Слике страница
PDF
ePub

ништа

јазљив показивао, а ја сам се чинио, колико да не примјечавам.

Сутри дан у понедјелник г. Божо Поповић, са својим сином Спиридоном иг. Марко Петрановић са својим сином Теодором, отидотше у Сремске Карловце, за да тамо ове синове њиове на науку оставе, и гье год су долазили, свуд су от нашије лијепо предусретани били, и от свакога похваљени за њиову ревност, коју су за закон показали, препоручујући им, да не ослабе у подвигу. Између остали и сами митрополит Стратимировић и генерал Paдивојевић, јако су их одушевљавали.

Ове исте седмице, на правду божију говеран удали от отечества ни крива ни дужна Крупскога архимандрита г. Герасима Зелића, који је у Будиму свој живот окончао, колико огорчен лишен отечества, толико утјешен, што је у овом невин био, кога ће име бесмртно међу нами живјети, за познато добро, које је отечеству учинио.

За овим неколико дана једно јутро посље јутрења, дође у нашу собу, смјејући се кувар владичин, и говорити: јесте ли виђели чудо испред наше куће? Дијакон Андрија јошт бијаше у постељу, али будан. Ми га запитасмо: какво чудо? А он мени рече: та ви сте рали виђети кад сте у цркву били, ја му казах да сам кроз мала врата, кроз која се из двора може у цркву, без да се на поље излази ући и изаћи, кроз она прошао, а онда ухвати ме за руку пак ме отведе к прозору, II показа ми три крста велика от камена дољња из гробља, један близу врата от двора, а два испод прозора от наше собе, авладичина соба била је над нашом собом. Кад ја видио исте крстове, зачудио сам се и у себи опет смјејао, кажем Андрији ђакону, а он уста де онако у гаҺама и кошуљи, пак доlје код прозора, и кад угледа крстове, поче се смјејати и отрча опет у постельy, пак за провести шалу, поче јечати и јаукати говорећи: ја то је мој трећи крст, пак: моли кувара да му га донесе и више главе да му га остави. . Владика кад је устао и

Поче

МО

АВТОБИОГРАФИЈА

11

не

Кто

JIX

видио, мал да га није грозница уфатила, народ купи се као на чудо, неки се срде, неки се смјеју, неки подругују, и ту су једно два дана стали, а посље су их по заповједи комесаровој однијели, али Знам је однио.

Кад су г. комесару за ово реклі, одма је дошао да види, и није се могао изчудити онакој отважности, и говорио је у оним кућама, гђе је у вече на разговор ишао, да се диви и чуди овим људима и њиовој дрзкости, надодајући, да и сами Црногорци усред Црне Горе, не би могли толико чинити. А господа шибеничка римскога закона, до касно кроз град шетајући се, говорили су лагано између себе: јесте ли виђели, што ова шака људи учини. Ко би се томе надао, они заслужују свако почитаније и похвалу за Биову отважност, и слогу и постојанство. Свијетал им био образ, колико нас спрама њима има, ми не би били вредни такво што учинити, и овим подобна многа говорили су. Ово су и овим подобна наши више пути слушали из своји соба, стојећи код прозора са откринутим цаклима, а угашеном свијећом, и кад би овако што чули, одма би ми казали.

Тко је крстове донио и тамо их намјестио, томе се управо није могло у траг ући, али се сумњало на наше младиће, и то на Димитрија Петричевића, Симу Кулиiua, Крсту Медовића, Николу Рапо и његова брата, а особито на Косму (Кузмана) Петрановића, кога су најпосље и затворили, пак и у Задар отвели, и тамо га сама у торонь, који је према говернaлнoј палати, и близу римске цркве св. Симеона Богопримца, на најгорњи свод ставили, за да не може ни ским састати се, ни рјечи проговорити, осим са оним стражарима, који су му јело доносили, којима је најстрожије забрањено било, да се не усуде с Іьим у разговор упуштати, нити какве рјечи њему, или от њега коме доносити. И за то за неколико месеци није се могло ништа о њему знати, како му је, док један пут брат мој Спиридон, који се у Шибенику находио својим

Р

Неколико

[ocr errors]

послом, не отиде у Задар, и тамо бавећи се
дана, све је мислио, како би могао што знати за њега,
и нико му није одобравао тај корак учинити, совјетујући
га да се не излаже опасности, јер да није могуће да са
не ухвате, а со тим имени да може нашкодити. И он
се претвори, као да више о томе и не мисли, пак посље
распитивао је, ко обитава у оној најближој кући до ре-
ченога тороња, кажу му: ађутант регементски. Онда он
један дан, кад је видио, да је ађутант у канцеларију
отишао, без да икога у кући познаје, усуди се и пође
к његовој жени, најпре извињавајући се за слободу, што
се усудио као непознат, пак посље почео је молити, да
дјело милосрдија учини, а то, да му допусти на њиов
таван да пође, и невољног Кузмана да дозове, и да га
запита штогод о његовом стању. Ова се почне извиња-
вати, да такво што бои се учинити, које би неповољна
сљедства могло проузроковати и т. д. Али он, толико ју
је молио, да ова добра госпођа склони се, и собољезну-
јући оневољнику, сама отведе мога брата на таван, и
каже му, да ће доље из своје собе кроз прозор гледати,
да ко не прислушкива, а ако кога опази, она ће у свој
прозор куцнути, а он онда натраг да се повуче, да га
не би ко видио. Али ништа се такво није пригодило. Он
је Кузмана дозвао, и за

њега извјестио и упамтио добро што му је и за његове у ІШибенику заоставше, које му је препоручио, и кад је све свршио, сишао је доље, и реченој госпођи како је најљепше знао захвалио јој, која му је отговорила, да се срдечно радује, што му је могла такву услугу учинити. У исто време молила га, да у тајности остане због њезиног мужа.

