нас друга браћа наша укоре, и иноверци да исмевају, молећи га у исто време, да и оң нама својим советом помогне. Он ми је одмах на исто писмо отговорио, и једну молбу за митрополита послао, у коју између осталога при концу исте говори: заступи, спаси, помилуј и сохрани нас твојеју благодатију, препоручујући ми, да сад у први мах нигде његово име не излажем, будући је веома слаб. Ја за ово нијесам ником казивао, док нијесам згодну прилику улучио. Пре него је истекла св. четиридесетница, у један прости дан, кад смо на вечерњу били, и ту у онај час, кад смо канон повечерња читали, дође у цркву слуга мога благодјетеља г. Георгија Димитровића, и посље него се помолио Богу, приступи к мени, кога упитах : што је ново?, на које ми отговори: да није ништа, него да има нешто са мном говорити. Онда му ја рекох, да каже господару, да ћу доћи док свршим у цркви, и тако по свршетку, ја отидем, а кад тамо имам шта видити. Ту су били тутори црковни и отмјени моји парохијани, који су се код куће нашли који су могли доћи. Ја како сам их онде скупљене видио, одма сам у себи помислио: ово ће због уније бити. Кад сам ја дошао, најљепше су ме предусрели и дочекали, као што су свагда мени чинили. Посље кратког разговора, мој благодјетељ г. Димитровић рече: браћо, да не губимо време, него да свршујемо за што смо се састали, које повтори г. Теодор Кулиш, онда г. Лука Девић, кога су они прије мога доласка на то отредили, поче говорити: оче Кириле, немојте замјерити, што смо вас безпокојили и овде дозвали. Ми смо то из почитанија које имамо спрам вами, колико како нашему пароху, толико примјерноме свјашченику, који сте се у свачему до сада показали. Ми смо вас, како и сами знате, више пута от владике искали, и најпосље једва вас за пароха нашега дочекали, који сте до сад у свачему ваш честни карактер показали, да се ми дичимо и срећни држимо што имамо вас за пароха. И будући, да сте свагда званију вашему у свему соотвјествовали, за то пријатељским и искреним начином желимо от вас чути, што ви мислите сад о овим унијатима, и како се мислите владати, јер ми намјеравамо се одупрети, да би нас незнам што коштало. За то даклем молимо, кажите нам искрено, хоћете ли бити с нама, за које ми свесрдно молимо, или не ћете, да знамо, како да се владамо. Ако не ћете, или се бојите, то слободно кажите, ми за то нећемо ни најмање вас увредити, или какав пркос чинити вам. А ово што овде говоримо, као ваша духовна чада најумилније вас молимо, да под печатом исповједи сачувате. Ја сам њима отговорио овако: почитајема господо моја, и мила браћо по Христу и по народности, а по духу свјатому возљубљена моја чада! Ова ваша похвална и благонаклона љубов, коју ми изјављујете, са свим што признајем, да је заслужио толико нијесам, али опет увјерен сам да то из благодарнога сокровишча срца ваших излази, по ономе спаситељевом речењу: „благи человјек от благаго сокровишча сердца својего, благаја износит“, за које вами срдечно захваљујем и вјечно признателан остајем. Ја за чест себи приписујем, што ме ова срећа запала, звати се вашим парохом, и дичим се што ја имам тако примјерне христијане, ревнитеља за цркву, љубезни између себе, сострадатеља и помагатеља сиромаха, и за то да би ме судба однела у незнам какав крај свјета, нигда ову вашу љубов заборавити нећу, него ћу се свагда вас помињати. А што се тиче пскушенија које предвиђамо сви да ће нас постигнути, Бог нам заповједа да пазимо на наш живот, и да га жртвујемо драговољно у случају, кад дужност изискује. За то спремимо се бранити путем сходним, неизлагајући лудо себе у опасност, а што се тиче мене, овде вам приповедим от дјетинства моју наклоност к чину монашескому, и како за дуго време ни јесам могао бити произведен на степен дијаконства, и како су ме многи совјетовали да не губим моју младост, него да се свучем, и како ја нијесам хтјео да би знао, за вазда монахом остати, будући да сам овај чин сам, без воље моји родитеља изабрао. За то колико узмогу и будем знао, настојаћу дужности мојој као православни христијанин и као свјашченик, а сувише као монах соотвјествовати, и за обрану наше православне вјере, ако би нуждно било, добровољно и сами живот мој жртвовати, И овим мојим искреним увјеренијем што сам изрекао, ако нећете ми вјеровати, али ако нам Бог подари здравље, све ћу ово вами дјелом посвједочити, које они отговоре, да су увјерени познавајући мој стални карактер. на Но са свим тим, колико год показали су се да су увјерени, опет сам примјетио, да је јошч њека жица сумње остала, за које сам се и невјешт учинио. Посље овога с њима сам се опростио, и они с најљепшим начином захвалили су