том разликом, што је ова посљедња свако слово окончавала с оним с којим и почиње. Сувише добио сам и три његове придике, једну на велику госпоину што је у м. Крупи, другу у Драговићу на малу госпоину, а трећу у село Кањање у Петрову пољу на дан храма цркве св. Петке коју је говорио, к томе добио сам и два његова оригинална писма, једно Симеону Кураици у св. атонску гору што је писао, а другу у Скрадин г. Спиридону Мирковићу трговцу, и у монастиру Драговићу неке стихове на толкованом псалтиру што је написао, а такођер и на једну књигу поученија св. Василија великаго, равним обоје преписао сам и све заједно држао, очекујући згодну прилику послати и ово све Соларићу, и кад сам их послао и како, то ће на свом мјесту бити назначено.

У сљедствију колико стари Руђери, толико и сви парохијани Шибенички молилису ме да се примим парохије шибеничке, а и сами г. владика више пута говорио ми је да се примим речене парохије, на које сам се изговарао да нијесам за то способан Мој пак благодјетељ г. Георгији Димитровић отвраћао ме да се нипошто не примим парохије, доводећи ми како је то тешко скопчано с безпрестаним движенијем, без кога ја бити могу, додајући ми то: ако г. епископ нема вољу држати те код себе, а ти дођи код мене, гђје ћеш имати две велике собе, кост, аљине, прање и свагда свој талир у џеп, И ништа ти оскудјевати неће. Ово предложеније мога благодјетеља није ми противно било, јербо за мене боље нигда неби захтевао, али и ово морао сам отрећи, за узрок што сам добро познавао нарав владикину, који, кад би ја ово учинио, омрзно би на мене, и прогонио би ме, а у монастир по толиком мом прошенију није ме хтио пустити, говорећи, да има нужду от мене.

Ово се тако отезало, док је већ у 1817. љето ушло. Видећи да једнако сви предречени спопали ме, ови да се примим, они да се не примим парохије, помислим да се примим за 1 или 2 године највише парохије, и посље

да захвалим, и по жељи мојој у монастир да отидем и тако најпосље около поклада великога поста исте 1817. године, рекох г. владики, да ћу се примити парохије, које он и сви остали који су то жељели, једва дочекали. Посље г. епископ кад је време улучио, начинио је мени сингелију, коју сам ја сам на чисто преписао, посље он је потписао, и принадлежашчу таксу опростио ми је, И исту сингелију у говерну послао, потврдио и опет принадлежашчу таксу говерну и они су ми опростили.

Речену сингелију примим ја 15. Јулија 1817. г., И морао сам исти дан отићи код мјестнога претора, који је био предобзнањен за то од више власти, за учинити присегу.

И

Исту обноћ снивао сам, да сам из града изишао, путем који к Трогиру и Спљету води, упутио се да се мало проходам, и кад би далеко от Шибеника за једно пол сата, на мјесто гђје је њекад била једна римска капела, која је сад полак срушена и забатаљена, и које се зове Мажурица. Ова капела лежи с леве стране пута, а с десне један виноград, који је обграђен зидом од камена без креча, и пре него се к овим дође, на десну страну има једна стазица, која води у једно село, које је крај мора, и које чини један мали полуостров, и зове се Магдалина, и они час, кад сам ја с великога пута на стазицу сврнуо за да пођем у Магдалину, тај исти час искочише преко зида из оног винограда два наоружана разбојника, с голим великим ножевима у рукама, и устремише се пут мени, као да ће ме посјећи. Ја то видећи, одма повратим се на велики пут, и почех бежати колико сам најбоље могао, а они за мном. Дођем у град, пак и у двор. Успнем се уз степене, дођем испред канцеларије, пођем преко једне сале и уђем у моју собу, коју оставим отворену, а они обоје с тремленијем једнако сљеде ме. Ја кад сам био на сред помислим, да не би и они у собу ушли, повратим се, и извадим кључ из врата собни, који је с поља био, и затворим врата и с истим кључем за

кључам, и опет извадим кључ, и ставим га на столицу, која је код моје постеље стајала, и иза свег гласа повичем: Дијаконе!

Овај дијакон Андреј Личина и сестрић владичин Панајота, спавали су са мном у једној соби, и на ову моју вику, дијакон почне ме звати и питати, за што вичем?, и за што га зовем? На које ја се почнем на њега срдити и говорити му, да ме у миру остави да спавам, али он једнако сљеди ме питати, шта ми се догодило? А ја такођер почех молити га, да ме остави у миру спавати, на које прихвати сестрић владичин, увјеравајући ме за

све. што сам чинио.

Најпосље казах им, што сам снио, и у сну као да сам то чинио, на то они казаше, како сам ја из постеље устао, кључ извадио, и из нутра затворио, и кључ на столицу крај постеље ставио, и за боље увјереније, рекоше ми, да ћу наћи кључ под аљине на столицу, које сам и нашао, и њих опет увјерио, да ја ништа друго не знам, него да сам сањао.

