Слике страница
PDF
ePub

Фамилија, отговорио је, да он у такве се ствари нигда није упуштао, ни бриге о другим водио, него своје шослове радио, како би могао поштено живјети, за то да их и не зна ништа извјестити. Како писмо от полиције, тако и отговор, кога је предамном запечатио, и на пошту предао, сприопштио „ми је, и по овоме смо судили, да ће бити јошт коме за исту ствар писано, како што се посље и прочуло, да јест. У исто време пронио се био глас, да ће доћи у адријатическо море Флота русиска, а њиова сухопутна војска у Босну, а та су сва измишљенија от полиције произлазила, за чути што ће наши о томе говорити, будући да се могао штогод сумње међу нашим примјетити због владикиног отласка у Беч. Но са свим тим, опет - смо се у оваковом случају знали паметно владати, знајући ми да су ово искушенија, и овако њиово поступање доста је било, да се може двоумити и сумњати, и тим поводом више смо на опрези били и договорили се, ако до чега буде, како ћемо се владати. И ова сумња била се између наших распространила по цјелој Далмацији, са свим што не по све јавно, него држало се у тајности, - што се више могло. У то време дође у Шибеник из Книна неки г. Матеј, прозвани у дјетинству Ноко Фумиш, брат г. Антонија . Фумиша напред именованога, који је био дошао учинити подвореније г. владики, от кога кад се вратио, свратио се у канцеларију да мене посјете, гђје је са мном нашао Марка Руђера и Андрију дијакона. Марко Руђери писао је за својим столом, дијакон за другим столом на један лист хартије које шта писао је, само да му време прође, будући онај дан случило се, да нијесмо много посла имали, а сам покрај једног трећег стола, стајао сам и имао сам преда мном једну књижицу отворену, у којој су биле уредбе от једног сирошитателног убoгoг дома у Русији, и план от истога дома на једном доста вишем от књиге листу прегибаном, кога сам био развио да видим исти план. И тако прегледајући га, дође речени г. Фумиш, с којим смо се сви поздравили и за здравље упитали. Стојећи ми сваки на свом мјесту, и посље него смо се по дуго разговарали, примјети он ону књижицу преда мном, и мислећи от онога плана, будући је даље било, да је каква карта географическа, за то упита ме: оче Кириле, каква је то карта географична пред вами, на које му ја отговорим смешећи се: ово је карта от Далмације, пак гледам ако дође Росиска Флота, како што се говори, у адријатическо море, како ће тући Фортицу (тврдињу, која је у море спрама Шибенику). Љуљевац или св. Николе која се зове, и опет ако њиова сухопутна војска у Босну дође и у Далмацију се спусти, како ће с Милинкина брда вас у Книну тући, за то Бога вам г. Ноко, право ми кажите, ако до тога буде, с чије ћете ви стране бити, т.ј. или са росиске или с унијатске? А он како је на ногама стајао, упре прстом пут Марка Руђера, пак рече: пасје вјере, оно вам је унијат. На то ја и дијакон Андрија, а и он исти, почесмо се смjејати, а Марко Руђери забезекнуо се и промјени у образу, али брзо дође к себи, и мени се окрене говорећи: оче Кириле, што ви то говорите, и знате ли пред ким говорите, и што сам ја, знате ли да би ја могао вами нашкодити? Ја опет смјешећи се отговорим му: ја знам да сте ви Марко Руђери, такођер мислим да сте и мој пријатељ, а за друго вас не познајем, ако ли сте полицај, то молим покажите ми вашу почестну колајну (почестну колајну ми смо између нас разумјевали онај орел двоглавни от жуте мједи, које су полицаји на прсима на црном каишу, о ком сабља виси, носили). Кад сам се ја овако с Руђером почео разговарати, г. Фумиш спопадне свој шешир, пак смjејући се рече: овде се ствари озбиљније тиче, у које ја нећу да се мјешам, и поздрављајући нас отиде.

Ја ону књижицу склопих и ставих на своје мјесто, и отидох сјести с прама дијакону, за његовим столом, гђје он све једнако којешта по оном листу писаше, и кад сам сјео, окренем се Руђеру и као шалећи се, речем му: Г. Марко, што шале, што озбиље, ако се обистини како што говоре, и Руси тако близу дођу, што ћете ви онда радити с вашим тајним протоколом, на које ми он отговори: ја би га одма изгорио, Тада ја окренем ce дијакону, и речем му: пиши Андрија: ја би га изгорио.

Дијакон досетљив за провести шалу, написа, и кад је написао, изговори: ја би га изгорио.

