Слике страница
PDF
ePub

јазљив показивао, а ја сам се чинио, колико да ништа не примјечавам.

Сутри дан у понедјелник г. Божо Поповић, са својим сином Спиридоном и г. Марко Петрановић са својим сином Теодором, отидоше у Сремске Карловце, за да тамо ове синове њиове на науку оставе, и гђе год су долазили, свуд су от нашије лијепо предусретани били, и от свакога похваљени за њиову ревност, коју су за закон показали, препоручујући им, да не ослабе у подвигу. Између остали и сами митрополит Стратимировић и генерал Радивојевић, јако су их одушевљавали.

Ове исте седмице, на правду божију говеран удали от отечества ни крива ни дужна Крупскога архимандрита г. Герасима Зелића, који је у Будиму свој живот окончао, колико огорчен лишен отечества, толико утјешен, што је у овом невин био, кога ће име бесмртно међу нами живјети, за познато добро, које је отечеству учинио.

За овим неколико дана једно јутро посље јутрења, дође у нашу собу, смјејући се кувар владичин, и поче говорити: јесте ли виђели чудо испред наше куће? Дијакон Андрија јошт бијаше у постељу, али будан. Ми га запитаємо: какво чудо? А он мени рече: та ви сте морали виђети кад сте у цркву били, ја му казах да сам кроз мала врата, кроз која се из двора може у цркву, без да се на поље излази ући и изаћи, кроз она прошао, а онда ухвати ме за руку пак ме отведе к прозору, и показа ми три крста велика от камена дољња из гробља, један близу врата от двора, а два испод прозора от наше собе, а владичина соба била је над нашом собом. Кад ја видио исте крстове, зачудио сам се и у себи опет смјејао, кажем Андрији ђакону, а он устаде онако у гаҺама и кошуљи, пак дође код прозора, и кад угледа крстове, поче се смјејати и отрча опет у постељу, пак за провести шалу, поче јечати и јаукати говорећи: ја то је мој трећи крст, пак моли кувара да му га донесе и Више главе да му га остави.. Владика кад је устао п

АВТОБИОГРАФИЈА

11

видио, мал да га није грозница уфатила, народ купи се као на чудо, неки се срде, неки се смјеју, а неки подругују, и ту су једно два дана стали, а посље су их по заповједи комесаровој однијели, али не знам кто IIX је однио.

Кад су г. комесару за ово рекли, одма је дошао да види, и није се могао изчудити онакој отважности, и говорио је у оним кућама, гђе је у вече на разговор ишао, да се диви и чуди овим људима и њиовој дрзкости, надодајући, да и сами Црногорци усред Црне Горе, не би могли толико чинити. А господа шибеничка римскога закона, до касно кроз град шетајући се, говорили су лагано између себе: јесте ли виђели, што ова шака људи учини. Ко би се томе надао, они заслужују свако почитаније и похвалу за њиову отважност, и слогу и постојанство. Свијетал им био образ, колико нас спрама њима има, ми не би били вредни такво што учинити, и овим подобна многа говорили су. Ово су и овим подобна наши више пути слушали из своји соба, стојећи код прозора са отшкринутим цаклима, а угашеном свијећом, и кад би овако што чули, одма би ми казали.

Тко је крстове донио и тамо их намјестио, томе се управо није могло у траг ући, али се сумњало на наше младиће, и то на Димитрија Петричевића, Симу Кулиша, Крсту Медовића, Николу Рапо и његова брата, а особито на Косму (Кузмана) Петрановића, кога су најпосље и затворили, пак и у Задар отвели, и тамо га сама у тороњ, који је према говерналној палати, и близу римске цркве св. Симеона Богопримца, на најгорњи свод ставили, да не може ни с ким састати се, ни рјечи проговорити, осим са оним стражарима, који су му јело доносили, којима је најстрожије забрањено било, да се не усуде с њим у разговор упуштати, нити какве рјечи њему, или от њега коме доносити. И за то за неколико месеци није се могло ништа о њему знати, како му је, док један пут брат мој Спиридон, који се у Шибенику находио својим

за

послом, не отиде у Задар, и тамо бавећи се неколико дана, све је мислио, како би могао што знати за њега, и нико му није одобравао тај корак учинити, совјетујући га да се не излаже опасности, јер да није могуће да га не ухвате, а со тим и мени да може нашкодити. И он се претвори, као да више о томе и не мисли, пак посље распитивао је, ко обитава у оној најближој кући до реченога тороња, кажу му: ађутант регементски. Онда он један дан, кад је видио, да је ађутант у канцеларију отишао, без да икога у кући познаје, усуди се и пође к његовој жени, најпре извињавајући се за слободу, што се усудио као непознат, пак посље почео је молити, да Дјело милосрдија учини, а то, да му допусти на њиов таван да пође, и невољног Кузмана да дозове, и да га запита штогод о његовом стању. Ова се почне извињавати, да такво што бои се учинити, које би неповољна сљедства могло проузроковати и т. д. Али он, толико ју је молио, да ова добра госпођа склони се, и соболезнујући о невољнику, сама отведе мога брата на таван, и каже му, да ће доље из своје собе кроз прозор гледати, да ко не прислушкива, а ако кога опази, она ће у свој прозор куцнути, а он онда натраг да се повуче, да га не би ко видио. Али ништа се такво није пригодило. Он је Кузмана дозвао, и за све се от њега извјестио и упамтио добро што му је и за његове у Шибенику заоставше, које му је препоручио, и кад је све свршио, сишао је доље, и реченој госпођи како је најљепше знао захвалио јој, која му је отговорила, да се срдечно радује, што му је могла такву услугу учинити. У исто време молила га, да у тајности остане због њезиног мужа.

