Слике страница
PDF
ePub

пооштрите у ревности, за које вами и унапред препоручам, да дјелом покажете оно, што сте до сада речима показали,

Сви су обећали, да ће постојани у овоме бити, за овим подпишем се ја први, пак и они сви, и предам им молбу за митрополита от Соларића начињену и сотим разиђемо се.

Посље они распошљу позив на сва обичества, који буде от свакога усрдно примљен и подписан, давајући пуномоћије туторима за то определеним, и обећавајући сваку помоћ, које кад је дошло, виђели смо сви, без да смо се састојали.

Около воскресенија добијем писмо от владике из Котора, у којему ми обзнањује, да се припремимо јер ће кући доћи, и како ми је био назначио дан у који ће се кренути, от прилике знао сам кад ће приспjети, удвору сам уредио све, што је нуждно било.

Христијанима, сам казао такођер, који су ми отговорили: нека дође. Неколико дана посље, један чоек из Примошћена, које је далеко от Шибеника от прилике 10 талијански миома, донесе ми писмо от владике, у ком ми пише, како је у Примоштен дошао, и вече да ће доћи кући. Ја сам одма отишао и казао туторима да долази владика, пак да идемо у пристанишче да га дочекамо, који ми отговорите, да они не ће, него се скупише, пак отидоше ван града на шетњу. Ја онда дозовем црковњака Тодора Милковића, и наредим му, да отвори цркву и да запали све свеће у цркви, и да звони, на које ми отговори, да су њему тутори заповједили, да се не усуди упалити више него две мале свеһице пред престолне иконе, и да се не усуди звонити, иначе да ће гa иcтeрати из службе. Онда сам му ја от моје стране говорио, да то све учини, али за луду, нијесам га могао HIі по који начин пагнати да свеће упали, а то колико због запреке туторске, тол1:0 вишне да га не би тукли Неки младићії, који су се опуда ог:0ло цркве свали

оно

час

појављивали, и једва сам га преклонио под мој отговор да звони.

За тим отишао сам код г. Граматика, и казао сам му за све, који ми је отговорио: ја сам то предвидио, како сам чуо да су унијати што су у Задру, дошли, пак што је кому драго нека чини, ја се не ћу мјешати ни у Ішто, него ћу моје послове гледати, ис њим сам заједно ношао у пристанишче да дочекамо владику. Ходећи путем, упитам га: како би било да речем владики, и да не биде у цркву ?, на које ми отговори: реци му слободно, пак како му је воља.

Кад дођемо у пристанишче, нађосмо тамо много њих от римскога закона, неки из љубопитства, а неки који су се с њим сообрашчавали, от нашијех били су неколико сиромашака, који су от њега милостиње и благодјејанија имали. Ту смо чекали више от једнога сата, и већ дође, весело се са свима поздрави, и пос. ье него је са сваким по коју рјеч проговорио, упутимо се к двору. Идући казах му како стварин пролазе, и напоменух му за цркву како „вите, на ове рјечи сав се измени за један час, но брзо к себи дође и отговори ми, да неће у цркву улазити, а за христијане мії рече: шта им драго, ја не марим, и кад дођосмо пред цркву, прекрсти се и одма уђе у двор. У салу смо сви ушли, који смо га пратили, и ту смо га опет с добро дошли поздравили, за које је нами захвалио, и кад смо пошли полубили му руку, а он се са сваким у образ пољубио по три пута, што није никада чинио. Пре овога по восточноме обичају, ге кога отмјенијега, када би му круци приступио да га у Іьу пољуби, онда би он њега у чело Пли у образ пољубио. И тако се разиђемо и њега на миру оставимо.

Довео је владика са собом из котора једнога младића именом ІПетар Кирковић, и троје дјеце Вука Поповића из Рисна, идва из Паштровића, да их даде унІІјатима на науку. У то време дође у Шибеник из Дубровника у књижеству нашем познати Сава Мркаљ, који

Што

је неко време у Дубровнику учитель био, али више није хтјео тамо остати, него откаже своју службу, и кад дође у Шибеник, пријави се г. владики, у исто време препоручи се, ако је могуће и за какво ухљебљеније. Владика га прими у канцеларију, даде му плаћу, нађе му једну собу код Граматика, а код владике имао је јело. Ја сам се весма обрадовао, што је он код нас остао, и што сам прилику добио, да се могу от њега доста ползовати, а с њим сам се познао кад је у Дубровник отишао, јер је најпре у Шибеник дошао, и из ІШибеника с бродом управо у Дубровник.

У вече ме питао владика : шта је овим христијанима ?, за што су се узбунили, и за што му ја за ону скупштину нијесам писао ?, на које сам му отговорио: ја не знам шта им је, они мени не кажу ништа, а вами нијесам писао, друго не знам вами казати, него како што сам вами кад сте јошт у Котору били писао.

