Слике страница
PDF
ePub

тургије дозове мене владика, и рече ми да пођем к реченому Марку, и неке његове налоге да му изручим. Ја отидем и затечем га на ногама и код њега нађем канцлера от преторије Шибеничке Г. Спиридона Лазића и из града неког Г. Славића Трогира, и кад Марку изручим налоге владичине, сједнем мало и поразговарам се с њима, и кад сам видио које је време, устанем и да пођем. Они ме сва троица устављаху, да јошт останем, ја им отговорим: радо би остао у вашему друштву, али је време от цркве, за то морам да отлазим, на које ми Марко Руђери рече: молите се и за мене Богу. Ја му отговорим: за моје пријатеље ја се вазда Богу молим, а он отговори ми: ја не видим никаква напретка от вашије молитава, а ја њему рекох: то је знак да сте маловјерни. Овај мој отговор предречена два господина похвалише, и со тим ја их поздравим и отидем.

У ово време находио се у Шибенику неки Грк из Мореје, по имену Николето (Николаје); он је из свога отечества побјегао от зла турскога, кад су се били почели Грци подизати за ослободити своје отечество от варварскога турског јарма. Најпре он пође у Тријест, и тамо неко мало време пребуде, гђе жену и јединицу кћер остави, а он у Шибеник дође, гђе се у кратко време са сваким позна, И от свакога љубљен буде. Врло је искусан био и са сваким знао се обходити, а покрај тога и богат је био, али није се дао познати ни најмање со тим гордити; он је казивао да је под Наполеоном служио и полковником да је био. Покрај тога био је добар христијанин и постојан у закону, и посве је негодовао овај поступак владичин, и више пута изразио је своје негодованије пред владиком, не увређајући га ни најмање. Наше је совјетовао како треба да се обходе. Мене је особито љубио и почитовао, и кад је ова смутња била, он се знао тако владати, да нико није могао што на њега посумњати. Он је с оваким његовим обхожденијем више пута с њиовим разговарајући се, могао чути за какву

новост, која је от стране комесара сљедовала, и тражио је, као да није његов посао, случаем да се са мном састане, пак онда као узгред и неотице навео би ствар, па би се уплео у даљи разговор, колико да ништа није ни рекао. Ја пак би то обколишио, колико да нијесам ни чуо, јер нигда нијесам хтјео се за то с њим слободно у разговор упустити, и он је то добро примјетио да се ја неповјеравам, али нигда се није показао да му је што противно било, него је он једнако сљедовао тако самном, а то за то, што је он примјетио, да сам ја от његови казивања употребленије чинио, без да се могао ко осјетити да сам се с ким састајао, на које је он из љубопитства добро пазио, и није се могао досјетити. Јер чувао сам се колико сам могао више, и за то који пут у вече умотао би се у јапунџе мога брата, с његовим високим клобуком на глави, и тако би у кућама онијех отишао, коме би требало што казати. А обдан кад би што такво имао би им казати, кад би кроз град испред дућана пролазио, на пол отворенога прозора от дућана наслонио би се и поздравио би их, и ако нико туђ тамо не би био, онда би им у кратко казао како се имаду владати, И одма би даље отишао. Ако би пак ко не наш у коме дућану био, онда кад би се ја на прозор наслонио, онда би који, кад би их више било, приступио к мени да ме пита за здравље, или иште бурмута, пак би му једну малу савијену хартију уклопио у руку, да се не би нико лако осјетио, у којој је било писано што ће сљедити, и како се треба владати.

1

Овако више пута радећи, једном предречени Грк Николето, находећи се пред дућаном Г. Теодора Кулиша, гђе се више пута находио, и разговарајући се с Г. Г. Николом Милетићем, Кулиша зетом и Николом Кнежевићем, досјетио се шта ја радим, али се учини невјешт. И посље него сам се с њима поздравио и отишао даље, рекао је пред њима: Gran padre Cirillo, на које га упита Г. Милетић за узрок, за што је 10 рекао, на које отго

вори (али не по смислу његовога реченога изражаја), за то, што онако млад, понаша се као један старац, и точно Дужности своје набљудава, и они су двоица ове његове речи потврдили, и кад су са мном састали, казали су ми. И от римскога закона било их је њих више, који су ми казивали, кад би чули да ће ново што от стране комесара изићи, ја сам им захваљивао на њиовој љубави и повјеренију, изговарајући се, да се то мене ништа не тиче, јер нијесам сам се с њима у разговор упуштао, са свим што су поштени и искрени били.

Народ једнако узнемирен, а особито кад би комесар какву нову запреку наредио, као што је био заповједио, да ако се види, да се два наша гђе на пијацу или улицу разговарају, одма к њему да се доведу, да их пита, што су се разговарали, и такве строгости сваки се чувао.

