арадску епархију, ништа ми се није ово повторително о епархији арадској казивање његово допало, и одма сам у себи помислио: ово бојим се није чист посао, може бити да је он што зло намислио, пак за то овако пише, не би ли народ писао цару, да им га не одузме, нити другога осим њега не желе имати. Али ову моју сумњу нијесам хтјео никоме казати.

Међутим Шибеничани су њеки говорили неком Николи Габо, који је био канцлер опшчества, за да сачини једну молбу на цара молећи га: да их не лиши г. Краљевића, кога они желе да ва вјек међу њима остане, и њиов епископ да буде, које писмо донеше и мени показати и моје мњеније о томе да чује, на које сам ја отговорио: от тога за сад није нужда, док не видимо оће ли се обистинити то, јербо ја не верујем да ће се владика оне епархије примити, будући да не зна ни њемецки, ни мађарски, ни латински, ни влашки, јер тамошњи архијереји ове језике морају знати и с њима се служити.

А само опшчество Шибеничко то да чини без осталије опшчества, то не значи ништа, за то велим да се то не шиље, док не будемо боље о томе извештени. То су ме и послушали, и исто писмо издерали.

Ја сам по налогу владичину, послао му новаца, и у исто време молио га да ми да начинити на мој трошак, један његов облик (Portre), из почитанија да га ваздан

код мене имам.

На ово писмо кад ми је отговорио, облагонадеждио ме, да ће ми донијети његов облик, који се већ почео радити, у исто време обзнанио ми је, да је израдио и изходатајствовао за школу и цар да је потврдио, за које послао ми је и циркулар, да га разашиљем по епархији, и том приликом да наредим, да се свуда за то држи благодареније Богу, и молебствије за здравље и благоденствије царево, које сам одма и учинио, и по свуда било је с најљепшом пристојности извршено.

Посљедни пут кад ми је из Беча писао, и то је било 1819. г., обзнанио ми је, да му је цар повисио плату са 2000 фор. сребра, и опет дао му за трошак до куће, у исто време наложио ми је, да му пошаљем у Тријест његов архијерејски окрут, у ком намјеравао је служити у грчкој цркви, кад се врати из Беча, будући су га Грци молили, и он им је обећао да оће, које сам ја по првој прилики послао.

Кад је владика и у Беч ишао, и из Беча се вратио, био је у кући мога сестрића капетана Спиридона Поповића, и кад је у Трст дошао, и посље него је Грцима служио, момка његова, окрут и друге ствари, по мору је кући послао, међу којима стварима била су два ловачка одјела богато са златом украшена, као генералска, између који једно је љепше и богатије било, за које ми је он писао, да ово љепше одјело по једноме младићу, који је у двору био и послуживао у кући и канцеларији, пошљем у Книн, и тамо да га чека, јер он је из Тријеста на суву дошао!

Ја сам сам по његовој наредби учинио и младића с одјелом послао, и с једним писмом на г. Антона Фумиша, код кога је вазда г. владика, кад би у Книн ишао, обичествовао на квартиру бити, и кога сам молио, кад исти г. владика у Книн приспје, одма да ми обзнани које је он и учинио.

Ја сам одма нашим Шибеничанима објавио, а такођер и Скрадињанима обзнанио, за да изиђемо пред њега, и пристојно и весело да га дочекамо, које су сви с радошћу примили, и одма се спремили и отишли смо у Дрниш, гђје смо се састали са Скрадињанима и тамо преноћили. У томе су се и Дрнишани спремили, пак сутри дан отишли смо у Кланац Косовски, који отстоји от Дрниша један добар сат хода на коњу. Било нас је неколико у каруцама, коњаника доста, а јошт више пјешака, оружани с барјацима.

У истом Кланцу чекали смо на њега једно по сата, и кад је он приспио опет с пратњом из Книна и из села Врбника, Бискупије, Косова, дочекали смо га с радостним ускликом и пуцњавом из пушака. Онда он стао и изишао из каруца, и с нами се најљепше и најснисходителније поздравио, но сви смо на њему примјетили, да је био као збуњен и замишљен, и сви смо један другог питали: јели који шта на њему примјетио?, на које је сваки отговорио: да јест неку забуну и замишљеност.

Ту се с нами опростише они, који су га допратили, и вратише се својим домовима, а ми вратимо се натраг и упутили са г. епископом у Дрниш, гђје је био љепо дочекан и от нашега и њиовога народа.

