Слике страница
PDF
ePub

отговорио: брате, говори слободно, кад сам ти ја јошт забранио да не говориш, или нијесам хтјео чути тебе говорити? За то се ја чудим таквоме твоме молењу, за то говори слободно, ти знаш добро с ким говорити, и у чија њедра можеш сваку твоју тајну повјерити, а она ће пре у прах претворити се, него каква повјерена тајна из њих изићи, које је теби добро познато.

То јест истина, отговори он, и за то узимам слободу молећи те као оца, да ми кажеш ако што знаш за ово што наш народ овладики сумња и говори, јер колико сам узнемирен у себи, от како се ово поговара, толико више, што ти о томе нигда ми ни речице не проговори.

Ја сам му на ово отговорио: Андрија брате, ја имам доста дозакателства, да си ти спрама мени искрен био, за то и данас от тебе никакву моју ствар затајио не би, али ово такве су ствари, да чоек треба добро да промисли, с ким има такво што говорити, будући је нарав чоечија сакривена под завјесом различни притворства, и показује оно, што није. За то чело, очи, и само лице може нас преварити, а сврху свега његово разложење, за то до сад ја се нијесам усудио јошт о томе ни с ким говорити, нити ћу ни с тобом, доклем ми се не закунеш, да ме неће издати, но и то ти опет кажем, ако ме и издани, опет колико би твоје ваљало да јест, толико би и моје да није.

На ово ми он отговори: ја ћу ти се заклети, како год хоћеш, и нигда моју заклетву преступити нећу. Тада сам га заклео најстрашнијом клетвом Ішто сам знао, које су се веома срца његова коснуле, и почео такі грозно плакати, да је и мене на плач побудио.

Кад сам ја свршио све, што сам имао рећи, онда он са сузама обећа се, да ће све верно испунити. За тим клекнули смо оба на кољена, и свесрдно молили се милостивоме Богу да нам у помоћи буде, такођер и пречистој богоматерии, да нас покрије и заштити честним њезиним покровом.

[ocr errors]

Кад устадосмо, рекох дијакону: држи добро за ногу от стола, т.ј. от онога, на ком је Руђери писао, који није био углађен, него от јеловине начињен. Дијакон кад прихвати за ногу от стола, а ја онда почех издизати даску, да видим, хоће ли клинци попустити, и даде милостиви Бог и пречиста богомати, те лако се извукоше из нога. Кад виђох ово, рекох дијакону: пређи на другу страну, он пређе, пак и с овом једнако учинисмо. Кад виђосмо да крабица, која је била кључем затворена, може се олако с језичком ван стојећим извући, стадосмо, извукосмо крабицу, и ви осмо у нутри тајни протокол. Каква је радост за нас била, то се описати не може, затворисмо одма, и притиснусмо добро да се приљуби, и не позна ништа. Захвалимо премилостивоме Богу и пречистој богоматери, који су нам ову милост поклонили, и на ново помолимо се, да владику и Руђера обезуми и јошт oнде исти тајни протокол да оставе, док ми њега не препишемо на поерамленије и на вјеки на њиово мученије, а на похвалу от рода Врод православноме нашему роду.

Исту вечер пос.ье него је владика пошао спавати, отидемо ми у нашу ћелију, у то почне се владикин сестрић свлачити да и он иде спавати, а ја позовем дијакона да имамо у канцеларију њеке циркуларе тобож свршиваті, будући је сутра праздник, за то да их прекосутра пошљемо. Андрија готов отговори: да, да брате треба а хитни су, и тако отидемо, затворимо се у канцеларију, и као пре отворимо стол, и извадимо тајни протокол да видимо, шта је у њему, и наосмо у њему 20 рукописа, назначени сљедователним нумерама, и које ја оне, којих се опомињем, овде по реду меhем. No 1. писмо от президија, који пише владики, да от говерна иште насош у Беч да може поћи, и от цара за његову епархију клирикалну школу пскати No 2. Владика по овом наставленију, пише говерну за пасош No 3. Добије от говерна пасош 4. Писмо, кад је владика већ

у
Беч

примио, ше он цару (тако су они на учили га) оскудност на

[ocr errors]

