Слике страница
PDF
ePub

пушчен био. Он је имао кума римскога закона Г. Доната Елпића, овај Г. често ишао би у коју кућу у вече на разговор, и ако би ново о нами чуо, или да ће што сљедити, све би њему казивао, а овај мени. Између осталога, једанпут казао ми је, да једно вече у кући предпоменутога Г. Вижиани, били су на разговор, међу осталим стварима и о нашој побуни говорили су, и између њих, један је рекао: залуду се буне, кад је Кирило с владиком, који ће сав народ окренути, јер цјело свјашченство и народ радо га имају и почитују, како што је могао свак виђети кад који свјашченик или други прости с њим састане, како их је лијепо предусретне, како ли га они почитују и радо гледају. На које је отговорио г. викарио: то је истина, и сви то знамо, ал треба и то знати, да отац Кирило онако млад чоек, понаша се као какав старац, и свога се реда тако држи, да му треба тражити пара, а то сте могли и сами примјетити. А колико је он привржен и услужан владици, то смо и сами виђели, и от истога владике чули. А што се тиче овога, да ће он с њим бити, ја би се у моју главу обкладио, да би се он прије дао на сваке муке мучити, него би то учинио. Кад он није хтјео примити викарство у Боку Которску, су 1200 Фиорина, можете сад разсудити, оће ли он с владиком држати, и ово ми је речени бивши црковњак казао.

Наши христијани у Шибенику, видећи сваки дан све то више строгости, даду они на различите рукописе преписати ону преписку, што је владика имао са пресидијом задарском и с министром Саурау у Бечу о унији, и такове пошљу на своје пријатеље у Б. Б: З: Г: Т: В: и Ф: молећи их, да их на ново завију, и на оне особе, које су им назначене овамо у Далмацију пошаљу, и кад приспјеше речена писма, јошт се више охрабрише, пак народни тутори чинише на ново преписати тер послаше у Задар и говерну, и капетанату окружному. Кад је говеран видио, зачудио се, и владику је за то прекорио, као да је то от његове стране изишло. Владика, кад је

ово видио, збунио се, као громом да је био поражен, колико се бранио да је невин, толико сад се сам стидио, да су му у траг ушли, а с друге стране сувише чујући како наши сваком за речени препис казују и јавно читају. Но будући да су га већ били Руђери са свим на своју руку узели, и с њим као с неким орудијем што су хтјели чинили, храбрили су га и учили, што ће чинити, а он видећи како се сам као паук у мрежу заплео, не знајући како ће из ње извући, будући је већ ону лијепу прилику пропустио, коју му је госп. говеран представљао, онда тобож почео се храбрити и претити које с чиме, и покрај остале претње изговори и ово пред некима, да ће он нашу цркву Римљанима повратити, будући је њему црква дарована.

И

Нами је доказано от више њих, који су ово от њега чули, ми смо се сви чинили невјешти за то, али у једну суботу на вечерњу, кад сам изишао на „Господи возвах“, кадити, примјетим прилепљен један велики лист минејски написан с великим као прст дугачким словима. Онај час нијесам га могао читати, него кад су сви изишли, осим црковњака из цркве, ово сам прочитао, и био је овако написан: „Овај свјати храм дарован је от говерна Францескога православном обшчеству Шибеничкоме, како гласи говернално писмо под No..... месеца љета .. (не помињем се који No, месец ни љето), исто опшчество обновило је исти храм тада и тада“.

.....

...

И

Запитам црковњака: ко је оно ставио?, он ми отговори: да незна. Како, ја рекох му да не знаш?, то није могуће, а он опет рече: ја сам рече: ја сам чистио цркву, и посље по обичају оставио ју отворену, пак сам часком кући отишао, а кад сам се вратио натраг, у цркву ушао, онамо гледао нијесам, него кад сам на хор отишао да звоним, онда сам видио, и не мало се зачудио, и тако га оставим и својим путем отидем.

Владика онај вечер није на вечерњу долазио, сутри дан дошао је на литургију, и кад је овај натпис видио,

сав у лицу се измјенио, а у срцу како му је било, свак може лако вообразити. Онај је лист три дана онако прилепљен стајао, посље тога не знам, ко га је отлепио и раздрао. И за ово је владика комесару обзнанио, али комесар никакво јавно употребленије није учинио, него је тајно тражио да би у траг писцу ушао, но залуду се трудио.

За тим приспје и недјеља свјатија пјатдесјатници, и владика је божествену службу служио, али от христијана нико није дошао, осим шест седам сиромаха и стараца. На престолу су само двје мале свијеће биле упаљене, а такођер двје мале свијеће пред престолне иконе. Владика је више пути црковњаку рекао, да запали све свијеће, а он му је сваки пут отговорио: да несмје. А није ни смјео, јербо испред цркве било је младића нашије, који су сљепом ревношћу тако распаљени били, да би онај час у цркву ушли, црковњака из ње истерали, и свијеће погасили.

