него плашљив. Он је от младости своје у Задру био, и от свије нашије у Задру, у Шибенику, Скрадину, Дрнишу, Книну почитован био, и сваки га радо имао. Он је био секретар трибунала прве инштанце, посље је такођер био секретар и от пелациона, сад не знам, или је по самој вољи говерна, или по препоруки владичиној он овамо дошао, и то да наше као пријатељ совјетује, да се умире и ни најмање да се не страше, да ће ови што у нашој догми дирати, на које су му сви једнако отговорили: Господине! Ми вас почитујемо и уважавамо као нашег пријатеља и високоученога и једновјернога чоека, али за ово ни најмање не ћемо вас послушати, јер ми знамо како то стои, и за што су они дошли. И за боље ваше увјереније, ево видите и увјерите се, (показаше му преписе владичине) на које се не мало удиви, извињавајући се, да он није знао ништа, и тако он поврати се у Задар без никаква успјеха, неказујући говерну ништа за преписе, него нашим је казао, а онда су и они њему показали да и они такове имаду, и да су сумњали њему

их показати.

Ови унијати на рождество св. Јоана дођоше у цркву, и даде им се мјесто с десне стране владичина стола до јужније двери. Кад би кроз град ишли, и покрај наши пролазили, наши су вазда им се поклонили и клобук снимили, да се нијесу могли нигда на њих потужити.

За овим у Јулију месецу дођоше и она друга два унијата, такођер на царској Пеници, и после неколико Дана њиова доласка, владика учини велики објед, и позове команданта от пијаце и друге официре, неке чиновнике грађанске, оба команданта от царскије Пеница (ова прва Пеница за то је толико се задржала, да би унијати у нужди могли спасти се, ако би наши на њих напали, јербо су се тога бојали, а наши о том нијесу ни најмање мислили). Покрај ових позвани гостију, били су и ова 4 унијата, и јошт другије доста на истом обједу, и ја сам био, будући сам био јошт у двору.

За обједом с десне стране до владике сједио је подештат градски, а до њега комесар Буровић, до комесара полковник Грижогон, до овога сам ја сједио, а до мене Марко Руђери, сад лукавства, који не твори плода правди, будући га је сатана под своје узео, и засјејао у њему сјемена своја пакостна. (Треба знати, да би мени сваке зиме промрзли прсти от рука, и ране се начиниле. Овај Руђери једном научи ме, да под јесен почнем прати руке с најжешћом ракиом, и тако да ми не ће промрзнути руке, и ја сам тако чинио, али са свим тим опет мени промрзнуше руке, и ране се отворише, које у пролеће опет се заљечише, и гђе су ране биле, кожа је остала црња от обичне, но и ова се већ почела измјењивати и наравна се указивати). Он је ову црност коже примјетио, пак со тим мислио је мене као изобличити, не знајући но сумњајући, да сам се ја противу владике потписао, и као за то да су ми руке поцрњеле, пак поче ми говорити: Оче Кириле!, што ће рећи, да ваше некад лијепе и бјеле руке што су биле, зашто су сад црне? Ја одма отговорих му: Г. Марко! Ово је учинила она љекарија, коју сте ме ви научили, и више је пути повторили, а особито прекјучер у канцеларији (прекјучер у канцеларији опет се нешто био на владику расрдио, пак је рекао покрај осталог псовања: а не зна да би ја могао учинити, за 24 сата да га ђаво отнесе). Кад сам ја ово изрекао, сав се у лице измјенио, али опет брзо к себи дође, пак загледа се у моју руку и почне опет говорити: о како се пељужа, јели ко видио да се људи пељужају?, ја нијесам, знам да се скотови пељужају. Нико не отговара ништа, него се видјело да сви негодују овај његов безобразлук; најпосље владика рече, да он није видио, онда ја све на около обиђем очима, пак рекнем: опростите високопочитајема господо, и окренем се к Руђеру говорећи: видите г. Марко, указујући му прстом, како се ова црна кожа мјења, а лијепа и бјела како се појавља! Јели истина?, јест, отговори он, пак га припитах:

а ви вашу не мјењате, него зар у њој остатћете. Отговори он: ја не мјењам се, него овако остајем. Тада му ја рекох: доста зло, а гости се почеше смјејати.

