моје хаљине, и кад сам кући дошао, ништа не кажем да сам био у манастиру, него као да долазим от дједа рођакова. Сутри дан почнем ја збирати моје хаљине и остале ствари, које ћу са собом носити, које мати моја примјети и запита ме што ћу радити с овим, отговорим: да хоћу отлазити у монастир, а она счепа све и мене турне говорећи: јошт то имаш у глави, дали си се заклео, да нећеш родитеље слушати, и њиховој се вољи покоравати, који су доста муке видјели овдје поче плакати), докле су те толиког видјели, и који се за срећу твоју старају, а ти на мјесто благодаран и покоран да будеш, хоћеш нас да опечалиш и у угу повржеш против заповједи Божије наравније, на које сам ја такођер плачући отговорио: Сладка Мати моја!, ти добро знаш како ја тебе и родитеља мога љубим, и како се ја радујем кад сам с вами, и како сам ја вазда вам покоран био, и све што сте ми заповједали добровољно испуњавао, и да нијесам никада вам повода дао да се на мене разсрдите, и настојати ћу до моје смрти спрама вама такови бити, али ово је њека преконаравна жеља да пођем, али кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром и с благословом да идем, ако ли не ћеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати. На то се њој ражали пак јошт већма поче плакати и умили се срдцем, и почне говорити: немој синко то учинити и нас уцвјелити тако ти моје млеко проклето не било, што би твој родитељ, мој супруг, са мном чинио, гдје ли би ја могла от његова гњева сакрити се, него ево ћу ти допустити у монастир да пођеш и тамо да пребиваш, до отлуке твога оца, пак што год он отлучи, и ја ћу задовољна бити, и ако он не би хтио теби по вољи учинити, ја ћу га за те молити, јербо ако и калуђер будеш, опет би те могла кад и кад виђети, ако би тако незадовољан оча

јателно у свјет отишао, то може бити не би те никад више видјели, које би ми прије времена смрт узроковало и печална би за тобом у гроб пошла, пак посла опет звати мога рођака попа Александра и замоли га да ме он отведе у монастир и препоручи, на које се он обећа, да хоће, и тако онда она приправи ми све што ми је било за потребу, и посље него ме љепо савјетовала како се морам обходити спрама свакоме, дајући ми матерни благослов и цјелујући ме њежно изљубим се и изгрлим ја јошт с млађим братом, са сестрама и осталим сродницима, растанемо се с плачем и нас два упутимо се пут монастира.

Кад приспјемо у монастир, настојатељ морао је виђети и записати све што сам донио, а то за то, ако би се что изгубило, да зна да сам ја ону ствар имао. Постељу коју сам био донио, није је хтио примити, говорећи попу Лесу: треба њежност и мегканост оставити, а на тврдо се научити лежати, јербо калуђер мора више пута путовати и по онијем мјестима гдје постеље неимају, и гдје мора на земљу лежати, а постељу не може са собом носити, пак ако он после и не усхтје бити калуђер, опет је боље и здравије за њега из младости да се научи сваку строгост подносити, а со тим ће и јачи бити, пак ми само један бјел биљац, поњању, Ћебе остави, полак подасе да подвијем, а с полак да се покријем. Истина мучно ми мало првије дана бијаше, али се брзо навикох, а сувише што љетне мале ноћи бијаху, и тако остадох у монастиру, И почех приљежно са сваком помњом дужност моју дијачку отправљати и одма настојатељ и учител, мој писао је оцу моме у Смирни, како сам ја у монастир дошао, и да ће ме он за љубав и пријатељство његово о мени попеченије имати, на које му је отац мој отписао, захваљујући му и препоручујући ме, и у исто време изјављујући и њему, да његова воља није, да ја ступим у чин монашески, такођер је и мени

писао саветујући ме, да се добро обходим и приљежно учим, пак да ће се он за моју срећу старати.

Овога љета кад сам ја у монастир дошао, бијаше дошао један војени корабл руски (Брик) на којему бијаше заповједник именом Орест, овај сваке недјеле и праздника јошт често са својим чиновницима и с матрозима долазаше у монастир на богослуженије, и на посјешченије братији, и сваки пут би их братија угостили и частили, али није су им посјешченије враћали, из призренија ради да не би у какво подозреније пали, будући су от другог царства били. Бавећи се они овде мало више времена, а будући поднебије наше доста топло, за то речени заповједник корабла, не далеко от монастира у једној дубрави прохлажденија ради разапе шатор и у једну недјелу позове братију на закуску, и отиде настојатељ су два брата, и ја јошт с једним дијаком пођемо уза њи носећи њеколико воћа њима на поклон; ту су једно 2-3 сата с њима били, частили се и разговарали о различним предметима, а нама су мало на страну от њих дали, тер смо се и ми частили. Међу прочим њиховим разговорима, говорили су о пространству царства руског, на које наш настојатељ рече: имајући ви толико пространство све уједно држећи се, што ће острови Јоникијски толико от вас удаљени, на које отговори заповједник корабља: „јеј и Богу, и сија наша будет земља прежде једнаго љета", на које братија ово рекоше: о да би Господ ту милост даровао, да ми то дочекамо видјети. Најпосле изљубе се и поздраве љепо с њима и вратише се у монастир.

