Слике страница
PDF
ePub

пооштрите у ревности, за које вами и у напред препоручам, да дјелом покажете оно, што сте до сада речима показали. Сви су обећали, да ће постојани у овоме бити, за овим подпишем се ја први, пак и они сви, и предам им молбу за митрополита от Соларића начињену и сотим разиђемо се. Посље они распошљу позив на сва обшчества, који буде от свакога усрдно примљен и подписан, давајући пуномоћије туторима за то опредјеленим, и обећавајући сваку помоћ, које кад је дошло, виђели смо сви, без да смо се састојали. Около воскресенија добијем писмо от владике из Котора, у којему ми обзнањује, да се припремимо јер ће кући доћи, и како ми је био назначио дан у који ће се кренути, от прилике знао сам кад ће приспјети, — у двору сам уредио све, што је нуждно било. Христијанима сам казао такођер, који су ми отговорили: нека дође. Неколико дана посље, један чоек из Примошћена, које је далеко от Шибеника от прилике | () талијански миља, донесе ми писмо от владике, у ком ми пише, како је у Примоштен дошао, и оно вече да ће доћи кући. Ја сам одма отишао и казао туторима да долази владика, пак да идемо у пристанишче да га дочекамо, који ми отговорише, да они не ће, него се скупише, пак отидоше ван града на шетњу. Ја онда дозовем црковњака Тодора Милковића, и наредим му, да отвори цркву и да запали све свеће у цркви, и да звони, на које ми отговори, да су њему тутори заповједили, да се не усуди упалити више него две мале свећице пред престолне иконе, и да се не усуди звонити, иначе да ће га истерати из службе. Онда сам му ја от моје стране говорио, да то све учини, али залуду, нијесам га могао ни по који начин нагнати да свеће упали, а то колико због запреке туторске, толико више да га не би Тукли неки младићи, који су се онуда около цркве сваки час појављивали, и једва сам га преклонио под мој отговор Да ЗВОНИ. За тим отишао сам код г. Граматика, и казао сам му за све, који ми је отговорио: ја сам то предвидио, како сам чуо да су унијати што су у Задру, дошли, пак што је кому драго нека чини, ја се не ћу мјешати ни у што, него ћу моје послове гледати, и с њим сам заједно ношао у пристанишче да дочекамо владику. Ходећи путем, упитам га: како би било да речем владики, и да не иде у цркву?, на које ми отговори: реци му слободно, пак како му је воља. Кад дођемо у пристанишче, нађосмо тамо много њих от римскога закона, неки из љубопитства, а неки који су се с њим сообрашчавали, от нашијех били су неколико сиромашака, који су от њега милостиње и благодјејанија имали. Ту смо чекали више от једнога сата, и већ дође, весело се са свима поздрави, и посље него је са сваким по коју рјеч проговорио, упутимо се к двору. Идући казах му како ствари пролазе, и напоменух му за цркву како више, на ове рјечи сав се измени за један час, но брзо к себи дође и отговори ми, да неће у цркву

улазити, а за христијане ми рече: шта им драго, ја не

марим, и кад дођосмо пред цркву, прекрсти се и одма уђе у двор. У салу смо сви ушли, који смо га пратили, и ту смо га опет с добро дошли поздравили, за које је нами захвалио, и кад смо пошли пољубили му руку, а он се са сваким у образ пољубио по три пута, што није никада чинио. Пре овога по востoчнoме обичају, гђе кога отмјенијега, када би му к руци приступио да га у шњу пољуби, онда би он њега у чело пли у образ пољубио. И тако се разиђемо и њега на миру оставимо. Довео је владика са собом из Котора једнога младића именом Петар Ћирковић, и троје дјеце Вука Поповића из Рисна, и два из Паштровића, да их даде унијатима на науку. У то време дође у Шибеник из Дубровника у књижеству нашем познати Сава Мркаљ, који

[ocr errors][merged small]

