Слике страница
PDF
ePub

ни под шпадом, него је био обучен у просте грађанске

хаљине.

Наши су пламтили ревносћу неисказаном, а њиови неки у шаке нашим су своју лопату показивали, као да ћемо се једнако крстити, а нека њиова момчад, нашим младићима ругали су се говорећи, да ће им њиов закон т.ј. римски, нашим наметнути, за које било је и товања и тучења између њих, да најпосље дошло је и до уши комесарови, који је дозвао наше и упитао, за што то раде, на које му отговорили: да такве њиове безобразлуке триети не ће, јербо со тим њих веома увређују, и ако он то не предупреди, да ће бити свашта. За то је комесар строгу заповјед издао, да се не усуди нико, такво што чинити, иначе без разлике свакога таквога да ће жестоко казнити, и њеке је от оне њиове момчади одма казнио. Неки от њиови, који су у шали што рекли, после ове комесареве запреке, извињавали су се говорећи: ми смо се шалили пријатељски, а нијесмо ни помислили вас увредити, или пркос чинити, наши су им отговарали: шалите се слободно као вазда, и пријатељски живимо, као што смо и до сад, али с овим немојте, јер ово ни под који начин тријети не ћемо.

Међу тим владика се спремао да пође у Задар, и кад је био готов, каже мени Марко Руђери, да наредим да се црква отвори, свијеће запале, и да се звони.

Дозовем ја црковњака и наредим му да све учини, али он мени отговори овако: ја ћу цркву отворити, а друго ништа ја не смјем ҷинити, јер су ми тако тутори заповједили, тада ја нађем другог чоека, обећам платити му да звони. Кад га види владика, запита га: шта ће?, он каже: да сам га дозвао да звони. Владика га отера, а да дозвати црковњака, и заповједи му да мора звонити, ако ли не ће, да ће га чинити казнити, и црковњак морао је чинити, ако и није хтјео, а ја сам мојом руком упалио свеће и отишао у двор. У то је Марко Руђери отишао казати комесару, да је владика готов да

отлази, у исто време казао му је како је са звонењем, и остало. И комесар одма дође да испрати владику, а с њим дође и полковник от пандура г. Грисогон, оба су били у њиовим званичним хаљинама обучени, и сабље су припасане имали, и пре него су владики отишли, хтели су у моју собу доћи, а будући да је моја соба била отворена, угледам их и изађем пред њих и почест им учиним, али комесар поче викати на мене говорећи: за што нијесте наредили да се звони, и владики достојна почест учини?. Ја му отговорим: што сам могао учинити, то сам учинио, сам сам свеће упалио, а другога ја не могу никако натерати силом, а онда јошт већма почне ђипарати и викати, и прстом мени пријетити, опет говорећи: ви док отпратим г. владику до Љуљевца (то је једна тврдиња у мору на ушћу канала што води у Шибеник, иста тврдиња зове се св. Николе, далеко от Шибеника 1 сат), и вратим се натраг, ви ћете ми за све отговарати, јербо то от вас све зависи. На ово сав сам уздрктао, и ни мало не размишљавајући, него запнем ноктом от деснога палца за зуб, пак отговорим: ја се за то оволико не бојим, да сам ја на мјесто ваше и да имам сабљу о бедри као ви, онда бисте видјели, како ме слушају, ви такву власт имате, ви то чинити можете, а ја не. Моја је Moja je дужност мој епитрахиљ чувати. Кад ово саслуша, окрене се одма и оде к владики, и посље малога бављења код њега, сиђу се доље, и отпратимо га до пристанишча. Они укрцају се у барку и отиду, а ја вратим се кући.

А кад се вратио комесар из Љуљевца, ја пођем к њему да му подвореније учиним, тобож као патриоту, али с друге стране знао сам добро, код кога идем, и за рећи истину, најљепшим начином дочека ме, питао ме је за здравље, за моје стање, кад мислим вратити се у отечество, ја такођер питао сам њега за сву њиову фамилију, за које се зачудио, како знам свакога от њих, И гђе је који живио, и шта је радио. Најпосље поче ме молити, да говорим христијанима да се умире, за што

су се узбунили, о измјени закона нико о томе и не мисли, ја вас за то увјеравам, а управо да вам кажем, ако II ко мисли о томе, ништа не ће учинити. Ја сам му отговорио: Господине, ја не знам ни што владика, ни наши Христијани мисли, нити оћу да знам. Ја настоим, да могу моју дужност учинити, а боим се и усудити што њима рећи, како видите и сами да су огорчени, а ја сам изложен и обноћ у цркву и на болеснике ићи, пак Бог зна што би ми се могло догодити, а онда поче ме грлити и љубити, храбрећи ме, да се не бојим никога, него да настојим колико више могу. Ја све извињавајући се, а он такођер безпрестано препоручујући ми, и тако по дугом оваквом безуспешном разговору, растанемо се опет с најљепшим начином.