Свјашченици су к владики долазили за своје послове, но покрај тога, многи су пред њим изјавили своје негодованије жестоким начином, између који најпре Г. Архимандрит Крчки Герасим Омчикус; отац Силвестр Вучковић брат монастира Крупе, и парох Скрадински. Он се једном упустио у разговор с једним каноником из Скрадина, као са својим пријатељем, а то је био Г. Филип Гордини, који је посље и бискуп постао. Овај му је што је могао више доказа от своје цркве доводио, на које му је отац Силвестр сходно отговарао, да овај није знао шта више да му отговори, него најпосље га похвали, и доброг ревнитеља своје цркве назове; отац Јаков Маринчић пострижник монастира Крке; поп Андрија Доброта, парох Братишковићски и многи остали.

Он се изговарао, да је он невин, а кад су га питали, за што су учитељи унијати?, отговорио је: из Беча су писали митрополиту Стратимировићу да нађе учитеље, и да их пошаље, а он да је отговорио: да за сад нема. Пак за то ови су рече послани, но да не ће ништа у догму дирати. Они су му отговарали: не ће Господине

то тако бити. Видимо ми шта је то, и куд то циља, ал не ћемо ми то трпити да би сви пропали.

Све ово много је узнемиривало владику, а сувише његова совјест, за то је у страху био, и от најмање се сјенке страшио, а особито у вече, и кад би гђе какву сјен кад се смркне видио, одма би почео викати и млађе звати и питати: ко је оно тамо или доле, или на које друго мјесто, гђе му се што привиђело. И за тај страх, бојећи се, да се ко у кућу не увуче, и њега не убије, свагда је на опрези био, и две мале пушке и један штап са штилетом под главу држао. Он вазда кад није у цркву ишао, у кући читао је 9. час, вечерњу, повечерије, молитву на сонм грјадушчим; у јутро полуношчницу, јутрењу, 1. 3. и 6. час, све како правило прописује, да ништа остало не би, и покрај тога, сваку вечер и јутро икосе и кондаке от акатиста Богородична и за њима једну дугу Богородичну молитву.

А кад би се народ показао у вишој јарости, онда би он дошао у једну собу која је најближа једне улице, куда народ пролази, и читао би вечерњу и на сав глас појао, да би га чули који пролазе, како се усрдно Богу моли, али на то наши христијани нијесу гледали, и јошт мање марили.

За ову нашу бједу и напаст, није доста по Далмацији да се чуло, него се и по пограничним мјестима Далмације свуда разнијело, као у Босну и Лику. Из Лике су мени свјашченици и други људи долазили, и поздрав от свјашченства и наши официра и други многи отмјени људи доносили, и от њихове стране захваљивали ми, што нашу страну браним, у исто време молили ме и препоручивали, да не ослабим у подвигу, и ако до каква насилија буде, сви да ће у помоћ притећи. А Турци Бошњаци и то не просте балије, него спајије, који би долазили на Граб у време пазара, познавајући се с нашим трговцима, питали су их, какво је и што је то унијатство, за које су се узбунили, ови би им казали, како су најбоље

знали, на које су им отговорили: недајте се нипошто, него се браните, а ако вам до нужде буде, поручите слободно, све ћемо вами наше људе, т.ј. њиове поданике, у помоћ послати, да вам помогну тај мачији закон потући. А из Боке Которске писали су Г. Теодору Кулишу, да су чули Далматини да су говорили, от Бокеља не знамо, оћемо ли имати помоћи, и оће ли хтети с нами пристати, за то не ћемо им ни писати, за које они отговарају, да су они т.ј. Бокељи вазда постојани били, и за сваку ствар, која се тицала обћега добра, срдечно се прихваћали, и у томе отликовали, како и за ово чинит ће виђети, надодајући: да су они знали, како што сад знаду, да је владику ту мисао имао, не би он главе из Боке Которске изнио. А сад кад знамо, нека дође међу нас, ако га је мајка родила, да свак види и чује, што су Бокељи у стању учинити за своју народност и закон. Осим нашије, били су многи от римскога закона от мањега реда људи, тако и отмјени, који су владику за овај његов поступак мрзили, и како год наши, онако га и они презирали. Г. каноник Вижиани, њиов епископски намјесник, и његов брат љекар, као пријатељи совјетовали су владику, говорећи: Господине! Ми вас љубимо и почитујемо, и вас радо имамо, и за то вама искрено кажемо, да настојите не свађати се с народом, јер ако се с народом свадите, онда нити ми, нити ко други не ће вам моћи помоћи.

Овај Г. викарио, неколико пута казао ми је, што је комесар о нама говорио и мислио чинити. Ово су они могли чути који пута от комесара, а који пута, који су се с њим састајали у оним кућама у вече на разговор.

Између овог времена, и како је владика из Боке Которске дошао, нешто се због владике црковњак туторима замјерио, и за то су га отпустили из службе, а на његово мјесто ставили су Николу Рапо. Онај први црковњак био је плашив, и имао више дјечице, он је мене веома почитовао, и привржен био и посље него је от

« ПретходнаНастави »