и изведоше ме горе. Кад ме доведоше у собу, гђје је речени г. епископ с осталим, који су га допратили, био, владика ме одма к њему претстави, ја се поклоних и приступих к руци, а он се хитро диже, и прихвати ме с објема рукама и сједе ме покрај себе, и са мном се снисходително разговарао о мојој болести и храбрио ме. После 14 сата просио сам за опроштење и за отпуст, јер више нијесам могао остати, на које он устаде и опет с објема рукама поможе и мени устати, цјеливао сам његову десницу и окренух да отидем, дијакони приступише да ме поведу, ал он једноме дијакону не дозволи, него дозва његова млада каноника, и наложи да ме он с другим дијаконом отведе, и тако доведоше ме у моју собу.

Реченога г. епископа наш је владика звао на објед, и за његову чест многе је и наше И њиове на исти објед звао. Такођер ради њега и једну вечер увеселителну приредио је, гђје је много отмјени особа опет њиови и наши било.

Овај исти г. епископ Шиндић велики је родољубац, и колико весео, толико пријатан у друштву, а покрај тога искрен да се не може више захтевати. Он се свуд хвалио, како га је г. епископ Краљевић љепо и срдечно дочекао, које нигда заборавити неће, и да се особито радује, што се с њим познао.

Кад је своје отправио, у Задар је отишао, гђје је најљепше испраћен био.

За овога г. епископа от Велије (Вељеје) ја нијесам ни зашто друго овде поменуо, него да изјавим његову искреност, која ће бити на свом мјесту стављена.

За овим приспје и празник св. Воведенија пресвјатија Богородици, у који је дан г. епископ обичествовао сваке године служити божествену литургију. Тако је и ове године. А по случају у очи истога празника дође више пријатеља, а то су били г. протосингел Теодосије Станковић, парох Врлички, отац Партеније Торбица,

парох Плавански, отац Јаков Маринчић, парох Косовски, и отац Силвестр Вучковић, парох Скрадински.

Ова су сва четворица, и ја с мојим капеланом служили с владиком. Овај г. епископ имао је обичај, кад би кога произвео за архимандрита, протосингела, игумана, или протопрезвитера, то би он учинио пре почетка божествене службе, за да онај произведени началствује, међу сослужашчими, и почне свјашчену литургију. Тако и тада, кад је био обучен у његов архијерејски окрут, прихватише мене из ненада г. протосингел Станковић, и отац Силвестр Вучковић, и почеше говорити: повели и повелите. Ја као окамењен зачудих се мислећи: шта ће сад са мном бити, а кад тамо, а он мене произведе на степен протосингела, и кад благослови надбедреник, и даде ми да га препојашем, и док ја то учиних, он се маши руком у џеп, и извади један његов крст, и показа ми га говорећи: овај ти не даривам, него ти га заимљем за неко време, да се с њим послужиш, пак онда окрене се с истом руком држећи речени крст, и показујући ми мога благодјетеља г. Георгија Димитровића, говорећи: ено ти оца, пак нека ти он крст начини. То се старцу и старици тако допало, да су се от радости сузам облили.

После божествене службе, сви су христијани у двор дошли и г. епископу благодарили, колико што је мене отликовао, толико да је и њима со тим чест учинио. У исто време и мени су се спорадовали и сповеселили.

После опет сам ја моје дужности парохијалне точно отправљао, правило у цркви најточније испуњавао, и опет све једнако у двору и у канцеларији помагао.

У томе је и 1818. љето настало, и о пролећу исте године цар Франц І. по Хорватској путовао, и кад је у Загребу био, горе именовани г. епископ Шиндић из Велије отишао је поклонити му се, коме је казао, како је у Далмацији био, и нуждна духовна дјела свршио. У исто време казао му је, како је г. Краљевића познао, и како га је љепо дочекао, и да се радује, што се с њим упо

знао, на које га је цар упитао : кога је закона Краљевић? На које му је он отговорио овако: ја мислим Ваше Величество, да је он православно восточнаго. На које возрази: није ли он, т.ј. Краљевић, унијатског закона?, на које му је он отговорио: да за то не зна.

И за ово г. Шиндић, из Загреба писао је г. Краљевићу, говорећи му: ово вами пишем, да се знате

владати.

Истог пролећа у Мају мјесецу, дође цар и у Далмацију, гђје је био радостно дочекан, и кад је у Шибеник дошао, грађани дочекали су га пред градом, а свјашченство обојего вјероисповједанија пред уготовљеним за њега обиталишчем. И кад приспје цар, за њим сљедоваше генерал Кућер, који је познавао г. Краљевића, и поздрави га смјешећи се на њега. Ту су били от градоначалника сви редови цару претстављени, а за тим разишли смо се.

