Слике страница
PDF
ePub

протопопу Марку Витасу, и да му за сву ствар каже, за да отврати ове људе от њиова намјеренија (ови су били у његов пропопијат). Овај свјашченик, како је ово от мене чуо, без да ни најмање се одмори, посједе свога коња, пак као сокол oтлети ко реченоме протопопу, и каже му све, што сам му рекао. Прота заустави попа Андрију у своју кућу да отпочине, док се он врати, а он узјаши на свога коња и отиде у Церање, и тако жестоко нападне на ону тројицу, укоравајући и обличујући их за њихову несмисленост, и доказујући им што је унијатство, и куд оно тежи, ови су се уплашили от протопопових речи, пак су се почели извињавати, да они нијесу знали ништа како те ствари стоје, и да са злом мисљу нијесу то учинили, а

сад кад знаду како је, да они би пре исту дјецу убили,

него их у ону школу дали. Покрај тога прота их посавјетује и поучи, и они се извине опет и обећају постојани у вјери остати, како што су вазда били, и тако прота их остави, и својој се кући поврати, гђе га дочека поп Андрија, које му прота приобшчи добар успјех, а поп Андрија одма к мени дође и каже ми за све, за које сам се обрадовао, а и сви наши, кад сам им казао.

Унијати су ону дјецу коју су имали, настављали, и који су се мирни показивали и добро се учили, под именом награде, неким су хаљине правили, а некоме Вуколу Поповићу из Рисна, са свим што се добро учио, нигда му никакве награде нијесу дали, коју он не би ни узео, а то за то, кад који пут на време не би свој задатак научио, а они би га хтјели казнити, а он не би се хтјео таквој покорити, него им је рекао: мој отац који ме родио и одранио, није ме казнио, пак не ћу ни за вашу казн да знам. Ви нијесте овде дошли да казните, него

да учите, а ја ако мој задатак нијесам научио, ја ћу га

до једног часа научити, и тако га оставе. Сава Мркаљ упозна се са овим унијатима, и више пута к њима је отлазио, и с њима се о разним предметима разговарао, и различите вопросе им задавао, за које на њеке нијесу му знали отговорити како што треба, и за то су га код шибенички књижевника и друге господе римскога закона много хвалили, који су се чудили познавајући га, а видећи га онако просто и смирено да се држи. Он се с њима у препирку о догми упуштао тако, да нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им и „Глас народољубца“, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима, и овај „Глас народољубца“ ја сам добио у новинама Д. Давидовића у једној свезки, кога сам дао свезати у зеленој кожи и позлатити. Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати? Он им је отговорио: цензура. Кад ми је он ове ствари казивао, а и от Руђера сам чуо, ја истом Мркаљу говорио, да се толико дубоко с њима не упушта, да га не би каква бједа снашла, а он мени отговори: хоћу да би знао не знам што претрпјети, доказујући им заблужденије римске цркве, писане от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико више узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не били ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагати, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, не ће знати отговорити. И ја сам више пута к њима отлазио, али горе именовати Василије по мало се са мном разговарао, извињавајући се да има посла. Један пут каза ми владичин слуга, от кога нису ништа сумњали, да му се жалио што несмjе са мном да се разговара. Овај га упита: за што?...

АВТОБИОГРАФИЈА 12

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][graphic][graphic][graphic][graphic][graphic][graphic]

тима разговарао, и различите вопросе им задавао, за које на њеке нијесу му знали отговорити како што треба, и за то су га код шибенички књижевника и друге господе римскога закона много хвалили, који су се чудили познавајући га, а видећи га онако просто и смирено да се држи. Он се с њима у препирку о догми упуштао тако, да нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им и „Глас народољубца“, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима, и овај „Глас народољубца“ ја сам добио у новинама Д. Давидовића у једној свезки, кога сам дао свезати у зеленој кожи и позлатити. Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати? Он им је отговорио: цензура. Кад ми је он ове ствари казивао, а и от Руђера сам чуо, ја истом Мркаљу говорио, да се толико дубоко с њима не упушта, да га не би каква бједа снашла, а он мени отговори : хоћу да би знао не знам што претрпјети, доказујући им заблужденије римске цркве, писане от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико више узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не били ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагати, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, не ће знати отговорити. И ја сам више пута к њима отлазио, али горе именовати Василије по мало се са мном разговарао, извињавајући се да има посла. Један пут каза ми владичин слуга, от кога нису ништа сумњали, да му се жалио што несмjе са мном да се разговара. Овај га упита: за што?...

АВТОБИОГРАФИЈА 12

а он му отговори: да му је забрањено от старији одма посље онога великога обједа код владике. Једно јутро отидем код њих с дијаконом Андријом, и затечемо тамо у првој једној соби једног високоученог младића шибеничанина римског закона, именом Антоније Мариновић, који бијаше к њима дошао, и будући да су они јошт јутрењу читали, ту се устави чекати их, и ми се ту с њим уставимо. Угледам ја на једном столчићу један молитвoслов њиов, узмем га и отворим, и што најпре угледам вјерују с придодатком „и от сина“. Показах дијакону, узе он књигу и прегледа смјешећи се, а г. Мариновић љубопитан запита дијакона: шта је 2, он му каже, пак се и он насмјеја. Посље је он то свуда казивао, како сам ја то хитро нашао, мислећи он да је то што воликс. У то они св, шише јутрењу, и дођоше к нами, и љепо се с њима поздрависмо, частише нас с кафом, и посље него смо се по доста разговарали, спростимо се с њима и отидемо кући. Посље исти унијати један дан звали су мене и мога капелана попа Теодора Шушића на објед и ишли смо, и нас љепо частили. Нашим није то по вољи било, a особито преревностноме г. Марку Петрановићу, који нас је толико молио и преклињао да не идемо, обећавајући нама по неколико цекина, јер се бојао да ћемо се ми повести за унијатима. Ми смо му отговорили: за никакво благо овога свијета, ми то учинити не ћемо. Ми само за то идемо, да управо не могу знати, што ми мислимо. А они онда: а ви ајдете с Богом, и држите се добро. Неколико дана послије дође у Шибеник поп Андрија Доброта, и идући кроз град с мојим капеланом, сретне се с унијатима, и взајамно се поздраве. Видећи они попа Андрију весела и слободног духа, позову и њега и капелана на објед, који и пођу. Поп Андрија намислио био, ако нађе какву њиову књигу у којој је написано и „от сина“, да ће с пером подвући, али није видио никакве,

« ПретходнаНастави »