Сутри дан за обједом, на ком је иг. Граматик био, коме је владика гречески рекао: на овога ми је, т.ј. на мене, жао, зашто ми није за ону скупштину писао, Граматик му је отговорио: немате зw Што жалити, о томе доста се разговарали, пак нигда ништа нијесмо могли дознати, како и дан данашњи јошт не зна се ништа, је ли била или није та скупштина. Ја сам ово све добро разумно, са свим што нијесам могао говорити гречески, и посље полдне позвао ме Граматик да ми ово каже, но ја како сам к њему дошао, не знајући за што ме зове, одма посље обичнога поздрава, захвалим што је владику .љепо известио, на које ми он отговори: ја сам вас за то звао, да вам кажем, а ви сте и ово разумјели, које смо више сами горически него просто говорили, за да ви не бисте разумјели. Сад видим, да се от вас ништа не може сакрити, и увјеравам вас, да ћу вас вазда бранити и што будем чути овами, искрено ћу вами казати, и тако је радио, до год сам у Шибенику био, посље не знам.

[ocr errors]

CMO

ИЗ

За долазак владикин, ја сам био зготовио све циркуларе, само датум што сам изоставио, и ону вечер кад је владика дошао, све сам свршио, и сутри дан разаслао. Они за његов долазак и за дочек прије моји циркулара чули, и кад су исте циркуларе примили, дошли су сви и они који су што знали о унији, и који нијесу знали, али нијесу онако с вољом као 1812. и 1814. године, кад се из Боке Которске враћао. Који су што знали, чинили су се невјешіти, а он их је свакога љепо дочекао, и на објед зауставио.

Владика одма сутри дан по његову доласку, писао је говерну како се народ узбунио, и како га нијесу хтели дочекати пристојно, за које је одма говеран послао Задра у Шибеник комесара капетаната окружија задарскога г. Станислава Буровића, родом из Боке Которске, кога сам ја добро познавао и сву његову добру и поштену Фамилију, којој у доброти није ни најмање наликовао, који кад је у Шибеник дошао, станио се у манастир св. Француска гђе су Фратри минорити. И посље него је учинио посјешчeније владики, и владика њему, и остали грађански чиновници, послао је звати мене, туторе црковне и остале све отмјеније наше христијане, састенемо се ми и отидемо к њему, који нас најљепше предусретне. Он је био обучен у његове свечане комесарске хаљине, и имао припасану шпаду, и посље него смо му учинили нашу почестну дужност, он се с нами мало разговарао остварима обћеним, за тим почео је нас питати, за што смо се узбунили, и спрама владици негодованије показали, на које му отговоре због унінјатства, за кога не ће да чују ни да знаду, додајући : ми знамо да тога неће цар, него то чине њеке усиjане главе, који варају и Бога и цара и свијет, али нашему смо цару вазда привржени, и готови смо, ако је нужда, свако пожртвованије за њега учинити, пак најпосље и сами живот за њега положити, али за унију не ћемо да чујемо. За то вами овде као царском комесару кажемо,

Томе

НИКО

Поче

ca

а у исто време молимо, да ви ово наше изјасненије вишој власти обзнаните, на које он отговори: у томе немојте ни најмање сумњати, ја вас увјеравам да о и не мисли, а учитељи ако су унијати, они ни најмање неће у ваше догме дирати, него ви будите мирни, то вами препоручујем, јербо сам ја овде от говерна послан да поредак држим, а сваки непоредак да казним. Овде се мало заборави, и претити почне, но ми пресјекосмо реч, и почесмо га молити да се не угрејава, ми правилним путем молимо, да ово от нас удалите, за које ћемо и милостивог цара молити, и он се трже, и опет блажије говорити, и љепим начином совјетовати, препоручујући нами за мир, и со тим нас опет љепим начином отпусти. И тако опростимо се с њим и упутимо се кући.

Кад изиђемо из монастира, и пред вратима истога будемо, ал ево ти Француска Далбена, канцлера от нитета, римскога закона, и с њим Јоан Бошковић Србин наш, који кад нас виђоше, приступише к нама и поздравише се с нами, и почеше питати: шта је ново? (будући по граду знало се, да смо позвани), и казали смо им от части у кратко за све, и на посљетку старац г. Јоан Црница окрену се кмени говорећи: Оче Кириле!, други пут кад нас буде звати г. комесар, треба и ми да припашемо сабље, јер овде је претња с оружијем, будући г. комесар под сабљом прети, и ми треба са сабљом да се бранимо, на које му ја отговорих: тако ћемо и учинити ! Тада Јоан Бошковић приступи кмени смјешећи се говорећи: не ће вам се виђуети сабља от хаљине, а ја му отговорих: сврху хаљине припасаћу ју да се види, и со тим растанемо се от њих, а ми међу собом један другог поопштравајући и храбрећи, отидемо сваки својој кући.

Ово наше говорење о сабљи, донешено је реченоме комесару, то је он сам казао у једну кућу от њиови, гђе је у вече на разговор ишао, и после кад он нас звао, нигда више није био обучен у комесарске хаљине,

АВТОБИОГРАФИЈА

10

« ПретходнаНастави »