Слике страница
PDF
ePub

Кад смо устали от обједа, и взајмно се на здравље један другоме изјавили, отиду сви у салу владичину да пију кафу, а мени приступи један от ови два, после што су дошли унијата, именем Василије, чоек који виђаше се смирен и стидљив, поздрави се са мном љепо, и хтијаше пољубити ме у руку, које му нијесам дао, и почне говорити, да се радује што је имао срећу познати ме, јер да је у Задру слушао о мени добро говорити. За то нада се да ће се от мене ползовати, будући је он сиромах и невјежа; јошт каже: кад смо хтјели амо доћи, онда ме произведе наш епископ за свјашченика, а ја сад не ћу знати добро ни литургију служити, а остале тајне ни најмање, и за то себе за најсретнијег чоека мислим, ако ми ви у томе помогнете. Ја уђем с њим у једну ближну собу, пак сам га почео храбрити и тешити на најљепши начин и т.д. И док је кафа била донешена, прошло је једно пол сата, за то време комесар, полковник Грижогон и Марко Руђери, шетали су кроз собе из једне у другу, и виђели су, како се нас двојица разговарамо, будући су покрај нас пролазили. Један пут тако они пролазећи, кад покрај прођоше и у другу собу уђоше, рече комесар оној двојици смејући се: како онај, т.ј. ја, с његовом тихом свјатињом љепо исповеда онога сиромаха, да се не ће ни осјетит, а Марко Руђери једва дочека, пак рече: хоће, хоће те како! Мајстор је он за то, пак онда сва тројица почеше се смјејати, једнако шетајући се, а ја се чиним колико да нијесам ништа чуо, него се с њим разговарам, и ово су сва тројица казивали по кућама, гђе су се у вече састајали за провести време.

У томе донесоше кафу и пилисмо. За тим договорили су се, да иду видјети Пенице, ја сам се изговорио, да не могу због цркве. Посље су неки казали, како је Марко Руђери говорио, и како није хтјео отац Кирило да дође, да види, гђе ће његово место бити.

Ове две царске Пенице више дана стајале су под Шибеником, пак неко пронесе глас, да оне за то стоје

ту, да једну ноћ нас, који се противимо унији, отвезу у Задар, на које се неколико нашије устраше, и кад сам им говорио, да је нужно једну молбу на цара учинити, почеше говорити, да се они боје, и за то не ће више ни за шта да знаду. Поједини говорили су: мене не ће нико поунијатити, а и други сваки нека сам себе пази. Ја сам их храбрио, и како сам најбоље знао совјетовао за све, и покрај тога молио их, да не кваре оно, што смо почели, и за што се сав народ за нама повео. Најпосље пак почео сам и претити. Кад виђоше да се ја не шалим, опет се повратише, за слабост своју извињавајући се, пак се љепо договорисмо, и г.г. Л. Девића и Марка Петрановића оправисмо у Задар, који се тамо с нашима састали и договорили, те ту нашли једног отмјенога адвоката, који се презименом звао Шолиш, римског исповједанија, али добар и праведан и безпристрастан.

Овај им направи молбу на говеран и цара, у којој су у име народа молили да удали от нас сва искушења. Говеран је Цару послао, Цар отговори, да он не чини пришелце, а тако је и нашим отговорио, а на исти начин и митрополиту Стратимировићу, отговорио је тако, кад му је он писао по оној молби, коју је нама Соларић начинио, што смо му је ми били послали.

Предречена два господина Девић и Петрановић, кад су своја дјела свршили, поврате се кући, и с њима се упути и Марко Руђери, који је тада у Задру био, свога оца и матер посјетити, и кад су се возили, почне г. Петрановић смјешећи се Руђеру пребацивати за преписе владичине о унији, и прекоравати и једнога и другога, и неблагодарне и непоштене их назвати. Руђери се изговарао да није истина ништа от онога, што свјет говори, а Петрановић онда; како није?, кад се под No овом и овом говори ово, под No овом опет ово, читајући му цјела писма на изуст, као оче наш. Руђери се нађе у чуду, не зна шта ће отговорити, него најпосље рече: нумере јесу тако по реду, али садржај није. Петрановић му опет отго

вори: Е није! А за што је сљедило оно, што у њима стоји? На ово Руђери је умучао, и о овоме није више се разговарао, и кад је кући дошао, владики је казао за ово, надодајући: ја сам ова писма писао, друга читао и преписивао, и знам сваки нумер от прилике што садржи, али на памет не знам ни једно, а он све редом чита као азбуку, и владика се чудио, враг им матери њиовој, откуда то они добише, то је чудо! Ово је мени слуга владичин именом Арсеније Поповић из Срема родом казивао, јер он је ово својим ушима слушао, без да су га они опазили, и сваки пут, кад је што чуо, такођер ми је казивао. На исти начин и кувар ако би што или у двору, или от њиови дочуо, одма би ми искрено казао.