Док се цар бавио у Шибенику, г. Краљевић два пута је код њега био, такођер био је и код генерала Кућера, који је Краљевића питао, јели он унијатскога закона, на које му је отговорио: да није, него восточноправославнога.

Посље него је цар сав град и тврдињу прегледао, посјетио је римокатолическу катедралну цркву, такођер и нашу, гђје га је г. епископ са два архимандрита, два протосингела и други десет свјашченика-калуђера, у архијерејском свом окруту дочекао. А четири свјашченика, који су балдахин над царем носили, били су у сва свјашченическа одјејанија обучени с камилавкама и паракамилавкама на главу, а остали у манторозе и такођер камилавке и паракамилавке, само у епитрахил и Фелон били су обучени.

Кад је цар пред цркву дошао, предусрео га је г. епископ с крстом и евангелијем; и прекрстио га крстом говорећи: "благословен грјади во имја господње“, по том дао му је те је целивао и крст и евангелије. За тим

упути се у цркву, која је била от велики врата до престола застрта зеленим сукном (чојом), по крајевима истога сукна, био је бјели сребрни порт, а с једне стране и с друге от врата црковни до царски двери, било је по 12 дијака, који су били обучени у беле стихаре, и препојасани орарима, као дијакони у време причастне, и држали су сваки рукама на тле наслоњену високу факлу, или ти четвороструку свјећу, на којима је била с пантљиком свезана једна љепа кита цвјећа, а на љевој страни спрама архијерејског стола, био је начињен престол за цара и царицу.

Кад је цар ступио на праг црковни, онда су дијаци почели појати један мали за то састављен псалм избрани, који је почињао овако: овако: Боже суд твој цареви ит.д., посље овога јектенија и многољетствије.

Кад је ово било свршено, онда је г. епископ говорио једно кратко слово, у којему је претставио стање наше катедралне цркве, која нема никаква фонда, него да је издржавају неколико фамилија. Такођер претставио му је оскудицу от школа, и за то да се клир у слабом стању налази, а за ово побољшати, да им то нико не може учинити, него он као цар, и онда би рече истину по

знали.

За овим увео га је у олтар, гђје му је показао престол, и кивот гђје стоји свјатаја, пред којим се цар благоговјејно поклонио, и кад је све прегледао, изишао је из цркве, и ми смо га пратили до онога мјеста, гђје смо

га и дочекали.

Посље овога, два три дана, кад смо у шетњу ишли, отац Димитрије Перазић, игуман монастира Режевића из Боке Которске, који се онда у Шибеник налазио, рече путем г. Краљевићу: о Господине, како сте оно љепо слово цару рекли, да он да нама оружије, пак посље да га с њим бодемо. Ово он говорећи, на нас који смо остраг владике с њим ишли, намигиваше, а владика не

сећајући се, да он с овим њему по носу даје, него веселим гласом отговори му: богме тако је оче Димитрије!

Посље отшествија царева, исте године г. Краљевић више је пута писао у Беч, и искао богословско училишче, али никада одговора добио није. За то једанпут истога 1818. љета, у љетно време за обједом сједећи, поведемо разговор о школама, и како из Беча ништа от толиког времена не одговарају. Онда ја претставим г. епископу, да би он добро учинио, да један циркулар начини на монастире, свјашченство и на народ, и да им претстави нужду и корист от школа, и за то да их позове у помоћ с прилозима, сваки по могућству сваке године, и то најдаље за 6 или 7 година, како што сам ја био сам ја био прорачунао. И онда би остао такви фонд, који би могао издржавати једно богословско заведеније, а посље овога препоручити свјашченству и другим добрим ревнитељем, да настоје код имућнији људи и живи и при смрти, да прилажу на ово заведеније.

Јошт сам у исто време рекао г. Краљевићу, да ћу ја сваке године по десет талира прилагати, и на мој трошак свјашченика наћи да надзире моју парохију, а ја исти циркулар да ћу све од куће до куће носити, и свакоме нудити, да што год приложи.

Кад је г. епископ саслушао овај мој предлог, и видио да ја от моје добре воље ово на себе узимљем, допало му се и одобрио је, и начинио је био циркулар, и кад је хтео дати га да се препише, отвори му се прилика да пође у Злосело, које отстоји од Шибеника около 6 немецки миља, а то да посјети грофа Абаса Драганића, кога јошт никада није био видио, а с осталом његовом Фамилијом која у Шибенику живи, добро се познавао, и с њима љепо живио. За то је рекао, кад се врати да ће одма дати исти циркулар да се на чисто препише, и он отиде с Андреом Руђери, Марковим оцем, гђје су се мислили задржати једно 3-4 дана.