Слике страница
PDF
ePub

јер посље него сам ја ону горе именовану нашао, више никакве посље на видику нијесу држали, осим школскије.

До сад је владика већ знао добро, како са свјашченством стоји, како што сам напоменуо напред, неки како су му у очи рекли, а неки у другим приликама. Измеђ оваки ревностни био је и г. Викентије Кнежевић, игуман монастира Крке, који је више година под трима архимандритима с монастиром управљао и у добар поредак држао, подпуно у свачему своју дужност точно испуњавао. У исто време био је архимандрит истога монастира г. Герасим Омчикус, такођер између остале братије био је млади јеромонах Никанор Кнежевић сестрић истога г. архимандрита, а братанић реченог г. игумана. Сва три пламтећа ревнитеља отеческих преданији.

Именовани г. игуман у више прилика изјавио је своје негодовање за овај владичин поступак, називајући га неблагодарним и непризнателним спрама народу нашему, а свакога је совјетовао и храбрио постојан да буде и вјеру своју да брани и т.д. Такођер и г. архимандрит и отац Никанор свуда су своју ревност показали. Владика чујући за ово, намисли поменутога игумана збацити, а другога на његово мјесто ставити, мислећи со тим устрашити га и пркосити му, а овај једва и дочекао да га ослободи от бремена, које му је било одавна дотежало, и за које је више пута владику молио да га ослободи, но владика нигда му није хтјео удовлетворити, видећи да точност набљудава. А сад без икаква узрока и молбе хоће да га промјени, за које је најпре писао говерну, да би говеран опредјелио једнога чиновника от гражданске власти, да присуствује тамо у собранију, како што је било одавна наређено от истога говерна, да никаква собранија без једног гражданског чиновника, не смјеју бити.

Говеран на то опредјели претора Обровачкога г. Болиша и за то обзнани владики. Владика како добије извјестије, одма се спреми, и без да каже икоме гђе иде, и без да нареди да му се звони, отиде у монастир, и

отвео је са собом Скрадинскога капелана оца Никифора Ковачевића, пострижника истога монастира, и тамо около једнога сата ноћи низ брину лашаковачку на крај рита, који је изпод монастира приспео, и от датле момка у монастир послао, да каже за његов долазак, за да га дочекају. У монастиру су се зачудили овом његовом ненадном долазку, али опет за то нијесу се збунили, него су га пристојно дочекали, и он кад је дошао са свим се љубко показао, не казујући ништа за што је дошао. Сутри дан дође и претор обровачки, такођер и остала братија, која су на парохијама била, и от њега позвани онај дан да се нађу у монастиру. И кад су већ сви били дошли, одма сазове собор, и објави да ће промјенити игумана, за које му је старац игуман на најљепши начин захвалио (а већ сјетио се за што то владика чини, а такођер и сва остала братија домислили су се), и чини метнути жребија, и пада жребије по вољи владичиној и по хитрој мајсторији Марка Руђери на оца Никифора Ковачевића, и посље него му је предао рачуне и остале протоколе и ствари монастирске, врати се владика у Шибеник. Овај поступак владичин с реченим игуманом сви су наши негодовали, који су истога игумана познавали и почитовали, и за то су владику јошт више мрзили и презрително покрај њега пролазили, за које и комесар је Буровић знао, а може бити и исти му се владика тужио, јербо један дан комесар дозове нас к себи, и почне нас совјетовати лепим начином, да престанемо један пут мрзити владику, и достјну чест да му отдајемо, и за нас да није љепо тако да чинимо. Наши му отговоре овако: Ми не ћемо да знамо за њега, докле је заслуживао да га почитујемо, ми смо га почитовали, како сваки живи зна,

и како он сам може посвједочити, а сад више не заслужује от нас почитован бити, кад он намислио је нас отвратити от онога, што нам је најдраже, за које би смо пре не само имање, него и живот презрели, него се за њим повели. Онда комесар: ја вас увјеравам, да о томе

не мисли нико, за то извадите из главе такве мисли, него учините мени ту љубав, ако не ништа друго, а оно барем кад покрај њега пролазите, снимите клобук, а они му отговоре: ни то му господине учинити не ћемо. На ово се мало расрди комесар, пак им мало оштрије рече: а ја ћу вами чинити виђет, да ћете му морати снимити клобук. Они на то неустрашимо отговорише: сила свашта може учинити, али нас нигда наклоне њему учинити, клобук да ће му скидати, и за то у једну недјељу посље полдне кад је време шетње било, и народа много видјело се на пољану, а наши су већ били отишли на шетњу, којих је било једно 10—12.