У ово време почеше по народу летити неке пјесме о владики, највише поругателне, неке претителке, а неке клеветне таке су биле, да се морао о неким ужасавати, от неки грозити, от неки смјејати се, и мени су многе дошле на дар не само из Далмације, него из Лике, Сенске рјеке, Тријеста, Загреба и из Будима. II владики су многе дошле из Далмације, међу којима и проклетство Мазепино, на њега све пречињено.

Претору шибеничкоме послата је једна дугачка пјесма у име свега народа, у којој изјављује се негодованије народа и мрзост на унијатство, постојанство у закону, напослетку неустрашимост с којом ће сви устати и до посљедње капи крви свој закон бранити, и то старци са штаповима, младићи с оружијем, жене с вратилама, дјевојке с преслицама, а дјеца с камењем.

Кад је ову пјесму претор примио, не знајући он србски, дозове канцлера Лазића да му је прочита и италијански изјасни, кад је саслушао садржај, мало што га није грозница ухватила, узме пјесму и понесе је владики да ју прочита; у исто време замоли га, да ју чини на италијански језик превести, и њему опет натраг дати, за да и оригинал и превод говерну пошаље.

Владика призове Саву Мркаља, и наложи му, да речену пјесму на италијански језик преведе, али никоме за живу главу да не каже. Кад Мркаљ исту пјесму прочита, он рече владики, да он не ће ју превести. Владика: за што? Мркаљ: та за Бога господине, зар не видита, како је то страшно да се кожа јежи, пак не би рад био, да ко помисли, који не зна српски, да сам ја што препначио. Владика: не бојсе, ја ти за то добар стојим, само је ти по смислу преведи, а наћиће се когод, који знаде и српски, пак ће виђет да је као што и оригинал гласи, и тако је узме и преведе, али ју кријући и препише, и нами ју тајно показивао и читао, но и веома се радовао за ову пјесму, и благосиљајући похваљивао је сочинитеља.

Јошт је била између остали, једна пјесма, која је

[merged small][ocr errors][merged small][merged small]

Не дочекао Ђурђева данка“, пак ту набраја се како је цркву изневерио, своје свјашченство презрио, а унијате около свога стола у цркву поставио, и како се с њима дичи, и јошт много, али све сходно. Ову је пјесму у Дрнишу на глас пјевао Петар, прозвани Цице, братинић г. Јакова Миовића у њиову дућану. То неко докаже претору Дрнишкоме, и он чини одма дозвати реченога Петра, и кад дође исти пред њим, упита га претор: је ли истина, да си ти пјевао некакву пјесму о владики Краљевићу? Петар потврди да јест; запита га опет претор: откуд је добио он ту пјесму, или си ју сам сочинио? Петар: ја нити сам ју добио от кога, нити сам је сочинио, него сам је нашао у јутру у дућан код врата, гђе је неко тиснуо у нутра. Претор: а каква је то пјесма, рад би је био чути. Онда Петар на сав глас отпјева му исту пјесму, и за ово је сирома Цице неколико месеци на робију био осуђен у Задар, и кад је извршио опредељено време, кроз Шибеник се кући повратио, тако весео и задовољан, као да је био на пиру, не жалећи ни мало, што је претрпио.

Кад су се били унијати смјестили, владика им преда на научење оно четворо дјеце, које је из Боке которске довео, и јошт троје дјеце они сиромаха горе поменути, који су от њега по које благодјејаније имали, више их није било.

Један пут дођу у Шибеник својим послом три чоека из парохије Церањске земљоделци, али имућни сва три. Они су више пута за црковне ствари к владики долазили, који их је вазда љепо примао, пак будући, да их је добро познавао, за то су отишли овога пута да му се поклоне, и он их је радо примио, и покрај осталога, запитао их је: имаду ли дјеце?, они су отговорили, да имају; запита их опет: иду ли у школу?, а они му отговоре: богме господине не иду, јербо код нас нема школе, на које им владика рече: доведите их овде к мени, овде има школа гђе ће се учити, а нећете на њих ништа трошити, пак их упита: колико дјеце имате? Они набројише седам, тада им он препоручи да их доведу што прије могу, они се обећаше, да хоће, и тако весели от владике отидоше Фалећи се свакоме, како их је лијепо владика дочекао, и како ће дјецу њиову на науку узети. И мени су се фалили, и у исто време, будући су се са мном познавали, речену дјецу препоручивали, које самим и обећао да оћу, само нека дођу.

Кад су ови кући отишли, ја одма пошаљем дозвати једног мога вјерног и поузданог чоека, кога сам у овим случаима на мјесто писања употребљавао, и пошаљем га у Скрадин г. Симеону Срдићу, трговцу, прозваном Зец, да му каже от моје стране, одма без и најмањег отлагања, да пошаље у Братишковце к попу Андрији Доброта, да одма к мени дође. Овај ревносни и похвале достојни свјашченик, који је доста услуге у овом случају учинио, и свуда гђе је нужда изискивала, доброхотно ишао, дође к мени и запита ме: што је ново? Кажем му за оно седморо дјеце, што су Церанци код владике записали, пак за то да одма иде у Коларину к

« ПретходнаНастави »