Посље два три дана, речени комесар давао је један велики објед, на ком је и мене позвао. Било је гостију доста, провелисмо се весело, а от овије наши ствари, није било ни спомена.

Владика кад је у Задар код госп. говерана био, добри овај госп. говеран Томашић, рекао му је: за вашу безбједност и мир, и народ да се умири, и какве зле посљедице да се не би изродиле, ја сам тога мњенија: ове учитеље вратити на траг да иду, от куда су и дошли; али он с навожденијем Марка Руђери и његова оца: не, не! Ту нико не противи се, него само три четири који клобук носе. И тако несмислено ову лијепу прилику пропусти, која би му његову љагу опрала, и многе среће, што их је због њега постигла, спасла.

от не

Владика док се бавио у Задру, надао се, будући да је комесар био у Шибенику остао, да ће се христијани устрашити и умирити, а они на против све већма распаљивали се у ревности, и како у Шибенику, тако и у Дрнишу, тако и у Скрадину и Задру, и по свим селима. У Задру између осталије наши ревнителни христијана, био је г. Матеј Ђурић, жена му је била римског исповједанија, и он имао службу у некој писарници, за које

више пути изостао је от свете литургије, но о великим празницима, нигда није изостао, и за то су га оговарали, да се за њиовим законом повео. Он је за то добро знао,

и као паметан чоек чинио се невешт; али кад се поче

о унији говорити, а наш г. Ђурић, не само недјељом и о великим праздницима, кад год је литургија ето ти га у цркву, крстећи се великим крстом и поклањајући се, дотицајући прстима до земље, сви су се чудили, и нијесу се могли домислити, за што то он чини. Нађе се један између њи млади трговац, шаљив и љубим от свијех, по имену Георгије Бороевић, који га смешећи се упита: што је то от вас г. Матеј?, на које му он отговори: мислио је когод што ја редко у цркву долазим, да сам и закон пренебрегао и презрио. Нијесам Боже сачувај и помислити, и за то ово чиним да покажем да сам православни, и такви да ћу и до смрти бити, и православну нашу вјеру бранити, и никакви труд и пожртвованије за њу не ћу поштедити, него срцем и душом све што буде могуће чинити. Ово је његово дјело не само Задране, него и друге по осталим мјестима јошт више охрабрило.

Комесар Буровић видећи, да његово присуствије не може народ умирити, пише говерну, да пошаљу једну компанију солдата, не би ли се народ устрашио и умирио. И говеран одма пошље. И кад ови солдати от Скрадина до близу зидова градски от Шибеника дошли, ту су се уставили, и своје пушке напунили (и ово су онај час наши чули), и онда се упутили у град, држећи посред цјеви готове пушке, као да су се надали на какав отпор наићи, и овако су кроз сав град до њиове касарне ишли. А наши младићи који су у продавницама били, на вратима су стајали, и један другоме намигивали и смјејали се, а солдати видећи гђе се ови смјеју, и они су се смјејали, мислећи да ови со тим њих поздрављају.

Осим овије, било је у Шибенику јошт солдати, над којима је био један млади Официр Немац. Овај се официр учио у гимназији карловачкој под митрополитом Страти

мировићем. Он је србски као Србин говорио, митрополита Стратимировића обожавао, овоме нашему искушенију био је веома противан, и да је могао, Бог зна шта би учинио, и највише је код наши људи долазио и време провео, а наши су га сви без разлике радо имали. И он кад се извјестио от капетана дошавше компаније, одма је отишао комесару, и протестирао, како је он могао онако што писати, кад је све мирно, он би требао њему да је пре обзнанио, и њега за то питао, будући да от више времена он се налази, и да положеније и људе боље от њега познаје, а тако је одма и у Задар писао на његову вишу власт.

Међутим дође и владика из Задра и види, да народ га са свим презире, неће от нашије нико да му клобук или капу кад покрај њега прође, сними, ни никакву почест учини. Кад је у цркви на литургији, на свршетку нико такођер благослова да чека, ни нафоре от њега да узме, него и нечекајући свршетка цјелога отпуста, окрену леђа и излазе из цркве. И за то је у једну недјељу у цркви из његова стола почео проповедати о миру, и совјетовати да се умире, а случи се да многи људи и младићи из оближњи села, који потпадају под парохију Шибеничку, нијесу приспјели у варош на ранију литургију, и за то су дошли у град, и како носе ножеве и мале пушке за појас, тако су с нама по свагдањему обичају и у цркву ушли. И кад је владика проповједао, ови људи као да су знали и договорили се, тако су га оштро гледали у очи, и кад и кад сви заједно по једну стопу напред корачили, које је владика добро примјетио, и ово је у њему велико безпокојство учинило, да је морао проповјед којекако свршити, не изговорећи ни полак от онога, што је био намислио.

После неколико дана доласка владичина из Задра, разболи се мало Марко Руђери, и за то морао је неизлазити из куће, него стати под надзирањијем љекара. Кад му је већ доста било боље, у једну недјељу прије ли

« ПретходнаНастави »