Слике страница
PDF
ePub

вам Бог и милостива Мати Божија плати, и отидем у моју собу.

За мном дође из канцеларије и дијакон Андрија и Марко Фумиш у собу, отворим писмо и прочитам га лагано, ова два смјеше се, јер су знали шта је у писму, а кад сам прочитао, а ја сам се почео смјејати. У истом писму стојало је овако: Ви сте јуче и ваш капелан от ваше дужности изостали, јер кад сте у цркву наповедали, нијесте казали да ће се за цара Богу молити, за то све што се противно буде случити, ви ћете отговорник бити. Мало за тим пођемо обједовати, за обједом о овоме ни рјечи није било, него све о другим предметима.

Посље обједа кад дођем у моју собу, сједнем, и одма на исто писмо отговорим овако: Относително на Ваше високопочитајемо писмо под Нр. — у којему ме обвињујете да сам ја и мој капелан от дужности наше изостали, коју ја не признајем, будући да вазда кад сте ви служили, све молитве и за цара и за све остале што се моли, нигда изостале нијесу, сљедователно да и овога пута не ће изостати, а сувише от обичајнога, ништа ми нијесте у вашем писму назначили. За то чудим се, за што би ја морао бити отговоран, со овим и прочаја.

У вече сам исто писмо на чисто преписао, савио и запечатио, и у јутру кад сам у цркву отишао, предао сам га дијакону да га у канцеларију отнесе, и кад Руђери дође, да му га преда. Како је исти Руђери у канцеларију дошао, дијакон му преда моје писмо, и он одма с писмом отрчи к владики. Док је владика читао писмо, овај у себи срдио се, а кад га је свршио, онда је речени Руђери срдито рекао: дао би му 10 цекина, ко би ми казао, ко је његов адвокат (т.ј. мој), и с истим писмом онако срдит отиде у канцеларију, и презрително бацајући га на астал, псујући ме, али не именујући, и најпосле говорећи, као и пред владиком, да би дао 10 цекина, ко би му казао, ко је мој адвокат. Онда дијакон и Марко Фумиш упитају га: чиј адвокат г. Марко?, а он

онда узме писмо и показујући им га рече: ево чији, псујући опет мене, а ови се почеше смјејати, на које он срдито рече им: што се смјејете? псујући их, они му отговоре: како се не би смјејали, какав вас је адвокат снашао, и кажу му како сам и кад сам писмо сочинио и преписао и све по реду, а он њима на то опет рече: ко би се от оне тихе светиње такво што надао.

У вторник 10. и. м. добијем отговор на исто писмо, у кому вели да сам се упоран у мом писму показао, но за овај пут да ми опрашта. Владика на исто писмо не би ништа отговорио, него Руђери њега је на то на

говорио.

Кад год је владика свјашченике звао да звао да с њим служе, свакоме смо от њих кад би дошао, давали на једну хартицу написано име једнога от наши христијана, код кога ће ноћити, и све нужно за њега и његова слугу, такођер и за коња добити, јер то су сами христијани от Владике захтевали, само да се торжественије велике светковине проведу. Тако и данас 14. Августа дође от познатије свјашченика најпре добропознати поп Андрија Доброта, коме дадосмо по обичају хартицу, да иде код г. Боже Поповића. Поп Андрија отиде и речену хартицу преда г. Поповићу, који кад је прочита, даде му је натраг, говорећи: да сте дошли без тога, као пријатеља и познаника, са свим срцем радостно би вас примио, а овако нећу да знам ништа!

Поп Андрија за ово се ни најмање увређен није нашао, него му је драго било, он је имао гђе ноћити, и могао је код свога пријатеља, гђе свагда ишао, отићи, али није хтјео то одма учинити, него је најпре код владике дошао, и речену му хартицу предао. Кад виђе владика запита га: што је то?, а он му каза како га није хтјео примити Поповић, на које му владика рече: ти не бјаше њега слушати, него тамо бјаше остати, а поп Андрија отговори: ја видим господине шта је то, ја идем

код мога старога пријатеља Саве Баљка, гђе сам и досад долазио, и тако отиде.

Кад се смјестио, изишао је из града да дочека друге свјашченике, за да их упути како ће се владати. Ови кад су дошли и с попом Андријом споразумјели се, пријавили су се владики, који им је хтјео дати хартице гђе ће их намјестити, а они су му отговорили: Господине не треба да се трудите, ми смо смјештени код наши пријатеља, владика отговори: хе добро, а ви ајдете, пак мало отпочините док приспије време от вечерње, и тако отиду.

Сутри дан владика је служио, али от наши није био нико, осим неколико сиромаха, а био би јошт који, који би дошао, али нијесу смјели от другије. Кад је совршена била божествена литургија, владика сјео на царске двери, и раздавао народу оним који су у цркви били нафору, а ја и дијакон Андрија крај њега смо стојали, и кад је видио, да и они, који су нафору узимали, одма излазе из цркве, рече нами: дјецо, ако хоћете носити литију, а ви ајте, ја не ћу, а ми отговорисмо: не ћемо ни ми, кад немамо с ким, и тако се сврши светковина. Исти дан позвао је на објед владика све свјашченике, које је био позвао да служе онај дан с њиме, и посље обједа отиде сваки кући.