Кад се мој брат у Шибеник повратио, казао је нама за све, и како су истог Кузмана за свашта итали, а особито за крстове, и за то су га строго држали, и изручио је његову стрицу г. Марку препоруку за његов дуhан и ствари, које му је препоручио. Кад је он нама

све се

от

казивао, дивили смо се и чудили, како се он усудио такво што учинити.

Реченога Кузмана држали су 3 — 4 године под процесом и истраживали, не би ли што о овим стварима за њега нашли, икад не нађоше ништа, а они онда изнесоше један што је био затрпан и угушен процес, а то, што је једну ноћ у пролеће 1820. обноћ без Фењера кроз град ишао, и патрола на њега наиђе, хтјела га је у стражу водити, но он се силом истргне и утече от њих, пак зато га на неколико месеци на робију осуде.

У Јунију месецу 14. или 15. истога месеца дозва нас комесар, и каза нами, да ће ово дана доћи унијати, и они да ће у цркву нашу долазити, пак за то препоруча да им не би какву непристојност учинили. Ми смо отговорили: у цркву је слободно свакоме доћи, за то и њима на исти начин. Ми ћемо их взирати и почитовати као царске људе, и у цркву даћемо им отмјенија мјеста.

Ово говорење јошт не би са свим окончано, а Марко Петрановић рече комесару: господине! ми нећемо да се они у наше правило ни у пјеније мијешаји, ни у пjевнице да улазе, на 1:оје комесар отговори: за то не бојте се ништа, ја ћу њима казати, да ни најмање у ваше ствари не мијешају се. За тим рече: кад су ови људи страни, требало би да изиђете и да их дочекате, на које отговорише: Господине! простите, ми то учинити не ћемо, а он рече: ја на то нити могу, нитII хоћу вас силом натерати, и со тим нас отпусти.

Марко Руђери за све је ово добро знао, но у спіоразуменију с комесаром, пос.ље два дана овога звања, у канцеларији упита ме: јесу ли се тутори спремили да дочекају учитеље? Ја му отговорим: не знам. Опет он: оћете ли ви оче Кириле ноћи дочекати их? Ја му отговорії: хоћу, а он тада рече: то ћете добро учинити. 20. И. м. дође глас“ да долазе учитељи, и да су већ код

Буњевца познате твр, диње св. Николе. Одма почеше се спрематії комесар, Марі:0 Руфери да их дочеirajy. IPyl ерін

ОТ

ме

мене позове да идем ја с њима, ја му рекох: сад је време от вечерње, за то не могу с вама поћи, него ћу посље вечерње, а он ме припита: оћете ли убано доћи ?, отговорих: yФано хоћу. И он отиде у пристанишче, гђе је много било љубопитљивије от римског закона, а нашије нико. И кад се царска Пеница на којој су се возили спрама IIибенику указала, комесар пошаље звати, а ја сам јошт у цркви био, и посланоме отговорио: док свршим, одма һу доћи. И по свршетку вечерње, управо сам онамо отишао, гђе сам кроз град ходећи, комесара срео, који већ от Iњих натраг долазио, и који ме запита: идем ли књима, и рекох му: да идем, а он: тако, тако, добро чините.

Кад тамо доt ем, затечем код њих Марка Руђери, који је само за то остао, да види кад ја дођем, како ћу се с њима поздравити. Іьих су овога пута само два дошла т.ј. каноник и дијакон ТБировски. Кад мене угледаше, а Марко док виђе каза им за мене, приступите с најљепшим начином причекаше ме, и взајамно привјествовасмо се, лобзанија Јудина ту је било до миле воље, и взајамно изражавајући радост један другом, они да су сретни што су чест имали мене познати, а ја такођер њих виђети, и ову одавна изчекаему жељу дочекати и т.д.

С њима је дошао и брат реченога каноника, мирјанин, нека момчина, висока неотесана, овај му је био иконом от куће, и кад би пошао на пијацу да купује што је нуждно за објед, најпре сјео би код какве кошаре пуне смокава, и купио би за један крајцар, којих било по 100 и 120, а који пут и више, и не. би се пре устао, док не би све онако скором појео, пак би пошао гђе се ракија продаје, те би се напио, а посље би ІІІ то му је пуждно било куповао. Овако он једући смокве с кором, међу којима било је и недозрелије с млеком, отекле су му биле устне да је једва могао говорити.

У исто време с њима је из Задра дошао и један Грк именом Димитрије Леша, родом из Кра, учен чоек

« ПретходнаНастави »