ми, препоручујући се мојоj помоћи, и ја отидем, а они остану, како ће по један по два посље излазити, да се не би когод домислио, да су се састајали и договарали. Ја кад сам излазио из ове куће, али горе именовани Стефан Вуиновић и Никола Кнежевић, прођоше испред куће, који ме најучтивије поздравише, које сам и ја њима учинио. Ова двојица у скупштину дошли нијесу, него су по граду шетали, не би ли чули, јели ко примјетио, да смо се ми скупили. Посље мало времена, речени С. Вуиновић казивао ми је, кад су ме виђели он и Кнежевић Никола да излазим из куће Димитровића, Кнежевић је њему рекао: за што су онога издајицу звали, сад ће их све враг однијети, на које му је он отговорио, да су добро учинили, јер ћемо се знати владати. Ако не буде с нами, чуваћемо га се, а што се тиче, да ће он казати за њиов састанак, то он учинити неће за своју главу, јер ја њега добро познајем, а он му је опет отговорио, може бити, али бојим се са свим што га и ја познајем као постојана до сад, али сад се тиче титула и плаће, пак се све на страну ставља. Опет Вуиновић, свашта може бити, али јошт не вјерујем да ће се отац Кирило за то повести. Прођу за овим једно 4 дана, кад ето ти истога С. Вуиновића пред вечер гђе долази к мени, и посље взајмног поздрављења, и питања за здравље, поче ми говорити: оче Кириле, мене су послали тутори у име њиово и свију "оних, с којим сте били код г. Димитровића, да вама покажем ова писма, да их ви прегледате, и ако што нађете да је нуждно надодати или изоставити, то моле да поправите. Запитам га ја: каква писма, на које ми отговори: ово је једно што смо наименовали 4 тутора, који ће наше ствари против унијатства управљати, а то су г.г. Л. Д., Б. П., М. П., и ја С. В., а ово друго позив на сва наша обшчества, да се сви сојузимо и јединомислено да настојимо ово от нас отбити, и ако нужда буде помоћи у новцу дати, и да иста обшчества ове туторе признају, и пуномоћије у име њиово да им даду. Ја нијесам хтјео да знам за иста у онај час, него сам отлагао, на које поче ме молити да не отлажем даље, за да не би људи изгубили вољу. Испуним им вољу и узмем писма те их прегледам и нађем да су добро састављена била, а он их је исти т.ј. Вуиновић по совјету тутора и осталих сачинио. На посљедку каже ми, да су ме молили у један сат ноћи, да дођем опет код г. Димитровића, гђе ћу и њих све и јошт друге наћи. Ја му се нијесам обећао да ћу доћи, него сам му рекао, ако узмогу и дјела ми дозволе, доћи ћу, и тако он отиде. Кад је био један сат ноћи, дође г. Д. момак с фењером да ме прати до тамо, пођем с њим и однесем са собом моја писма, што сам се о ствари дописивао са Соларићем и Давидовићем из Беча и другима, који су мени писали, и опомињали ме да пазим на све добро, и то је било одма посље доласка владичина из Беча. Кад сам онамо дошао, нађем њих више, него први пут, који су ме најучтивије предусрели, и посље обичног и взајмног поздрава, почеше ми захваљивати, што сам она писма прегледао, и с њима се у мњенију согласан показао, пак ова писма да би имала вишу важност и уплив код свјашченства и народа, који ме сви радо имају и почитују, за то да се ја најпрви подпишем, а посье и они сви. Ја сам им говорио: за подпис је најлакше, ја се подписати могу, пак опет с вами не радити ништа, а нити пак противу вас што радити, да ме от тога Господ Бог сачува, него пре да ја вами покажем от колико времена ја о овоме радим, и сотим да вам докажем оно, што сам вами неки дан рекао, да ћу дјелом посведочити, даклем рекох им: приступите к ближе свећи, пак видите ове датуме от ови писама, и кад су виђели, онда сам им сва писма по реду прочитао, најпосље и молбу на митрополита от г. Соларића сочињену. Кад сам све ишчитао, окренем се да их питам, јесте ли добро виђели и разумјели све ово, и јесте ли сад увјерени? Захтевате ли јошт пшто од мене? Између њих једнога није било, који није био сузама обливен, почеше ме грлити и љубити, захваљујући ми и благосиљајући ме, најпосље за опроштење молећи, што су о мени сумњали, и сваки каза, што је који о мени говорио, и каквим су ме именима називали. У исто време казаше ми и за ону њиову скупштину, коју су држали, кад сам ја у Дріншу био, на које сам им отговорио: за скупштину, како сам из Дрниша дошао, казао ми је Марко Фумица, и помислио сам у себи, могуће је, али нијесам хтјео никога за то питати, а што се тиче о мени, какво сте мњеније имали, и каква сте ми имена давали, то сам знао, али за то ни најмање нијесам се срдио. Него на против радовао сам се, видећи вас тако ревностне, и за то сам ја све једнако међу вами долазио, ни најмање не показујући да што знам о томе, а то за то, да се јошт боље |