На 14. текућег Августа дође у Шибеник отац Леонтији Павковић *парох Обровачки, именовани у почетку долазка унијата у Задар. Он је позван от владике на отговор, што га је тужио капетанату окружноме у Задру, римски парох Обровачки именом Карло, а та између њих свађа била је за то, што Фратар Карло имао је једнога пса, кога је изван куће звао Лео, а код куће Леонтије. Кад отац Леонтије за ово дознао, и увјерио се, он онда прибави једну кучку, коју је изван куће звао каро, а код куће Карло, и то је неко време трајало, док једанпут дође фратров пас ко кучки, кога Леонтије опази, и чини га убити, и пошаље га мртва бацити пред фратрову кућу.

Карло је веома опечаљен због то био, и за то многе псовке један противу другога говорили, не састајући се један с другим. Један дан нађе се Леонтије у једноме дућану у Обровцу, разговарајући се с господаром от дућана и с јошг двјема от господе обровачке, који су ту били. На то дође и фратар Карло, и поче Леонтија псовати и ружити, али Леонтије није му дужан остао, најпосле фратар тако се разјари, да се залети ухватити оца Леонтија за браду, и мало га ухвати, али отац Леонтије будући јак, отбаци га от себе. Онда она два господина прихватише Карла и изведоше га из дућана, И отидоше с њим преко пијаце онако држећи се с њим под руке, а кад су били на сред пијаце, гђе су могли виђени бити са сваке стране, онда Леонтије изиђе из дућана, и дође к њима, пак вра Карлу: ти си се усудио дирнути у моју браду, која чест претставља, а ја ћу тебе као онога, који ни браде ни чести нема као к-у ногом у г-у, и тако њега три-четири пута добро га ногом удари. Онда Фратар измакне се између њи, и пође хитно кући и опреми се хитно, пак узјаше свога коња и пође у Задар управо у капетанат окружни, и обтужи Леонтија што је најгоре могао, а капетанат окружни пише владики, да Леонтија за то јавно безчестије што je Фратру учинио, да га казни. За то владика позвао је Леонтија да га испита, како је та ствар била. Писмо владичино није нашло Леонтија у Обровцу, јер је он био отишао у монастир Крупу, будући је у истом монастиру храм цркве успенија Богородици. Млађи његови код куће одма пошаљу писмо њему у монастир, и Леонтије из монастира управо дође у Шибеник, и кад је испитан био за овај догађај, он је искрено све казао.

Владика у овој прилики не би ни најмање казнио Леонтија, но морао је за дати удоволствије капетанату окружноме, коме је писао, да је он Леонтија на 12 дана осудио у затвор, него да треба и фратар кажњен да буде,

будући је он от свега почетник и узрок био, II за то Фратар одма из Обровца премјештен био.

Кад је владика Леонтију пресуду изрекао, с којом је Леонтије задовољан био, преда га мени писмено под надзираније, изјављујући ми у истом писму, да отац Леонтије обдан никуд из собе да не излази, него само у цркву, и да му дадем поучителни црквени књига да чита, а у вече по заходенију сунца да може на шетњу изићи. Сутри дан посље вечерња ја отидем проходати се изван града, а отац Леонтије пође код владике, и нађе код њега Киријака Граматика и Марка Руђери, и замоли владику да би га пустио да отиде кући и донесе што му је нуждно за ово 12 дана, будући да није знао, да мора толико овде остати, и владика му дозволи, и он опај час отиде.

Кад се ја повратим из шетње, пођем код реченога Граматика, истом што сам се почео разговарати с Граматиком, у то дође и Марко Руђери, посље него се поздрави с нами, и неколико речи проговори, онда озбиљно поче нас питати: оче Кириле! гђе је. Леонтије? Ја отговорим: биће у својој соби, а гђе би био? Ха!, није, он је отишао кући, пак како да ви не знате, он је овде обтужен от говерна, и владика га је осудио на 12 дана и вами га предао, са свим што га је владика пустио, он може рећи да не зна ништа, пак онда ви ћете отговарати, и можете кажњени бити, и јошт бог га сам знао, шта није ту изрекао, и какве посљедице није казивао. Ја са свим што сам јошт из почетка јасно предвидио моју нешчастну судбину, и да он мени иде о глави, опет сам се свим опастностима охотно изложио, и колико сам више могао њиова сам предпријатија осујећивао, и то све ладнокрвним начином, као што сам га ладнокрвно и сад слушао, али тек кад сврши, смути ми се утроба и сав задркћем от једа, пак устанем на ноге, и почнем му озбиљно говорити: Г. Марко! то је већ премного и јеДанпут престаните от тога, иначе ако ме у миру неоста

« ПретходнаНастави »