II

Кад је комесару казано от онога, кога је он наредио, да су наши изишли, онда је он отишао к владики (ваљда су се договорили), и с њим изиђе у шетњу, и кад је већ говово на крај пољане с владиком био, ал ето ти наши се враћају са шетње, и када су већ близу били, да покрај њих прођу, а комесар прихвати се за свој клобук, пак наше с њим махајући поздрави, а наши са свим учине се и невјешти колико да га нијесу ни виђели. А народ кога је пуна пољана била, смјејао се, а и сами комесар обазрео се, и гледајући на оне, који су близу били, пак се смјешио, и ону вечер гђе је на разговор био, о томе су се разговарали, и он казивао како је наше звао, II шта им је говорио, и најпосље да ће им чинити виђети, а неки му из друштва рече: и они су вами чинили виђети, на које комесар отговори: и јесу и доиста види се њиово постојанство и слога, само да не претерују. На то су неки рекли: претераност несташна и незрела младеж чини, и комесар је исти ово потврдио, а што наши нијесу хтјели снимити клобук, ни најмање није се показао да је увређен био.

Настаде на здравље и пост успенија пресвјатија Богоматере управо у недјељу, и ове прве седмице дођоше у Шибеник два свјашченика т.ј. парох Крички поп Петар Кричка вдов и парох Баљски поп Марко Бучовић (не

[ocr errors]

женат мирски свјашченик), и пре ове смутње они су били презирани от нашега народа, што су покрај себе јавну саблазн имали, а от како је ова неповољност за нас почела, они се нијесу нигђе као ревнитељи православија показали, али нијесу ни хулили, него су пред њиовим парохијанима владику бранили, говорећи да није истина оно што се о њему говори, а они су се около владике улагивали, и владика им се по све благонаклон показивао, са свим што им он јошт ништа није био сприобшчио, предвидио је, да би они на његову страну били, а они с њиове стране готови би били свашта учинити, само да их у миру остави. За ово је јопшт више народ на њих мрзио, и као праве унијате презирао. (Како се доцније 1833. исти поп Петар Кричка поунијатио, то га је народ 1. Марта 1834. убио.)

Ова два свјашченика кад су се кући враћали, приспију у полдне у крчму, која је на пол пута от Шибеника до Дрниша, крчмар био Никола Врљевић родом из вароци Шибеничке, код њега се могло наћи свашта и за господу и за просте људе. За овај пост он је имао за наше оботнице октоподи) и рака и другије постније ствари, а имао је и стругаће рибе, а за иновјерне мрена јела. Ова два свјашченика јели су постна јела, ал на посљедку повели су разговор да се може слободно уз овај пост и рибе стругаће јести, а ту се намјерио и отац Макарије Вукадиновић капелан Дрнишки, а пострижник монастира Крке, који им противо стане и от правила црковни докаже, да није слободно. Крчмар такођер против њих опресе, а тако и остали многи путници, који су се онде находили, а они два једнако противослове, док најпосље крчмар као бјесан скочи и с њим они прости људи псујући их и сваким именима називајући, и да није било реченога оца Макарија, те их некако пропусти, те утекоше, а иначе би их на мјесто утукли, и хтјели су за њима из пушака пуцати, да их није исти отац Макарије задржао.

Ове исте прве седмице госпођина поста, добијем ја једно званично писмо, от владике, што никад до сад није чинио, у којем ми налаже, да у идућу недјељу, т.ј. 8. Августа заповедим у цркви, да праздник Успенија пресвјатија Богоматери у посљедујућу недјељу пада, и будући је храм цркве, за то да ће он служити, и по обичају литију со иконом Матере Божије носити, и он уз литију ходити, и да ћемо се Богу и пречистој Богоматери препоручити, и за цара се Богу молити. У исто налаже ми, да туторима црквеним кажем, да ће он служити, и за то свјашченицима да је писао да дођу, да му сослужитељи буду, а они да спреме свеће и остало што нужно буде за такову светковину.

Ја како сам писмо примио, одма сам к туторима отишао, гђе смо се договорили, шта ћемо радити. Вратим се за тим у двор, и напишем писмо на туторе, у коме изјавим њима шта владика от њих захтева, а они опет мени писмено отговоре, да црква није у стању такве трошкове чинити, будући да нема никакви прихода, него да је неколике фамилије издржавају, како што је добро познато и самоме г. владики. Ја такођер овај туторски отговор владики писмено саобшчим, на које ми ништа ни писмено ни устмено не отговори.

У недјељу на 8. Августа наповедим у цркви како што ми је заповједио. У понедјелник на 9. и. м. ја пођем на јутрењу и одма посље јутрења свршим литургију, пак отидем по кућама чинити по обичају молбан Матере Божије, и пред само полдне дођем кући. Марко Руђери видно ме кроз прозор от канцеларије да долазим, дочекао ме на вратима от исте канцеларије с једним писмом у руци, и смјешећи се предајући ми га рече ми: видите, како вас лијепо почитујемо с писмом савијеним као један декрет. А ја опет с највећом учтивостију такођер смјешећи се као и он, и отговорим му: то је ваша доброта, а нијесу моје заслуге, ја се за то немам с чим с прама вами показати осим с признателности, него нека

« ПретходнаНастави »