је неко време у Дубровнику учитељ био, али више није хтјео тамо остати, него откаже своју службу, и кад дође у Шибеник, пријави се г. владики, у исто време препоручи се, ако је могуће и за какво ухљебљеније. Владика га прими у канцеларију, даде му плаћу, нађе му једну собу код Граматика, а код владике имао је јело. Ја сам се весма обрадовао, што је он код нас остао, и што сам прилику добио, да се могу от њега доста ползовати, а с њим сам се познао кад је у Дубровник отишао, јер је најпре у Шибеник дошао, и из Шибеника с бродом управо у Дубровник. У вече ме питао владика : шта је овим христијанима?, за што су се узбунили, и за што му ја за ону скупштину нијесам писао?, на које сам му отговорио: ја не знам шта им је, они мени не кажу ништа, а што вами нијесам писао, друго не знам вами казати, него како што сам вами кад сте јошт у Котору били писао. Сутри дан за обједом, на ком је и г. Граматик био, коме је владика гречески рекао: на овога ми је, т.ј. на мене, жао, зашто ми није за ону скупштину писао, Граматик му је отговорио: немате за што жалити, ми смо о томе доста се разговарали, пак нигда ништа нијесмо могли дознати, како и дан данашњи јошт не зна се ништа, је ли била или није та скупштина. Ја сам ово све добро разумио, са свим што нијесам могао говорити гречески, и посље полдне позвао ме Граматик да ми ово каже, но ја како сам к њему дошао, не знајући за што ме зове, одма посље обичнога поздрава, захвалим што је владику љепо известио, на које ми он отговори: ја сам вас за то звао, да вам кажем, а ви сте и ово разумјели, које смо више сами горически него просто говорили, за да ви не бисте разумјели. Сад видим, да се от вас ништа не може сакрити, и увјеравам вас, да ћу вас вазда бранити и што будем чути о вами, искрено ћу вами казати, и тако је радио, до год сам у Шибенику био, посље не знам. За долазак владикин, ја сам био зготовио све циркуларе, само датум што сам изоставио, и ону вечер кад је владика дошао, све сам свршио, и сутри дан разаслао. Они за његов долазак и за дочек прије моји циркулара чули, и кад су исте циркуларе примили, дошли су сви и они који су што знали о унији, и који нијесу знали, али нијесу онако с вољом као 1812. и 1814. године, кад се из Боке Которске враћао. Који су што знали, чинили су се невјешти, а он их је свакога љепо дочекао, и на објед зауставио. Владика одма сутри дан по његову доласку, писао је говерну како се народ узбунио, и како га нијесу хтели дочекати пристојно, за које је одма говеран послао из Задра у Шибеник комесара капетаната окружија задарскога г. Станислава Буровића, родом из Боке Которске, кога сам ја добро познавао и сву његову добру и поштену Фамилију, којој у доброти није ни најмање наликовао, који кад је у Шибеник дошао, станио се у манастир св. Францеска гђе су Фратpи минорити. И посље него је учинио посjешченије владики, и владика њему, и остали грађански чиновници, послао је звати мене, туторе црковне и остале све отмјеније наше христијане, састенемо се ми и отидемо к њему, који нас најљепше предусретне. Он је био обучен у његове свечане комесарске хаљине, и имао припасану шпаду, и посље него смо му учинили нашу почестну дужност, он се с нами мало разговарао о стварима обћеним, за тим почео је нас питати, за што смо се узбунили, и спрама владици негодованије показали, на које му отговоре због унијатства, за кога не ће да чују ни да знаду, додајући: ми знамо да тога неће цар, него то чине њеке усијане главе, који варају и Бога и цара и свијет, али нашему смо цару вазда привржени, и готови смо, ако је нужда, свако пожртвованије за њега учинити, пак најпосље и сами живот за њега положити, али за унију не ћемо да чујемо. За то вами овде као царском комесару кажемо, а у исто време молимо, да ви ово наше изјасненије вишој власти обзнаните, на које он отговори: у томе немојте _ни најмање сумњати, ја вас увјеравам да о томе нико и не мисли, а учитељи ако су унијати, они ни најмање неће у ваше догме дирати, него ви будите мирни, то вами препоручујем, јербо сам ја овде от говерна послан да поредак држим, а сваки непоредак да казним. Овде се мало заборави, и претити почне, но ми пресјекосмо реч, и почесмо га молити да се не угрејава, ми правилним путем молимо, да ово от нас удалите, за које ћемо и милостивог цара молити, и он се трже, и поче опет блажије говорити, и љепим начином совјетовати, препоручујући нами за мир, и со тим нас опет љепим начином отпусти. И тако опростимо се с њим и упутимо се кући. Кад изиђемо из монастира, и пред вратима истога будемо, ал ево ти Францеска Далбена, канцлера от санитета, римскога закона, и с њим Јоан Бошковић Србин наш, који кад нас виђоше, приступише к нaмa и поздравише се с нами, и почеше питати: шта је ново? (будући по граду знало се, да смо позвани), и казали смо им от части у кратко за све, и на посљетку старац г. Јоан Црница окрену се к мени говорећи: Оче Кириле , други пут кад нас буде звати г. комесар, треба и ми да припашемо сабље, јер овде је претња с оружијем, будући г. комесар под сабљом прети, и ми треба са сабљом да се бранимо, на које му ја отговорих: тако ћемо и учинити! Тада Јоан Бошковић приступи к мени смјешећи се говорећи: не ће вам се виђети сабља от хаљине, а ја му отговорих: с врху хаљине припасаћу ју да се види, и со тим растанемо се от њих, а ми међу собом један другог пооштравајући и храбрећи, отидемо сваки својој кући. Ово наше говорење о сабљи, донешено је реченоме комесару, то је он сам казао у једну кућу от њиови, гђе је у вече на разговор ишао, и посље кад он нас звао, нигда више није био обучен у комесарске хаљине, АВТОБИОГРАФИЈА - 10

« ПретходнаНастави »