Слике страница
PDF
ePub

таково случи се, да њему у Боку-Которску пошаљем које ће он свршити.

27. Октобра 1819. г. отиде владика у Боку-Которску, и отведе са собом Андрију дијакона, Марка Руђера, кувара и његова послужитеља, и кад су приспјели у Котор, писао ми је владика и дијакон, како су по мору у великој опасности били, от које их је сами Бог спасао. Такођер и Марко Руђери писао ми је, обзнањујући ми за исту опасност, и говорећи да их је Бог сачувао мојим молитвама, за које препоручи ми се и у напред, да се за њих молим, да их не би једнака судба постигла.

Знајући ја каквим духом дише Марко Руђери, да ово он као ругајући се пише, отговорио сам му, прво: да сожалујем за опасност и страх што су поднијели, а друго: да се радујем, што су невредими остали, пак надостављајући као из шале, чисто сам као предвидио, да ће вас какво искушеније снаћи, за то сам свесрдно за вас се Богу молио, којему благодарим да ме грјешнога услишио и вас спасао, за то г. Марко узмите се на ум, ово је неко мало претсказаније за вас и т. д.

Посље један месец дана по њиовом отласку у Боку Которску, дођу учитељи унијатски у Задар, међу којима био је један каноник именом Алексије Ступијуцки, један дијакон именом Јаков Ђировски, јошт два свјашченика, от којих једноме бијаше име Василије, а другоме Јаков Честински. Сви, осим дијакона, с брадама, калуђерске хаљине на њима и камилавке на главу. Кад су у Задар дошли, они су ишли у нашу цркву, и казивали су да су православно-восточни, и појали у пјевнице, али служили нијесу. Са сваким су се најучтивије сообрашчавали, наше свјашченике из села, или из монастира најљение су предусретали, у њиово обиталишче водили, и частили, пак најпосље и по који талир дали, молећи их на свјате тајне да их спомену, за које су њеки И више пута к њима долазили, али не да би се они за то поунијатили, него само јошт с којим талиром да их раставе.

Један калуђер, између остали, који су код њих не заједно долазили, отац Леонтије Павковић, родом из вароши Шибеника, парох Обровачки, кад је код њих био, показивали су му дарове, што су за наше цркве донели били, и то: одежде и неке сосуде сребрне, који сосуди сви били су по обичају римскоме, и кад их је исти отац Леонтије прегледао, онда им је рекао: ово је римско, у нас тога нигдје нема, ово неваља ништа, на које му они отговоре: будући да смо у хитњи отишли, а наш I'. епископ, т.ј. њиов унијатски у Лвову у Галицији, није имао готовије како што треба по восточному обичају, за то је ове купио, но то се може лако пречинити.

Ово је доста било за ревноснога оца Леонтија, који је свуд јавно говорио, да су унијати, а народ и тако док је чуо да су у Задар дошли, почео је зло слутити, и ово кад су чули, јошт више.

За њиов долазак говеран је писао владики у БокуКоторску, а и ја сам му писао, а он је опет мени отписао, казујући ми, да ће они у Задру стати, док се он не поврати.

Нахођаше се у Шибенику код свога свекра једна удовица, попадија, блаженопочившаго јереја Николаја Баљка, пароха ђеверскога. Ова по смрти мужа, дође са својим јединцем сином живјети у Шибеник, код мужевљевога стрица. Њу је искао г. Теодор Петрановић, трговац из Дрниша, а брат г. Марка, и она је отрекла, будући је имао троје деце. Посље наметне се један старац од 60 година римског закона, по презимену Шишгорео, искати ју да за њега пође, обећавајући њој, да ће он своју кућу, земље и све што има њој и њезину сину преписати. Ова га је одбила више пути, али он на то употреби неке своје пријатеље, или боље рећи ласкатеље и посмјејатеље његове, који ову склоне, те се обећа за њега поћи, и он је обдари и с њом уговори о свему.

Ово се разгласи, и почну већ њиови неки говорити, да ће Шишкорео ришћанску, а неки граовску попадију

узети, што и до моји ушију дође. Али ја чинећи се от свега невјешт, очекујући да ће ми доћи обзнанити, како поредак изискује, и без да је ко за то дошао, ја један дан идући на објед код мога благодјетеља г. Димитровића, стигне ме на пијаци један клирик, послан от г. Викара Вижијани, који ми каза, да ме исти г. молио код њега да дођем, будући је болестан, пак не може он мени да дође. Кажем му, да ћу посље подне доћи, и тако отидем, који ме љепо дочека, извињавајући се, што ме је трудио и т. д. После каже ми за Шишгорића и за вдову попадију, пак да се договоримо за оглашенија. Ја му отговорим: како ја могу оглашенија чинити, кад ја јошт за то незнам ништа, а он као зачуђен: како то, зар нијесу код вас били? Хтјео је одма Шишгорића звати, но ја не дадох, него одох, И позвах речену удовицу, укорих је и изобличих због тог брака, и најпосље запретих и устраших, на које плачући отговори због детета да је то учинила. Чинио сам јој да поврати ономе све и да пође за Петрановића, које је много мило било

нашим и т. д.