А љекар Виценцо Рокић, који је ту био, није био мој љекар, него добар мој пријатељ, а такођер и Руђеров, пак му рече: Марко, не дирај у оца Кирила, јер не ћеш на крај изићи, увјеравам те. За овим посље дође разговор о республики бившој Млетачко, Млечићима и о Грцима. И један командант от Пенице (оба су ова команданта от Пеница били Млечани) рече, да се Млечани страшно боје от анатеме грчке, на које га један упита: за што?, а он отговори да не зна. За ово сам ја слушао от мога старца и архимандрита Савинскаго г. Никанора Богетића, који се у младости својој у Млетке учио, и као калуђер са својим настојатељем за послове монастирске више пута тамо ишао. Он овако казиваше : Јошт у време республике. Млетачке, један старац Грк калуђер и парох наше цркве св. Георгија у Млетке, враћајући се из вароши својој кући, и близу исте наше цркве нападне на њега један от они несташни безпосленика, који га счепа за рамена, и почне га држати и кривити се спрема њему, да мало сиромах старац није на земљу пао. И ово су многи из оближњије кућа, и који су туда пролазили, видјели, најпосле тури га и остави. Старац онако опечален и смућен, упути се кући, и кад дође пред икону матере Божије, која је у зиду близу врата от двора црковнога, заустави се, сними камилавку с главе, и с грозНИМ изрече онај последни кондак от актиста Богородична т.j. О всепјетаја мати и т.д. Ово су дјеловање старца сви као и прво видјели, и сами они пакостник зауставио се, да гледа шта ће старац радити, и кад га виђе са сузама да се моли, малодушна његова совјест тако га стресе и на земљу обори, да је почео викати и као с ума шедши, којешта говорити, не знајући за себе ништа. Гледаоци прискоче му у помоћ, и на мјесто што би га кући однијели, однесу га у болницу. От овога је произишло, да

се Млечани грчке анатеме плаше. Ја ово нијесам казивао, него само овде стављам, ако који не зна, ако би се гђе случило о овој анатеми разговор да се поведе.

Кад је горе речени командант о овој анатеми и страху млетачком казивање свршио, онда Марко Руђери почне говорити: и мене је наш отац Кирило био проклео, пак сам га молио, да се за мене Богу моли, и рекао ми је, да се он за мене молио Богу, а ја сам му отговорио, да не видим никаква напредка от његови молитава, на које ми је отговорио, да сам маловјеран. Ја му на ово рекох: г. Марко! простите, мало је на други начин наш разговор био, како може и г. Лазић посвједочити, који је наш разговор у вашу кућу слушао. (Овај је једини господин от нашије био, и то као канцлер от преторије) а ја вас нијесам проклео, нити имам узрока за што вас клети. Ако ли вас, или кога другога, за што обличује совјест, то је мени непознато, а и да знам, да ми је ко какво зло учинио, ја опет немам обичаја клети га знајући добро, да је сваки злочинац, не само от Бога, него и от самога себе проклет. Него ја на мјесто клетве, читам ову молитву св. Јована Дамаскина: господи дажд милост не навидјашчим мја, и враждујушчим ми, и поношајушчим ми, такожде оклеветајушчим мја и прочаја. Кад ја ову молитву изрекох, каноник замоли да је опет повторим, које сам и учинио, онда је он на италијански језик точно изтолковао, на које сви рекоше: bravo padre Cirillo, пак за тим владика рече: ово је једна љепа молитва, које и остали сви одобрише.

Напосљедку поведе се разговор о посту, и о постнијем јелима, за које почеше неки говорити да их не могу јести, а неки да им добро не чини једно или друго и т.д. И овде нађе прилику Марко Руђери да ме дирне, пак поче говорити: ни ја не смјем јести постна јела због оније бобољица што имам по образу, и за то ми је мој парох дозволио, да не само среду и петак, него и сваки пост да могу премрсити. На ово рече г. Ангел Видовић:

како то, такову власт сам г. Епископ има, а не парох (овај господин будући је био пријатељ и мој и Марков, с овим речма мислио га је отвратити, да ме се једанпут окани и у миру остави, али залуду, злаја то вешч не измјенитсја никогда же, и добра бити не может, него он чини своје и отговори: мој парох има власт као један Епископ, и за то ми је дозволио. Он је с овим хтјео доказати, да свјашченство и народ сад мене слуша као једнога епископа). Тада се ја окренух к њему и запитам га: г. Марко! молим вас, кажите ми ко је ваш парох? Ја би га желио познати. Тада Марко на моје питање отговори ми: ви сте мој парох. Ја опет упитах га: по чему?, а он ме запита: Јесте ли ви парох греческаго вјероисповједанија овде у Шибенику?, на које му ја отговорим: јесам. Тако сте и моj отговори он, а ја опет : по чему ваш?, а он: а по чему нијесам? отговорих му: кад желите знати, сад вами кажем: ето за то, што от како

и

сам шибенички парох, ви нијесте јошт никада као кајући се духовни син, предамном дошли се исповједити! На овај мој отговор други г. Видовић, именем Бонавентура, а брат старији предреченога Англела, такођер и мој и Марков пријатељ, рече Марку: и за Бога, шта си ти? Лутеран или Калвин? А љекар Рокић смјешећи се, рече му: видиш Марко, јесам ли ти рекао да не дираш у оца Кирила, да не ћеш ти с њим сад држи, што си тражио, то си нашао.

на крај изићи, пак

Овај мој отговор збунио је Руђера добро, и примјетили су сви да се застидио, но опет се охрабри, пак овој двојици отговори: доста да је Бокељ (т.j. ja), а ја онда куцајући се руком по прсима, рекох: вазда прави и вјерни син мога отечества!, на које скочи као у восхишченију комесар, пак повика: bravo patrioto eviva faccia suo, пак се рукова озбиљно са мном, пос.ье узме чашу, и напије за моје здравље, куцајући се се с његовом о моју чашу, тако и владика и сви остали. Који даље били, устали су и к мени дотрчали, да се куцнемо с чашама.