Слике страница
PDF
ePub

том разликом, што је ова посљедња свако слово окончавала с оним с којим и почиње. Сувише добио сам и три његове придике, једну на велику госпоину што је у м. Крупи, другу у Драговићу на малу госпоину, а трећу у село Кањање у Петрову пољу на дан храма цркве св. Петке коју је говорио, к томе добио сам и два његова оригинална писма, једно Симеону Кураици у св. атонску гору што је писао, а другу у Скрадин г. Спиридону Мирковићу трговцу, и у монастиру Драговићу неке стихове на толкованом псалтиру што је написао, а такођер и на једну књигу поученија св. Василија великаго, равним обоје преписао сам и све заједно држао, очекујући згодну прилику послати и ово све Соларићу, и кад сам их послао и како, то ће на свом мјесту бити назначено.

У сљедствију колико стари Руђери, толико и сви парохијани IIибенички молилису ме да се примим парохије шибеничке, а и сами г. владика више пута говорио ми је да се примим речене парохије, на које сам се изговарао да нијесам за то способан Мој пак благодјетељ г. Георгији Димитровић отвраћао ме да се нипошто не примим парохије, доводећи ми како је то тешко Скопчано с безпрестаним движенијем, без кога ја бити могу, додајући ми то: ако г. епископ нема вољу држати те код себе, а ти дођи код мене, гђје ћеш имати две велике собе, кост, амине, прање и свагда свој талир у деп, и ништа ти оскудјевати неће. Ово предложеније мога благодјетеља није ми противно било, јербо за мене боље нигдa нeби захтевао, али и ово морао сам отрећи, за узрок што сам добро познавао нарав владикину, који, кад би ја ово учинио, омрзно би на мене, и прогонио би ме, а у монастир по толиком мом прошенију није ме хтио пустити, говорећи, да има нужду от мене.

Ово се тако отезало, док је већ у 1817. љето ушло. Видећи да једнако сви предречени спопали ме, ови да се примим, они да се не примим парохије, помислим да се примим за 1 или 2 године највише парохије,

и посље

да захвалим, и по жељи мојој у монастир да отидем и тако најпосље около поклада великога поста исте 18 17. године, рекох г. владики, да ћу се примити парохије, које он и сви остали који су то жељели, једва дочекали. Посље г. епископ кад је време улучио, начинио је мени сингелију, коју сам ја сам на чисто преписао, посље он је потписао, и принадлежашчу таксу опростио ми је, и исту сингелију уговерну послао, потврдио и опет принадлежашчу таксу говерну и они су ми опростили.

Речену сингелију примим ја 15. Јулија 1817. г., и морао сам исти дан отићи код мјестнога претора, који је био предобзнаньен за то од више власти, за учинити присету.

Исту обноћ снивао сам, да сам из града изишао, и путем који к Трогиру и Сплету води, упутио се да се Мало проходам, и кад би далеко от Шибеника за једно пол сата, на мјесто гһје је њекад била једна римска канела, која је сад полак срушена и забатаљена, и које се зове Мажурица. Ова капела лежи с леве стране пута, а с десне један виноград, који је обграђен зидом од камена без креча, и пре него се ковим дође, на десну страну има једна стазица, која води у једно село, које је крај мора, и које чини један мали полуостров, и зове се Магдалина, и они час, кад сам јас великога пута на стазицу сврнуо за да пођем у Магдалину, тај исти час искочише преко зида из оног винограда два наорунгана. разбојника, с голим великим ножевима у рукама, и устремише се пут мени, као да ће ме посјећи. Ја то видећи, одма повратим се на велики пут, и почех бежати колико сам најбоље могао, а они за мном. Дођем у град, пак и у двор. Успнем се уз степене, дођем испред канцеларије, пођем преко једне сале и уђем у моју собу, коју оставим отворену, а они обоје стремленијем једнако сљеде ме. Ја кад сам био на сред помислим, да не би и они у собу ушли, повратим се, и извадим к.Буч из врата собни, који је споља био, и затворим врата и с истим кључем за

кључам, и опет извадим кључ, ставим га на столицу, која је код моје постеље стајала, и иза свег гласа повичем: Дијаконе!

Овај дијакон Андреј Личина и сестрић владичин Панајота, спавали су са мном у једној соби, и на ову моју вику, дијакон почне ме звати и питати, за што вичем ?, и за што га зовем ? На које ја се Почнем на њега срдити и говорити му, да ме у миру остави да спавам, али он једнако сљеди ме питати, шта ми се догодило? А ја такођер почех молити га, да ме остави у миру спавати, на које прихвати сестрић владичин, увјеравајући ме, за

све. Што сам чинио.

с

Најпосље казах им, што сам снио, и у сну као да сам то чинио, на то они казаше, како сам ја из постеље устао, кључ извадио, и из нутра затворио, и кључ на столицу крај постеље ставио, и за боље увјереније, рекоше ми, да ћу наћи кључ под аљине на столицу, које сам и нашао, и њих опет увјерио, да ја ништа друго не знам, него да дам сањао.