Кад се мој брат у Шибеник повратио, казао је нама за све, и како су истог Кузмана за свашта питали, а особито за крстове, и за то су га строго држали, и изручио је његову стрицу г. Марку препоруку за његов дућан и ствари, које му је препоручио. Кад је он нама

казивао, дивили смо се и чудили, како се он усудио такво што учинити.

Реченога Кузмана држали су 3-4 године под процесом и истраживали, не би ли што о овим стварима за њега нашли, и кад не нађоше ништа, а они онда изнесоше један што је био затрпан и угушен процес, а то, што је једну ноћ у пролеће 1820. обноћ без Фењера кроз град ишао, и патрола на њега наиђе, хтјела га је у стражу водити, но он се силом истргне и утече от њих, пак зато га на неколико месеци на робију осуде.

У Јунију месецу 14. или 15. истога месеца дозва нас комесар, и каза нами, да ће ово дана доћи унијати, и они да ће у цркву нашу долазити, пак за то препоруча да им не би какву непристојност учинили. Ми смо отговорили: у цркву је слободно свакоме доћи, за то и њима на исти начин. Ми ћемо их взирати и почитовати као царске људе, и у цркву даћемо им отмјенија мјеста.

[ocr errors]

Ово говорење јошт не би са свим окончано, а г. Марко Петрановић рече комесару: господине! ми нећемо да се они у наше правило ни у пјеније мијешаји, ни у пјевнице да улазе, на које комесар отговори: за то не бојте се ништа, ја ћу њима казати, да ни најмање у ваше ствари не мијешају се. За тим рече: кад су ови људи страни, требало би да изиђете и да их дочекате, на које отговорише: Господине! простите, ми то учинити не ћемо, а он рече: ја на то нити могу, нити хоћу вас силом натерати, и со тим нас отпусти.

Марко Руђери за све је ово добро знао, но у споразуменију с комесаром, посље два дана овога звања, у канцеларији упита ме: јесу ли се тутори спремили да дочекају учитеље? Ја му отговорим: не знам. Опет он: оћете ли ви оче Кириле поћи дочекати их? Ја му отговорим: хоћу, а он тада рече: то ћете добро учинити. 20. и. м. дође глас да долазе учитељи, и да су већ код Љуљевца познате тврдиње св. Николе. Одма почеше се спремати комесар, Марко Руђери да их дочекају. Руђери

от

мене позове да идем ја с њима, ја му рекох: сад је време от вечерње, за то не могу с вама поћи, него ћу посље вечерње, а он ме припита: оћете ли уфано доћи?, отговорих: уфачо хоћу. И он отиде у пристанишче, гђе је много било љубопитљивије от римског закона, а нашије нико. И кад се царска Пеница на којој су се возили спрама Шибенику указала, комесар пошаље ме звати, а ја сам јошт у цркви био, и посланоме отговорио: док свршим, одма ћу доћи. И по свршетку вечерње, управо сам онамо отишао, гђе сам кроз град ходећи, комесара срео, који већ от њих натраг долазио, и који ме запита: идем ли к њима, и рекох му: да идем, а он: тако, тако, добро чините.

Кад тамо дођем, затечем код њих Марка Руђери, који је само за то остао, да види кад ја дођем, како ћу се с њима поздравити. Њих су овога пута само два дошла т.ј. каноник и дијакон Ђировски. Кад мене угледаше, а Марко док виђе каза им за мене, приступише с најљепшим начином причекаше ме, и взајамно привјествовасмо се, лобзанија Јудина ту је било до миле воље, и взајамно изражавајући радост један другом, они да су сретни што су чест имали мене познати, а ја такођер њих виђети, и ову одавна изчекаему жељу дочекати и т.д. С њима је дошао и брат реченога каноника, мирјанин, нека момчина, висока неотесана, овај му је био иконом от куће, и кад би пошао на пијацу да купује што је нуждно за објед, најпре сјео би код какве кошаре пуне смокава, и купио би за један крајцар, којих било по 100 и 120, а који пут и више, и не би се пре устао, док не би све онако с кором појео, пак би пошао гђе се ракија продаје, те би се напио, а посље би што му је нуждно било куповао. Овако он једући смокве с кором, међу којима било је и недозрелије с млеком, отекле су му биле устне да је једва могао говорити.

У исто време с њима је из Задра дошао и један Грк именом Димитрије Леша, родом из Крфа, учен чоек

« ПретходнаНастави »