Сутри дан ја сам служио, и сви су христијани у цркву дошли, и свијеће су све биле запаљене, и владика је дошао на литургију, али нико није хтјео от њега наФоре узети, него су на пол отпуста из цркве излазили. За ово је већ комесар знао и говерну је било обзнањено.

У прву недјељу по петдесетници т.ј. недјеља всјех свјатих, посље божествене литургије позвао ме један мој доброчинац на кафу, гђе сам и отишао. У то време позвао је комесар туторе и јошт њеке наше отменије, које је вазда обичествовао звати, такођер и мене. Мене нијесу могли наћи, пак су ови сами отишли.

Кад сам ја у двор дошао, казаше ми, да ме комесар зове, и ја одма отидем, и тамо ове наше затечем, и с њима Симеона Кулиша, братанића г. Теодора, кога Симеона комесар жестоко псоваше, а то за то, што је један пут покрај владике прошао, а капе му није снимио, него га попреко погледао, и нешто рекао, што владика није разумно. Владика га за то обтужи комесару, надо

дајући да је презрително и пљунуо, и за ово га комесар осуди три месеца у тврду тамницу, но овај младић будући доста способан, сам се апелира на говеран, и дође му от говерна облакшање, и то само за 14 дана да буде затворен у просту и лагану тамницу. А говорило се, да је комесар по носу добио за овакову његову строгост, и кад га се добро напсовао, онда је и њега и све остале отпустио, а ја сам остао.

Кад су они изишли из собе, онда он узе у руке једно писмо от говерна, па ми поче говорити овако: овде, пише г. гувернадур Томашић (показујући ми прстом подпис Томашићев), ако се ви не поправите и не умирите, да ће он писати министру Саурау, за допуштење, да вас казни за изглед свијем Далматинима. На које му ја е најотважнијом неустрашимости овако отговорим : не боим се Томашића говернатора, ни министра Саурау, нити самога цара Францешка, кад знам да крив нијесам, пак не би се ни Бога бојао, кад би све његове свјате заповједи испуњавао, а ви сутра вјешала да донесете, и на зидове градске да их намјестите, пак да прогласите да су за мене приправљене, ни то ме устрашило не би.

На ово се он расрди, пак поче викати говорећи: ко је овде био епископски намјестник, кад је владика у Боку Которску био? Ја ударајући се дланом по прсима, отговорим: ја сам био! А он опет срдито; за што Ви нијесте владики и говерну објавили за скупштину, коју су ваши ришћани држали? Отговорим му: како могу ја објављати што не знам! Он: ако нијесте знали, а оно сте чули, пак бијасте испитати и онда обзнанити. На ово му ја рекох: моја је дужност цркву пазити и дужности свјашченическе свршавати, а полицај нијесам туђе ствари истраживати. Ви имате по 10 полицаја на сваком углу, пак тој извиканој скупштини нијесу могли у траг ући, камо ли ће један, ког се то не тиче. Опет он срдито : за што ви нијесте ону хартију с предикалнице скинули, над сте је виђели? Отговорих му: ја би волео виђети

онога материнога сина, који би имао срца да је сними у онај час, кад сам је ја видио. Сад комесар поче мало мекше говорити ово: Што сте завртили у главу, да ће вам се у закон дирати, или да ће вам какав други наметати, то извадите из главе слободно. О томе НИКО II не мисли, а ако ко мисли, које је мени непознато, На то вас увјеравам, да от тога не ће бити ништа. А да би што до тога дошло, ви као свјашченик дужни бисте били свој закон бранити. На ово му отговорим, Господине! Ја не знам што ко мисли и ради, нити хоћу да истражујем, али то вами кажем, ако се што буде закона тицало, да ћу га путем праведним и законим бранити, не вређајући никога, и за то адвоката не ћу тражити, него ћу сам себи адвокат бити. А он онда као пријательски рече ми: оче Кириле! будући да сте ви мој патриот, жао веома ми је жао, да се тако понашате, а ја отговорих: Благородни господине и почитајеми патриоте: не жалите ништа, увјеравам вас, да нити ви, ни који други мој патриот, с помоћи божјом не ће се због мене постидити, ни посрамити. На ово он сажалителним начином, рече ми: За што за Бога не питате владику, за који узрок он с вама овако поступа?, на које му ја отговорих: Господине!, ви знате добро, ко се изува прије воде, да га трн убоде, за то ја владику не ћу питати ништа. Ја знам да сам као његов млађи, њему потчињен, нијесам удаљен от њега, него сам с њим у кући заједно за његовом трапезом. Он је мој старјешина, пак не у подне, него у пол ноћи може ме звати и питати, на које би му искрено на све отговорио, но будући да он тако не ће да учини, него хоће да ме овако прогони, зато ја то от њега као мога архипастира и благодјетеља, а не ни от кога другога, с највишим стрпљењем добровољно подносит ћу, а то за то, што ће време показати, каквога је характера он, каквога ли сам ја, ис овијем се на најљепши начин растанемо. Но са свим тим посље овога с њим разговора, није се он спрама мени, као пре, при

« ПретходнаНастави »