Настане у 1820. г. и 31. Јануара торжествовао се дан рођења нашега цара Франца І., и у Шибенику сви чиновници министарски и грађански, учинили су један објед велики на њиов трошак, на који су позвали и њиова епископскога намјестника и мене, и то о њиову трошку, и кад сам ја онамо већ пошао, моји су неки христијани о тому негодовали, а то за то, што су унијати у Задар дошли, пак су говорили: данас ће наш отац Кирил десно крило бити, т.ј. да ћу ја с десне стране њиова намјестника седити. Ово је мени исти дан у вече доказано, али ја тако сам се чинио невешт, колико да за то нигда нијесам ни знао.

Посље овога неколико дана пред вече, дође к мени у двор један мој пријатељ г. Стефан Вуиновић, ревностни Србин и добри христијанин, који посље обичнога поздрава и другог кратког разговора, поче, ме питати, што ја ми

слимо овој ствари т.ј. о унијатима, говорећи: ово је ствар очевидна, да су они дошли да унијате, и за то не треба да оклевамо, него да станемо на пут овој ствари, јербо треба тући гвожђе док је вруће, на које му ја отговорим: ја о томе не мислим ни најмање, има другије и от мене и од вас који за то мисле, и који могу што учинити, а ми не можемо ништа. На ово се он поче мало угрејавати, али ја опет ублажавајући га, све сам от себе удаљавао, а то због тога, што сам увјерен био, да њих више зна, да је он к мени дошао, и тако по дугој препирки, оде он незадовољан, и одма је казао своме куму Димитрију Петричевићу и Николи Кнежевићу, родом из Скрадина, оба ревниви Срби православни.

За тим наступи и свјата четирдесетница, и нами у двору владичину поче нестајати сјена, и за то морао сам отићи у Дрниш да купим. Отишао сам један дан посље подне, и тамо сам ноћио. Сутри дан у јутру погодим један пласт сјена за 75 фор. ср., и посље обједа вратим се кући. Кад дођем у двор, предусрете ме Марко Фумиш, који је код куће био остао, и преда ми њека писма с поште. У исто време поче ми говорити: да вам кажем једну новост, којој ћете се зачудити. Какву, ја га запитах, на које ми он отговори: данас је пукао глас по граду, да су наши христијани ноћас држали једну тајну скупштину, и што више, да сте и ви на истој били, за које сам се, и чудио и крстио, кад сам чуо. Гђе сте ви могли бити, кад сте ви у Дрнишу били, на које сам се ја смејао, кад ми је ово казао, Препитах га, јесу ли от истине, такву скупштину држали, на које ми отговори да не зна, и да је многе питао, и нико да му није знао казати, а не би му нико ни казао, јер је био слаб задржати.

Ја истина имао сам пријатеља, који ми нигда никакву ствар открили нијесу, али за ово нијесам се усудио никога упитати, јер може бити не би ми казали, него би јошт више на мене подозревали, будући да се нијесам

с њима у такве разговоре нигда упуштао, осим оне двојице, нити сам ја за ово владики писао, али су се нашли други, који су му писали, између који је био и Анцуло Мијагостивић, који је често код владике долазио. Овај је и мене као пријатељским начином питао, знам ја за речену скупштину, да му искрено кажем, пак ако сам и ја био, да ће ме он код владике отбранити, само да му кажем. Помислио сам у себи, нашао си свеца, који ће помоћи. Отговорио сам му пак: ја от тога не знам ништа, нити сам могао от кога чути, колико сам распитивао, никако нијесам могао у траг ући, али он више пути питао ме је, да му искрено кажем.

Кроз оно време, од како су унијати у Задар дошли, ја сам свјашченицима, који су у Шибеник долазили, И којима сам се могао повјерити, препоручивао да народ утврђују у закону што више могу. А ако они знаду кога свјашченика или трговца, или каква имућнога земљоделца, да и њима препоруче да тако чине, и ако би предвидили, да нужде ради нашао би се који, да би се хтјео к унији обратити, и за то да не жале учинити које пожртвованије. И они су ово све чинили, и ништа жалили нијесу.

Међутим добио сам и једно писмо от г. Павла Соларића из Млетака, који ми између осталога пише овако: за Бога што мислите? Ето очевидно зна се, да су учитељи, који су у Задар дошли, унијати, сљедователно да иду на то и наш народ да поунијате. За то немојте отлагати време, него настојте и радите удалити то от вас, да се с нама други народи не титрају. Цар не захтева от свога народа друго него вјерност и приврженост, за то обратити се к њему с молбом а такођер и г. митрополиту Стратимировићу. У исто време препоручио ми је и от стране мога соотечественика г. капетана Петра Обиловића, мога доброг пријатеља, који је у Млетке пребивао.

На исто писмо отговорио сам му и казао му, да ћемо чинити све што буде могуће, и да се нећемо пустити да

« ПретходнаНастави »