моје хаљине, и кад сам кући дошао, ништа не кажем да сам био у манастиру, него као да долазим от Дједа рођакова. Сутри дан почнем ја збирати моје хаљине и остале ствари, које ћу са собом носити, које мати моја примјети и запита ме што ћу радити с овим, отговорим: да хоћу отлазити у монастир, а она счепа све и мене турне говорећи: јошт то имаш у глави, дали си се заклео, да нећеш родитеље слушати, и њиховој се вољи покоравати, који су доста муке видјели (овдје поче плакати), докле су те толиког видјели, и који се за срећу твоју старају, а ти на мјесто благодаран и покоран да будеш, хоћеш нас да опечалиш и укугу повржеш против заповједи Божије наравније, на које сам ја такођер плачући отговорио: Сладка Мати моја!, ти добро знаш како ја тебе и родитеља мога љубим, и како се ја радујем кад сам с вами, и како сам ја вазда вам покоран био, и све што сте ми заповједали добровољно испуњавао, и да нијесам никада вам повода дао да се на мене разсрдите, и настојати ћу до моје смрти спрама вама такови бити, али ово је њека преконаравна жеља да пођем, али кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром и с благословом да идем, ако ли не ћеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати. На то се њој ражали пак јошт већма поче плакати и умили се срдцем, и почне говорити: немој синко то учинити и нас уцвјелити тако ти моје млеко проклето не било, што би твој родитељ, мој супруг, са мном чинио, гдје ли би ја могла -от његова гњева сакрити се, него ево ћу ти допустити у монастир да пођеш и тамо да пребиваш, до отлуке твога оца, пак што год он отлучи, и ја ћу задовољна бити, и ако он не би хтио теби по вољи учинити, ја ћу га за те молити, јербо ако и калуђер будеш, опет би те могла кад и кад виђети, ако би тако незадовољан очајателно у свјет отишао, то може бити не би те никад више видјели, које би ми прије времена смрт узроковало и печална би за тобом у гроб пошла, пак посла опет звати мога рођака попа Александра и замоли га да ме он отведе у монастир и препоручи, на које се он обећа, да хоће, и тако онда она приправи ми све што ми је било за потребу, и посље него ме љено савјетовала како се морам обходити спрама свакоме, дајући ми матерни благослов и цјелујући ме њежно изљубим се и изгрлим ја јошт с млађим братом, са сестрама и осталим сродницима, растанемо се с плачем и нас два упутимо се пут монастира. Кад приспјемо у монастир, настојатељ морао је виђети и записати све што сам донио, а то за то, ако би се что изгубило, да зна да сам ја ону ствар имао. Постељу коју сам био донио, није је хтио примити, говорећи попу Лесу: треба њежност и мегканост оставити, а на тврдо се научити лежати, јербо калуђер мора више пута путовати и по онијем мјестима гдје постеље неимају, и гдје мора на земљу лежати, а постељу не може са собом носити, пак ако он посље и не усхтје бити калуђер, опет је боље и здравије за њега из младости да се научи сваку строгост подносити, а со тим ће и јачи бити, пак ми само један бјел биљац, поњању, ћебе остави, полак подасе да подвијем, а с полак да се покријем. Истина мучно ми мало првије дана бијаше, али се брзо навикох, а сувише што љетне мале ноћи бијаху, и тако остадох у монастиру, и почех приљежно са сваком помњом дужност моју дијачку отправљати и одма настојатељ и учитель мој писао је оцу моме у Смирни, како сам ја у монастир дошао, и да ће ме он за љубав и пријатељство његово о мени попеченије имати, на које му је отац мој отписао, захваљујући му и препоручујући ме, и у исто време изјављујући и њему, да његова воља није, да ја ступим у чин монашески, такођер је и мени АВТОБИОГРАФИЈА КИРИЛА ЦВЈЕГКОВИЋА, ПРОТОСИНТЕЛА 13 писао саветујући ме, да се добро обходим и приљежно учим, пак да ће се он за моју срећу старати. Овога љета кад сам ја у монастир дошао, бијаше дошао један војени корабл руски (Брик) на којему бијаше заповједник именом Орест, овај сваке недјеле и праздника јошт често са својим чиновницима и с матрозима долазаше у монастир на богослуженије, и на посјешченије братији, и сваки пут би их братија угостили и частили, али није су им посјешченије враћали, из призренија ради да не би у какво подозреније пали, будући су от другог царства били. Бавећи се они овде мало више времена, а будући поднебије наше доста топло, за то речени заповједник корабла, не далеко от монастира у једној дубрави прохлажденија ради разапе шатор и у једну недјелу позове братију на закуску, и отиде настојатељ су два брата, и ја јошт с једним дијаком пођемо уза њи носећи њеколико воћа њима на поклон; ту су једно 2-3 сата с њима били, частили се и разговарали о различним предметима, а