Не прође много дана, и ови отплови из Боке от Котора. Одма по њихову отласку, настојатељ и братија буду звани от Кастел-новскога градоуправитеља и питани, зашто су они ходили к рускоме заповједнику војеног корабља, и што су тамо говорили? Они им реку: да су били питани от заповједника, како живе и од кад је онај монастир, а тако опет они њима казивали, како код њих

калуђери живе, и о предјелима и нашим и њиховим и ништа више. Градоуправитељ отговори: није тако, ви сте о другим стварима говорили, за које ми добро знамо, али ви нећете да кажете, на које настојатељ отговори, ми друго нити знамо нити смо говорили, а ви кад знате боље, зашто нас звали?, па се устану и отиду у

монастир.

За тим не прође много месеци, кад аустријски двор закључи мир с Наполеоном уступајући му Далмацију и Боку Которску, које су његда республики млетачкој припадале, зато гувернатор от Котора сазове све старешине обшчества Боко-Которског и сприобшчи нама за мир и промјену, доводећи њима, да ово по правици морало је бити, зато что је мљетачко било, па будући да су Мљетке Французу припале, то треба и све што је под њихову власт било, њему да буде предато, и со тим препоручујући њима от стране цесарове, да како су били вјерни реченој республики мљетачкој, тако да буду и Французу. Видећи Бокељи да је против њихови права Аустрија уступила њих француској, која им прекида трговину, слободу и сваки напредак, за то старешине сви једногласно Отговоре: да цесар неправо и противо наши права с нама поступа, јер он нас није с оружијем узео, него смо ми сами њега звали, и под његово се крило поклонили, и како смо њега звали, тако смо могли кога му год драго другога, даклем кад нас није у стању држати, нека нас остави у слободи, како что је нас и нашао, на које гувернатор отговори: то не може бити, а они опет њему рекоше да може и чинићемо ти виђет, и от њега отиду, пак се тајно скупе и договоре се искати помоћи от митрополита црногорскога и преко бригадијера Санковскога, који се као дипломатическа персона у Црној Гори тада бавио такође и от вице адмирала Сењавина, који се у то време с флотом налазио у Крфу и Јоническу республику от овладања Француза бранио.

За тим народ отправи посланике митрополиту и Санковскоме молећи њих да им не отречу помоћи. И тако митрополит са согласијем свега народа црногорског скупљенога на обшчем сабору на Цетињу 15. фебруара 1806. љета рјеши се не само војевати против Француза, него јошт и аустријску војску из Приморја удалити.

Гувернијум посље почео је штогод подозрјевати, и зато издао је једну заповјед, да се нитко не усуди примити у кућу своју каква Црногорца ни никаква странога чоека, и ако би се тко нашао да би такове људе примио, то да има одма придналежећој грађанској власти обзнанити. Ова заповјед на саму сиропустну недјељу приспије и у наш монастир, коју су исти дан после службе народу огласили; кад у вече около једнога сата ноћи, ал ето нетко туче на врата от монастира, трефило се, да сам ја то сам чуо, и одма потрчао сам видјети и упитати тко је, на које ми отговори: ја сам поп Филип Костић из Кртола, ја му рекох да почека, да ћу му одма доћи отворити, али он предузме говорећи ми: нека настојатељ дође, јер с њим има говорити, и одох одма, и казах настојатељу, код кога су и остала братија налазили се. Кад саслушаше мене, мало се ужаснуше говорећи, што би то могло бити, побојаше се да га не отведу у Котор због онога што су били код русијског заповједника, и за то рекоше: ајдемо сви и сазваше јошт дијаке и момке, ако дошта буде да га не даду, и пођоше с Фењерима. Кад отворисмо врата, али имамо шта и виђети, покрај попа Филипа јошт неколико људи, међу којима један висок и леп чоек у милитарском јапунџету замотан, који како нас виђе, сними са себе јапунџе и даде га једном от оније људи, а засја се на њему сабља, крст почестни и златни дугобели гајтани на љевом рамену, које обичествују носити виши русијски чиновници, тад поп Филип поче говорити настојатељу овако: Г. митрополит црногорски послао вам је овога господина да га примите да преноћи, на које отговори настојатељ: са