У Дрнишу није се дуго задржавао, него је свој пут у Шибеник продужио и кад смо пред Шибеник дошли, изишло је мало и велико, све свечано обучено, да виде долазак владичин, а дан је био као што га чоек пожелити могао. Звонили су како по нашим, тако и по њиовим свима црквама. Пред нашом црквом били су ступци са сводовима от шимшира начињени, и с позлаћеном хартиом обвијени, на врх сводова от исте позлаћене хартије вилису се барјачићи, на којима је било изрезано: живио Краљевић! Свјашченство у окруту црквеном дочекало га је на врати црквеним и по обичном молебствију, из свога архијерејскога стола, почео је говорити, како је Бог пророка Језекиља позвао, и казао му шта има чинити, тако и њега да је позвао да иде код цара и школу да иште, да се не боји ништа, и да је Бог дануо у срце царево, и нама даровао и одобрио што је он от њега искао, за то даклем да захвалимо Богу, такођер и нашему доброме и милостивоме цару и да за његово здравље вазда Бога молимо, и благодарни и вјерни да му будемо и т.д.

Из цркве отпратили смо га у двор, и ту му опет подвореније учинили и с добродошлицом радовали му се,

и после кратког разговора и казивања о његовом путу и бављењу у Бечу, разишли су се.

Посље два-три дана, казао сам му у кратко све, што сам у његову отсуствију радио, и хтјео сам предати му канцеларију и рачуне кућевне, но није хтјео ништа примити, док се не врати из Задра, јер је намјеравао поћи подвореније учинити говерану Томашићу, и захвалити му на његову благонаклоност.

И тако посље једно десет дана отиде у Задар, и међу осталим стварима што је говерану говорио, нитао га је за мене овако: Ваше превосходителство! како сте задовољни били с мојим младим намјестником? на које му је отговорио: више него задовољан. А то га је за то питао, што му је говеран рекао, кад је у Беч хтјео отићи, зашто није кога архимандрита на мјесто себе оставио, него мене млада?, на које му је владика отговорио: будући да сам ја одавно код њега, и позната ми је сва епархија и дјела како се воде, а и тако да би морао највише ја радити, за то да је мене оставио, увјеравајући се, да ће све у добром поредку наћи.

После њеколико дана, него се вратио из Задра, предао сам му канцеларију писмено, у ком писму изјавио сам, колико сам могао и знао, радио сам, да соотвјетствујем његову на мени повјеренију, и ако који недостатак примјети, милостиво да ме извини, недокончана да исправи.

a

Кад је ово примио, не много за тим наредио је, то све по наговору Марка Руђера, да се напише над вратима канцеларије: „ иже не имјејет дјела, да не входит внутр“, и за овим, кад је већ почео Марко Руђери долазити у канцеларију и радити, замолио ме, да му начиним један мали протокол у четврт по начину великога протокола, у коме се писма протоколирају, које сам му и начинио и предао. На истом протоколу посље неколико Дана видио сам написано ова италијанска два слова: Р. Ѕ., за које сам реченога Руђера запитао, што значе

a

она два слова, на које ми је отговорио: Protocollo Secreto т.ј. протокол тајни, на што сам га упитао смешећи се: јели могуће знати, што ће се у њему протоколирати? Он ми на то отговори: ако будете имали памети, и добро узпонашали будете, то ћете уфано знати. Ја га даље нијесам питао ништа, домишљајући се шта је и како је.

Неколико дана посље овога, исти Руђери извади један писани лист, кога поче читати, а то је било претставленије што су цару учинили ради школе, у исто време да је нуждно да има једног намјестника у Боку Которску, но да нема за исто мјесто способнијег него мене, будући сам онамо рођен, и познајем дух онога народа, и за то да би ми требало дати плату от 1200 фор. сребра, на које му је министар Саурау отговорио, да је цар за школу и за учитеље све одобрио, а за мене овако говори: и добро заслуженому оцу Кирилу Цвјетковићу цар је потврдио, да буде имати као намјестник БокоКоторски плату јежегодишњу от 1200 фор. сребра. Кад ово Руђери прочитао, онда ја сам почео говорити овако: Г. Марко: како сте ви могли мене претставити, кад мене питали нијесте, оћу ли се ја тога примити и могу ли ја такво бреме на себе узети, које нијесам у стању носити; а сувише велим: оћу ли? На то ми он као зачуђен отговори: како ви не би сте се примили, ви сте то одавно заслужили за ваше труде и приљежност, које сте код г. владике учинили, и ваше примјерно поведеније, које сте показали, за које вас колико наши, толико И њиови почитују и уважавају, и ово вам за чест служи, пак како бисте се тога одрицали, то је чудно от вас, тђје други једва чекају и препоручују се.

Међу тим по дошествију владичину из Беча, полиција задарска, писала је у Шибеник на г. конта Бонавентуру Видовића (овај је с нами 1816. г. путовао у Тријест и у Млетке), и питала га је: шта се говори по Шибенику о владики Краљевићу посље него се из Беча вратио? Овај поштени господин, како што је и сва њиова