуђери реда св. Франциска. Ја сам из Шибеника мало болестан отишао и код ови отаца таку сам послугу имао, да им никад заборавити не могу, и путујући Марко Руђери једнако уза-ме ходио, и непрестано ми за парохију Шибеничку говорио, да примим се оне парохије, на које му нигда нијесам повољни одговор дао, и тако трећи дан т.ј. на 18 и м. приспјесмо у Имоски у вече по све касно код пароха оца Мојсеја Јовића постриженика монастира Драговића. Сутри дан дошли су парохијани поклонити се влаДИКИ Тако ра ДОСТНИ Тако весели, да се описати не може. Такође и из вароши једнакога имена сва господа римског исповједанија и гвардијан с неколико његови калуђера Францискана, дошли су на подворење г. епископу, које је и он њих све посјетио, и ту смо се задржали 12 дана на молбу предреченога пароха и христијана, који су једва изчекали свога архијереја, удаљени будући и неимајући прилику чесће га виђети, и за удовлетворити њима, за то смо се толико задржали. Затим опростимо . се и с њима и отидемо, и они су нас подалеко пратили, и ту се опет на ново опростимо и г. епископ њих благослови и он и со својим домовима с парохом поврате, а ми се к монастиру Драговићу упутимо с тим намјеренијем, да тамо о рождеству Богородичину будемо, и у

вече касно приспјесмо у варош, која се зове Сињ, гђје и преноћимо. Сутри дан на ново упутимо се к Драговићу и кад смо били на пол пута от Сиња до Драговића, срете нас један чоек из Шибеника, који један завежљај писама за владику носио, међу којима опет налог от говерана за свјашченике, како је горе речено. С истим писмима било је и једно за мене от г. Павла Соларића из Млетака, који ми отговара на моје писмо, у исто време моли ме, да се потрудим наћи му буквицу Доситејеву. Исту вечер приспјемо у монастир Драговић, и ту проведемо праздник рождество пречистија Богородици, и посље отидемо у Шибеник, ја слаб што сам био, сувише от дуга пута јошт више ослабим, за које морао сам у постељи остати, и под надзираније љекара бити. Али опет 3 дана посље нашега долазка на ново дође писмо на владику от говерана да описаније свјашченика пошаље, за које стари Руђери Марков отац без мене није хтјео радити, будући да сам ја знао добро како што у канцеларији стоји, а друго познавао сам се добро са свим свјашченством, за то он отложио је био до три дана, ако мени не би љекар допустио из собе изићи, да ће у моју собу доћи, и код мене радити. Но захвалећи милостивом Богу, ја трећи дан лагано устанем, и добро обучем се, и кад сам са свим готов био, дође стари Руђери, који ме поздрави и повесели ми се што сам устао, у исто време рече ми: да ће донијети јошт један велики астал, и да ћемо почети радити, на које му ја отговорим, да не треба, него да ћу ја лагано у канцеларију доћи, које му је веома мило било. И тако заједно отидoсмо и одма нас двојица почелисмо редом прегледати старе анаграфе колико от Зелића, толико и владике, које су нама от части служили за основ, и он је сину своме казивао италијански како треба да пише, и кад смо већ били једну четвртину част свршили, онда Марко Руђери поче оцу своме говорити: видите ли оче, како он све ове ствари у прсте знаде, а неће да

се прими парохије. А старац обрати се к мени и рече: зашто нећете да примите парохију?, на које му ја отговорих: то је дјело тешко за мене, овде се изискује много, а ја немам толико способности, и за то волим у мој монастир отићи, које безпрестано желим, и за које сам више пути дозволење просио, јербо другу жељу никад нијесам имао, него да живот у монастиру проведем. На које ми он отговори: ја почитујем ваше мњеније, и ваше обхожденије, а што се бојите парохије примити, то небојте се ништа, а ако пак што вам буде нуждно отношенија спрама мјестним властима, то вас увјеравам да

ћу вама вазда на руку бити и у свачему вам помоћи, и

то ћу мом сину као завјет наложити, да и он буде такођер руку помоћи дати, а то за ону љубов вашу коју сте ми у ваше отечество, кад сам с владиком први пут онамо отишао био, такођер и за помоћ коју сте ми овде учинили, и канцеларију у поредак држали. А друго јест истина, да у вашем монастиру по све лепи обичај има, и поредак прекрасни држисе тако, да се дичити и мирно братољубно живите може, но ово вам кажем: да би љепо било, парохије да се примите за коју годину, и посље по жељи вашој у монастир да отидете, и у исто време штогод за успомену да отнесете, које би вама јошт к вишој чести служило. Но опет ја остадох у мом мњенију непреклон, и тако тај дан све смо у поредак саставили

и начинили, само је остало да се на чисто препише и

говерану пошаље. Ја сам посље овога одма писао г. проти Петру Саблићу у Стрмицу, оцу Јакову Маринчићу, пострижнику монастира Крке, пароху Косовскоме, молећи њих, да би настојали ако је могуће добити названу „буквицу Доситејеву“, будући се он у оним и около њих мјестима бавио, које су они одма то учинили и нашли, и мени и један и други по једну послали, које сам ја чисто и точно преписао и одма Соларићу у Млетке послао. Посље дужег времена добио сам јошт једну једнаку буквицу, само с

[ocr errors]
« ПретходнаНастави »