нама су мало на страну от њих дали, тер смо се и ми частили. Међу прочим њиховим разговорима, говорили су о пространству царства руског, на које наш настојатељ рече: имајући ви толико пространство све уједно држећи се, што ће острови Јоникијски толико от вас удаљени, на које отговори заповједник корабља: „јеј и Богу, и сија наша будет земља прежде једнаго љета", на које братија ово рекоше: о да би Господ ту милост даровао, да ми то дочекамо видјети. Најпосље изљубе се и поздраве љепо с њима и вратише се у монастир. Не прође много дана, и ови отплови из Боке от Котора. Одма по њихову отласку, настојатељ и братија буду звани от Кастел-новскога градоуправитеља и питани, зашто су они ходили к рускоме заповједнику војеног корабља, и што су тамо говорили? Они им реку: да су били питани от заповједника, како живе и од кад је онај монастир, а тако опет они њима казивали, како код њих калуђери живе, и о предјелима и нашим и њиховим и ништа више. Градоуправитељ отговори: није тако, ви сте о другим стварима говорили, за које ми добро знамо, али ви нећете да кажете, на које настојатељ отговори, ми друго нити знамо нити смо говорили, а ви кад знате боље, зашто сте нас звали?, па се устану и отиду у монастир. За тим не прође много месеци, кад аустријски двор закључи мир с Наполеоном уступајући му Далмацију и Боку Которску, које су његда республики млетачкој припадале, зато гувернатор от Котора сазове све старешине обшчества Боко-Которског и сприобшчи нама за мир и промјену, доводећи њима, да ово по правици морало је бити, зато что је мљетачко било, па будући да су Мљетке Французу припале, то треба и све што је под њихову власт било, њему да буде предато, и со тим препоручујући њима от стране цесарове, да како су били вјерни реченој республики мљетачкој, тако да буду и Французу. Видећи Бокељи да је против њихови права Аустрија уступила њих француској, која им прекида трговину, слободу и сваки напредак, за то старешине сви једногласно отговоре: да цесар неправо и противо наши права с нама поступа, јер он нас није с оружијем узео, него смо ми сами њега звали, и под његово се крило поклонили, и како смо њега звали, тако смо могли кога му год драго другога, даклем кад нас није у стању држати, нека нас остави у слободи, како что је нас и нашао, на које гувернатор отговори: то не може бити, а они опет њему рекоше да може и чинићемо ти виђет, и от њега отиду, пак се тајно скупе и договоре се искати помоћи от митрополита црногорскога и преко бригадијера Санковскога, који се као дипломатическа персона у Црној Гори тада бавио такође и от вице адмирала Сењавина, који се у то време с флотом налазио у Крфу и Јоническу республику от овладања Француза бранио. За тим народ отправи посланике митрополиту и Санковскоме молећи њих да им не отречу помоћи. И тако митрополит са согласијем свега народа црногорског скупљенога на обшчем сабору на Цетињу 15. Фебруара 1806. љета рјеши се не само војевати против Француза, него јошт и аустријску војску из Приморја удалити. Гувернијум посље почео је штогод подозрјевати, и зато издао је једну заповјед, да се нитко не усуди примити у кућу своју каква Црногорца ни никаква странога чоека, и ако би се тко нашао да би такове људе примио, то да има одма придналежећој грађанској власти обзнанити. Ова заповјед на саму сиропустну недјељу приспије и у наш монастир, коју су исти дан посље службе народу огласили; кад у вече около једнога сата ноћи, ал ето нетко туче на врата от монастира, трефило се, да сам ја то сам чуо, и одма потрчао сам видјети и упитати тко је, на које ми отговори: ја сам поп Филип Костић из Кртола, ја му рекох да почека, да ћу му одма доћи отворити, али он предузме говорећи ми: нека настојатељ дође, јер с њим има говорити, и одох одма, и казах настојатељу, код кога су и остала братија налазили се. Кад саслушаше мене, мало се ужаснуше говорећи, што би то могло бити, побојаше се да га не отведу у Котор због онога што су били код русијског заповједника, и за то рекоше: ајдемо сви и сазваше јошт дијаке и момке, ако дошта буде да га не даду, и пођоше с Фењерима. Кад отворисмо врата, али имамо шта и виђети, покрај попа Филипа јошт неколико људи, међу којима један висок и леп чоек у милитарском јапунџету замотан, који како нас виђе, сними са себе јапунџе и даде га једном от оније људи, а засја се на њему сабља, крст почестни и златни дугобели гајтани на љевом рамену, које обичествују носити виши русијски чиновници, тад поп Филип поче говорити настојатељу овако: Г. митрополит црногорски послао вам је овога господина да га примите да преноћи, на које отговори настојатељ: са |