Ја за овај сан, а јошт за друге, који ће сљедовати, молим свакога, ако би коме до руке дошло ово читати, да не прими ово за досаду, а да мене не би за сујевјерна држао, јербо нигда такви нијесам био, за то клетвом мојом свјашченическо-иноческом исповједам: да све ово како онда совршено памтио сам, тако сад точно опомињем се. А речена моја два суложника, који су све чули и очима видјели, више су пута о томе приповједали, а ја из овога нигда ништа нијесам мислио ни закључивао, што ће са мном посљедовати, осим ако би се кад догодило, да би кoгoд казивао, да је штогод чудновато сакао, то би и ја који пут овај мој сан приповједао. Но по времену, признао сам толико, што посредством такових снов, Бог који пут њеним сакривеним от человјеческаго ума начином, предсказује нам предбудуће случаје, за које ће се сваки увјерити, кад буде виђети, што је из овога съедовало, и на што ће овај

и

сан изићи, јербо посље ове ноћи, сваку вечер кад би хтио заспати, чуо сам кроз сан њеки глас покрај мене, који би звао: Кириле, а који пут, оче Кириле, на које би се ја тргао и одзвао са: ха!

Због тога су ме више пути горе именовати моји суложници питали: за што се трзам, и коме се одзивљем, на које би њима ја отговорио: ја мислим, да ме који од вас зове, а они ми кажу, да от њих ни један није ме звао, и за то чудили су се, што то може бити. И ово је сљедовало не само у владичину двору, него и на друго мјесто до време, докле ће бити на свом мјесту назначено.

За овим приспе и празник успенија пресвјатија Богородице, које је храм наше онда катедралне цркве у Шибенику, у који је дан и владика служио, и мене посље читања Евангелија парохијанима представио, и као пароха от њега изабраног и от височајuѕе гражданске власти потврђена прогласио, за које посље божествене литургије и литије, коју смо кроз град носили, сви парохијани дошли су у двор владики захвалити, и њиову задовољност мени изјаснити, говорећи: да се срдечно радују, што су получили оно, што су одавна жељелі, на које сам им захвалио.

Посље овога, ја сам у двор код владике остао, као и пре овога, у канцеларији помагао, и економију кућевну водио, гkје сам препитаније, собу и прање једнако имао, и колико сам , могао најточније, моју дужност парохијалну отправљао.

Међу овим временом, владика је от владе питан био, кога је он вјероисповједанија, на које је он овако отговорио: Божијеју милостију и свјатаго патријаршескаго престола сушчаго в Константиње градје, православновосточнаго. За ово је он њеколико пута био питан, које је сваки пут једнако отговорио.

1Посље овога у Септембру мјесецу, други дан по воздвиженију честнаго крста, разболим се тако, да су

на

већ љекари очајавали о моме здрављу, и најпосље рекли су: ако га јошт његова младост што не поможе, више за њега нема ништа. Ја са свим што сам преслаб био, опет сам њеку внутрену храброст осећао, које ми се чинило да ћу оздравити, но са свим тим моју сам дужност христијанску учинио, и божијему промислу себе вручио, које милостиви Бог, молитвама и ходатаjством пречистија Богоматере, не хотећи смрти грјешника, умилостиви се на мене, и на ново поврати ми здравље, за које буди му хвала и слава.

У овој мојој болести, добио сам једно писмо от мог пријатеља г. Павла Соларића из Млетака (Венеције), у ком ми обзнањује, да Гилфорт лорд енглески, кога је он српски учио, и многе му српске књиге набавио, води га у Рим, неаполитанско краљевство и у острве Јоникијске, и одатле да ће се вратити и у Беч отићи, а из Беча у Будим, а из Будима у Русију, и свуд да ће омeни успомену имати. Тако су и учинили, и до Будима дошли, но даље или нијесу, будући су лорда важна дјела у отечество позвала.

Овога времена био је от владе послан римски епископ от Велије г. Шиндић, у приморске Далматинске градове, да по обичају њиову мироноше (crismare), но говорило се, да је више због неки политически ствари, него за то, ради тога колико от клира, толико и грађанске власти, колико се најљепше могло, био је дочекиван, иуповратку свом и у Шибеник дошао, гђје је такођер љепо био дочекан. У исто време, и на нашој цркви за почест њему, звонили су. Он је био на квартиру у манастиру св. Франциска, у ком су живјели Фратри минорити. Наш владика, ишао њега поздравити, равним начином и он је дошао њега посјетити. Ја сам јошт от болести доста слаб био, но владика је у моју собу дошао, и реко ми је, да се лагано обучем, и мантороз и паракамилавку да метнем, а он ће дијаконе послати да ме горе отведу. идок сам се ја обукао, дијакони дођоше

« ПретходнаНастави »