Кад ово чу Руђери, као из некаква дубокога сна усплаирен, окрену се к мени говорећи: оче Кириле, ви знате да је више врата от канцеларије написано: који нема посла, да не улази у нутра, али то се вас не тиче, Ви сте господар доћи кад год хоћете, ви сте моја десна рука, ја без вас сам као свезан, а с вами све ми брже и лакше иде и с бољим поретком за свашто изиђем на крај, али заклињем вас Богом живим, немојте ми излазити с тим вашим политическим вопросима, јер ћете ви мене у какво зло бацити. Ја се онда претворих колико да га нијесам разумио, пак окренух се дијакону питајући га: Андрија брате, знаш ли ти што овај чоек говори? Андрија и он претварајући се отговори: ја брате незнам, на које опет ја шалећи се рекох: мени се чини брате, да је овај чоек мало полудио и с ума сишао. Андрија такођер рече: и мени се чини брате. На то, ја на ново рекох: добро би било брате да му помолимо бокунић Бога (бокунић долази од италијанскога Воcione т.ј. залогај или парче. Бокунић Бога, далматини римског исповједанија који по островима живе, више пута који су болесни долазили, да им читам какву молитву, даклем то би им најпре било овако ме молити: Господине, за муку Исукрстову, молим вас помолите ми бокунић Бога). За то сам тако и ја Андрији рекао, будући је то и њему

и Руђеру било познато, на које је исти Андрија отговорио: и ја мислим, да би добро било. На то ја рекох њему: а ти га брате предржи. Андрија готов, одма устаде и шчепа обје Маркове руке, и стави једну преко друге, пак обје с његовом једном руком чврсто држаше, а другу уплете му у косу над челом, на што ја узех једну грчку књигу, већу од нашега тријода постнога, на којој бијаху корице дрвене за добар палац от руке дебеле, пак је растворим над његовом главом и говорио сам: „Господи Боже наш, јакоже осушил јеси тикву Јонину, тако осуши и тикву раба твојего Марка“, и ово свpшивајући с књигом, крстио сам га прилично по глави, а дијакон је више пута појао „амин“. Кад смо се ми спремали ову шалу с њим учинити, колико се срдио, толико се и смешио за виђети, што ћемо радити, будући смо више пута се с њим штогод шалили, а по свршетку овога, смешећи се псовао је Андрију, што му је био јако руке стискао, и што му је косу почупао, и с овом шалом забашурили смо од части његово подозреније. Посље неког времена, био је владика наредио Руђеру за неко дјело да сврши, које Руђери отлагао за више дана. Један пут дође владика у канцеларију, и запита га: јели оно готово? Он му отговори да није, за које се владика расpди, и рече му неколико опорији речи, и оде из канцеларије. Руђери нашао се увређен, пак нам рече: а шта се сpди ј- в—, зар не зна, да би му могао учинити, да га ђаво за 24 сата однесе, на које ја рекох дијакону смејући се: и ова је љепа, која може служити, онда Руђери срдито: шта ви све моје речи наопако толкујете, за то није вредно с вама ништа ни говорити. А ја одма окренух други начин, за недати му сумњати и рекох му: Г. Марко, простите, ово се ваши речи не тиче ништа, него за владику ја говорим, да нема узрока тако да се изрази на вас, за то се чудим њему, што му се догоди. С овим речима дође к себи, пак љепо поче говорити: јесте ли га видили, што вам се чини?, за које ја и дијакон ублажили смо га, с којим је задовољан остао. Но са свим тим, у сљедствију исти Руђери, кад би му се што неповољно с владиком случило, предречене би му речи из уста истрчале, пак у ншали, што год смо више пута о унијатству говорили, и знајући наш народ, наводили смо, како би се он изражавао и на унијате мрзио, притварајући се он, као о томе нико и не мисли, а ми такође, као ни најмање да сумњамо, него да је лудорија све што свјет говори и измишља.

Међутим, народ је све више сумњао се и бојао, а

томе је дала повода полиција, која све кријући распитивала је, што народ говори о Краљевићу? Ја се нијесам хтјео ни с ким упуштати у овакве разговоре, нити се ко усудио са мном о томе говорити. Видећи да ја никоме ништа не спомињем, почели су ме били потајно мрзити, називајући ме притворником, и кад би ме гђе виђели, или куда прођем, таквим су ме именима између себе ИМе НОВал И. Ја са свим што сам за ово знао, чинио сам се и невјешт, него вазда сам се с њима љепо обходио, а такођер и они са мном. На исти начин, ни с дијаконом Андријом нијесам се нигда за ово разговарао, а он је примјетио да ја нешто сумњам, које га је много мучило, што никад о томе ни једне речице не напоменух, будући у осталом да смо се међу собом као рођена браћа пазили, и то је тако трајало до у очи покрова пречистија Богородици т.ј. 30. Септембрија исте 1819. године. И то је било исти дан посље вечерње, кад је владика с Руђером отишао на шетњу, а ми смо остали у канцеларији писати, а други нитко није био у кући, сви су били отишли које куд, а врата су от двора била затворена. Онда Андрија устаде на ноге, пак ме почне молити, да би му допустио да изрече преда мном слободно, што му одавна на срцу лежи, и јако га мучи. На које сам

« ПретходнаНастави »