школа, и нужду клирикалнога завода, и за то моли га, да би царска доброта ту милост нашему народу дала, у исто време њему претставља, да би из Галиције, за исту школу учитељи послани били, и да је њему за Далмацију лако, али за Боку-Которску тако није, јер они људи по свјету иду, и с разним народима сообрашчавају се, за то су много просвјешчeнији, а међу њима нужно му је имати једног намјестника, који ће соотвјествовати моме претпријатију, а таквога немам, него само једнога, а то оца Кирила Цвјетковића, мога протосингела, који је у истој Боки-Которској рођуен, и који њихове обичаје и нарави познаје, и с његовим начином знаће их на своју руку окренути, но за његово обдржаније требало би му дати 1200 Фор. сребра No 5. Министар Саурау на ово отговара владики, казујући му, да је цар све благовољно што се тиче школа и учитеља одобрио, а за мене исти министер вели, такођер је његово величество и за доброзаслужнога оца Кирила Цвјетковића одобрило као вашему намјестнику у Боки-Которској 1200 Фор. ср. No 6. Министер Саурау обзнањује владики, да су већ учитељи у Еленбергу, и ту да ће се они задржати док им нарасту браде и док покроје себи хаљине по восточноме обичају No 7. от говерна дошла је била наредба на заповедника Шибеничкога, да се не смједу унапред мртваци погребавати, него даље от града гробље да се начини, градоначелник одма је назначио мјесто, лак ту да буде и наше гробље, али преграђено да буде. Кад за ову преграду чује владика, он пише говерну, да не би требало овакве преграде чинити, него све једно гробље да буде пак ће се тако лакше људи навикнути. Но ово његово писмо никакав успјех није имало, нити је на њега отговор добио. 8. Отиде у једну недјељу владика у катедралну римску цркву, и по њиову обичају, преко мисе један свјаниченик носио икону Њиовим свјашченицима да jу цјеливају, пак хтјео дати поднети и владики да jу цјелива, а нађе се један каконик између њих, који му не допусти,

говорећи да владика није католик. На ово се нађе владика увређен, и док дође кући пише за ово говерну, говорећи: да он за то у њиове цркве-иде, за показати нашему народу да нема између нас никакве разлике, пак би се тако мало по мало и други привикли. 9. Зелић архимандрит искао је от говерна пасош да иде у Босну на киселу воду да се лечII, и за то говеран пита владику, хоће ли му допустити. No 10. Владика пише говерну, да не допусти Зелићу да иде у Босну, јер он може се онамо са сарајевским митрополитом састати, и с њим се договорити, пак от онуда у Далмацију побунителна писма на свјашченство и на народ слати, и за то Зелићу говеран није допустио No 11. Говерно пише владики, да Сава Љубиша, архимандрит манастира Прасквице из Боке-Которске, иште пасоши да иде у Беч код министра руског, да иште плаћу за школу, коју је Русија одавна плаћала, и за коју овај архимандрит от њеног времена није ништа добио, а ову је школу он исходатаjствовао No 12. Владика и за овога отговори, да му не дозволе, говорећи, да би овај код министра рускога такво што учинио, које нашој влади не би по вољи било, и за то не дозволе му No 13. Опет говеран владики обзнањује, да су два калуђера светогорца дошла на границу далматинску, и моле да им се допусти доћи у Далмацију, да би с каквим бродом, који би се намјерио, отишли у исток к својему мјесту, или у Тријест, гђе би лакше какву прилику нашли No 14. Владика и за ове отговори, да им не допусте, говорећи, куда би кроз Далмацију пролазили, да би им свјаниченство и народ уши напунили, које би они повјеровали, и кад би у исток приспјели, тамо казивали No 15. За ово 15 рукописа, опомињем се добро, а за остале 5 нигда се опоменути не могу, али и они 5 сви су опстој ствари говорили. Чи

Ми се у једном писму да је тужио говеран неке ишибеничке отмјене трговце, који су се најревностнији показивали, а ово пос. Бедње писмо, које је овде под No 15

АВТОБИОГРАФИЈА

9

стављам због реда, ово је писмо у њиовом Т. П. онда најпосљедње било, и то под бр. 20. У овом писму владика президијуму пише, како он отлази у Боку от Котора, међу онај народ, који њега не взира као архијереја, него као једну власт политическу, него да су они са свим привржени црногорскоме митрополиту, и за то да он себе опасности излаже, за које, вели, заслужује какво отличије да му се даде.

Ова смо писма ја и дијакон до пред зору преписивали, једно он, а једно ја, и пречитавали смо их због погрјешака и поправљали, и кад смо готови били, Т. П. на своје мјесто ставили, и стол љепо склопили, пак клекнули и всеблагоме Господу и пречистој богоматери, на њиовој милости најусрдније и најблагоговјејније благодарили. За тим затворимо канцеларију, дијакон пође спавати, а ја отидем у цркву читати јутрење, и препис са собом узмем, које сам неколико дана с великим страхом све утьедра носио и с Iьима спавао, најпосље повјерим се г. г. Теодору Кулишу и Луки Девићу, у кога кућу једну вечер састанемо се, и прочитамо сва писма. Сваки може себи лако претставити, како им је било, кад су ово разумјели, јер све што су радили до сада, радили су без сваког основа, него само от једне сумње, а сад су видјели да се имаду на што позвати.

Г. Кулиш знајући да на мене много подозревају, за то понуди ме, ако се повјеравам, да њему иста писма предам на сохраненије, на које сам му захвалио, што со тим би ја безопаснији био, и какву незгоду избјегао, но за онај час да му их дати не могу. За ово сам дијакону казао, и согласили смо се, пак их посље 3 дана г. Кулишу предам.

Већ владика почео се спремати да отлази у БокуКоторску, за које је обзнанио и свјашченству и говерну, и мене је опет наименовао, да у отсуству његову отправљам дјела његова у Далмацији, с тим придатком, да ништа немам преписивати се с говерном, него ако што

« ПретходнаНастави »