Ја за овај сан, а јошт за друге, који ће сљедовати, молим свакога, ако би коме до руке дошло ово читати, да не прими ово за досаду, а да мене не би за сујевјерна држао, јербо нигда такви нијесам био, за то с клетвом мојом свјашченическо-иноческом исповједам: да све ово како онда совршено памтио сам, тако И сад точно опомињем се. А речена моја два суложника, који су све чули и очима видјели, више су пута о томе приповједали, а ја из овога нигда ништа нијесам мислио ни закључивао, што ће са мном посљедовати, осим ако би се кад догодило, да би когод казивао, да је штогод чудновато сањао, то би и ја који пут овај мој сан приповједао. Но по времену, признао сам толико, што посредством, такових снов, Бог који пут њеким сакривеним от человеческаго ума начином, предсказује нам предбудуће случаје, за које ће се сваки увјерити, кад буде виђети, што је из овога сљедовало, и на што ће овај

сан изићи, јербо посље ове ноћи, сваку вечер кад би хтио заспати, чуо сам кроз сан њеки глас покрај мене, који би звао: Кириле, а који пут, оче Кириле, на које би се ја тргао и одзвао са: ха!

Због тога су ме више пути горе именовати моји суложници питали: за што се трзам, и коме се одзивљем, на које би њима ја отговорио: ја мислим, да ме који од вас зове, а они ми кажу, да от њих ни један није ме звао, и за то чудили су се, што то може бити. И ово је сљедовало не само у владичину двору, него и на друго мјесто до време, докле ће бити на свом мјесту

назначено.

За овим приспе и празник успенија пресвјатија Богородице, које је храм наше онда катедралне цркве у Шибенику, у који је дан и владика служио, и мене посље читања Евангелија парохијанима представио, и као пароха от њега изабраног и от височајше гражданске власти потврђена прогласио, за које посље божествене литургије и литије, коју смо кроз град носили, сви парохијани дошли су у двор владики захвалити, и њиову задовољност мени изјаснити, говорећи: да се срдечно радују, што су получили оно, што су одавна жељели, на које сам им захвалио.

Посље овога, ја сам у двор код владике остао, као и пре овога, у канцеларији помагао, и економију кућевну водио, гђје сам препитаније, собу и прање једнако имао, и колико сам могао најточније, моју дужност парохијалну отправљао.

Међу овим временом, владика је от владе питан био, кога је он вјероисповједанија, на које је он овако отговорио: Божијеју милостију и свјатаго патријаршескаго престола сушчаго в Константиње градје, православновосточнаго. За ово је он њеколико пута био питан, на које је сваки пут једнако отговорио.

Посље овога у Септембру мјесецу, други дан по воздвиженију честнаго крста, разболим се тако, да су

већ љекари очајавали о моме здрављу, и најпосље рекли су: ако га јошт његова младост што не поможе, више за њега нема ништа. Ја са свим што сам преслаб био, опет сам њеку внутрену храброст осећао, које ми се чинило да ћу оздравити, но са свим тим моју сам дужност христијанску учинио, и божијему промислу себе вручио, које милостиви Бог, молитвама и ходатајством пречистија Богоматере, не хотећи смрти грјешника, умилостиви се на мене, и на ново поврати ми здравље, за које буди му хвала и слава.

У овој мојој болести, добио сам једно писмо от мог пријатеља г. Павла Соларића из Млетака (Венеције), у ком ми обзнањује, да Гилфорт лорд енглески, кога је он српски учио, и многе му српске књиге набавио, води га у Рим, неаполитанско краљевство и у острве Јоникијске, и одатле да ће се вратити и у Беч отићи, а из Беча у Будим, а из Будима у Русију, и свуд да ће о мени успомену имати. Тако су и учинили, и до Будима дошли, но Даље ишли нијесу, будући су лорда важна дјела у оте

чество позвала.

Овога времена био је от владе послан римски епископ от Велије г. Шиндић, у приморске Далматинске градове, да по обичају њиову мироноше (crismare), но говорило се, да је више због неки политически ствари, него за то, и ради тога колико от клира, толико и грађанске власти, колико се најљепше могло, био је дочекиван, и у повратку свом и у Шибеник дошао, гђје je такођер љепо био дочекан. У исто време, и на нашој цркви за почест њему, звонили су. Он је био на квартиру у манастиру св. Франциска, у ком су живјели фратри минорити. Наш владика, ишао њега поздравити, равним начином и он је дошао њега посјетити. Ја сам јошт от болести доста слаб био, но владика је у моју собу дошао, и реко ми је, да се лагано обучем, и мантороз и паракамилавку да метнем, а он ће дијаконе послати да ме горе отведу. И док сам се ја обукао, дијакони дођоше