Слике страница
PDF
ePub

Сокол

протопопу Марку Витасу, и да му за сву ствар каже, за да отврати ове људе от њиова намјеренија (ови су били у његов пропопијат).

Овај свјашченик, како је ово от мене чуо, без да ни најмање се одмори, посједе свога коња, пак као отлети ко реченоме протопопу, и каже му све, што сам му рекао. Прота заустави попа Андрију у своју кућу да отпочине, док се он врати, а он узјави на свога коња и отиде у Церање, и тако жестоко нападне на ону тројицу, укоравајући и обличујући их за њихову несмисленост, и доказујући им што је унијатство, и куд оно тежи, ови су се уплашили от протопопових речи, пак су се почели извињавати, да они нијесу знали ништа како те ствари стоје, и да са злом мисљу нијесу то учинили, а сад кад знаду како је, да они би пре исту дјецу убили, него их уону школу дали. Покрај тога прота их посавјетује и поучи, и они се извине опет и обећају постојани у вјери остати, како што су вазда били, и тако прота, их остави, и својој се кући поврати, гће га дочека поп Андрија, које му прота приобшчи добар успјех, а поп Андрија одма кмени дође и каже ми за све, за које сам се обрадовао, а и сви наши, кад сам им казао.

Унијати су ону дјецу коју су имали, настављали, и који су се мирни показивали и добро се учили, под именом награде, неким су хаљине правили, а некоме Вуколу Поповићу из Рисна, са свим што се добро учио, нигда му никакве награде нијесу дали, коју он не би ни узео, а то за то, кад који пут на време не би свој задатак научио, а они би га хтјели казнити, а он не би се хтјео таквој покорити, него им је рекао: мој отац који ме родио и одранио, није ме казнио, пак не ћу ни за вашу казн да знам. Ви нијесте овде дошли да казните, него да учите, а ја ако мој задатак нијесам научио, ја ћу га до једног часа научити, и тако га оставе.

Сава Мркаљ упозна се са овим унијатима, и више пу та књима је отлазио, и с њима се отразнІІМ предме

и

Тима разговарао, и различите вопросе им задавао, за које на њеке-нијесу му знали отговорити како што треба, и за то су га код шибенички књижевника и друге господе римскога закона много хвалили, који су се чудили познавајући га, а видећи га онако просто и смирено да се држи. Он се с њима у прецирку о догми упуштао тако, да нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им и „ Глас народољубца“, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима, и овај „Глас народоБубца“ ја сам добио у новинама Д. Давидовића у једној свезки, кога сам дао свезати у зеленој кожи ПОЗла тити. Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати ? Он им је отговорио: цензура. Кад ми је он ове ствари казивао, а и от Руђера сам чуо, ја истом Мркаљу говорио, да се толико дубоко с њима не упункта, да га не би каква бједа снашла, а он мени отговори: хоћу да би знао не знам што претрпjети, доказујући им заблужденије римске цркве, писане от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не би ли ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагати, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, не ће знати отговорити.

11 ја сам више пута књима отлазио, али горе именовати Василије по мало се са мном разговарао, звilњавајући се да има посла. Један пут каза ми владичин слуга, от кога нису ништа сумьали, да му се жално што несмје са мном да се разговара. Овај га унита: за што?

Више

АВТОБИОГРАФИЈА

12

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors]

Позла

тима разговарао, и различите вопросе им задавао, за које на њеке- нијесу му знали отговорити како што треба, и за то су га код шибенички књижевника и друге господе римскога закона много хвалили, који су се чудили познавајући га, а видећи га онако просто и смирено да се држин. Он се с њима у прецирку о догми упуштао тако, да нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им и „Глас народољубца“, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима, и овај „Глас народо.Бубца“ ја сам добио у новинама д. Давидовића у једној свезки, кога сам дао свезати у зеленој кожи титии. Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати ? Он им је отговорио: цензура. Кад ми је он ове ствари казивао, а и от Руђера сам чуо, ја истом Мркаљу говорио, да се толико дубоко с њима не упункта, да га не би каква бједа снашла, а он мени отговори : хоћу да би знао не знам што претрпjети, доказујући им заблужденије римске цркве, писане от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не би ли ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га пчтам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагати, да ће им такве вопросе задати, да ни учениці ни учите.ын, не ће знати отговорити.

и ја сам више пута књима отлазио, али горе именовати Василије по мало се са мном разговарао, извiiНњавајући се да има посла. Један пут каза ми владичин слуга, от кога нису ништа сумівали, да му се жалио што несмје са мном да се разговара. Овај га упита: за што?

за

више

АВТОБИОГРАФИЈА

12

а он му отговори: да му је забрањено от старији одма посље онога великога обједа код владике.

Једно јутро отидем код њих с дијаконом Андријом, и затечемо тамо у првој једној соби једног високоученог младића шибеничанина римског закона, именом. Антоније Мариновић, који бијаше књима дошао, и будући да су они јошт јутрењу читали, ту се устави чекати их, 11 се ту с њим уставимо. Угледам ја на једном столчићу један молитвослов њиов, узмем га и отворим, и што најпре угледам вјерују с придодатком и от сина“. Показах дијакону, узе он книгу и прегледа смјешећін се, аг. Мариновић љубопитан запита дијакона: Ішта је?, он му каже, пак се и он насмјеја. Посље је он то свуда казивао, како сам ја то хитро нашао, мислећи он да је

то што велика.

[ocr errors]

У то они св шише јутрењу, и дођоше к нами, и љепо се с њима поздрависмо, частице нас скаФом, II посље него смо се по доста разговарали, спростимо се с њима и отидемо кући.

Посље исти унијати један дан звали су мене и мога капелана попа Теодора Шушића на објед и ишли смо,

нас љепо частили. Нашим није то по вољи било. а особито преревностноме г. Марку Петрановићу, који нас је толико молио и преклињао да не идемо, обећавајућін нама по неколико целина, јер се бојао да ћемо се ми повести за унијатима. Ми смо му отговорили: за никакво благо овога свијета, ми то учинити не ћемо. Ми само за то идемо, да управо не могу знати, што ми мислимо. А они онда: а ви ајдете с Богом, и држите се добро.

Неколико дана послије дође у Шибеник поп Андрија Доброта, и идући кроз град с мојим капеланом, сретне се с унијатима, и взајамно се поздраве. Видећи они попа Андрију весела и слободног духа, позову и њега и капелана на објед, који и пођу. Поп Андрија намислио био, ако нађе какву Њнову књигу у којој је написано и сина “, да ће с пером подвући, али није видно никакве,

ОТ

« ПретходнаНастави »