Слике страница
PDF
ePub

све

вам Бог и милостива Мати Божија плати, и отидем у моју собу.

За мном дође из канцеларије и дијакон Андрија II Марко Фумиш у собу, отворим писмо и прочитам га гагано, ова два смјеше се, јер су знали шта је у писму, а кад сам прочитао, а ја сам се почео смјејати. У истом писму стојало је овако: Ви сте јуче и ваш капелан от ваіце дужности изостали, јер кад сте у цркву наповедали, нијесте казали да ће се за цара Богу молити, за то све што се противно буде случити, ви ћете отговорник бити. Мало за тим пођемо обједовати, за обједом о овоме ни рјечи није било, него све о другим предметима.

Посље обједа кад дођем у моју собу, сједнем, и одма на исто писмо отговорим овако: Относително на Ваше високопочитајемо писмо под Hр. — у којему ме обвињујете да сам ја и мој капелан от дужности наше изостали, коју ја не признајем, будући да вазда кад сте ви служили, све молитве и за цара и за остале што се моли, нигда изостале нијесу, сљедователно да и овога пута не ће изостати, а сувише от обичајнога, ништа ми нијесте у вашем писму назначили. За то чудим се, за ІІІто би ја морао бити отговоран, со овим и прочаја.

У вече сам исто писмо на чисто преписао, савно и запечатио, и ујутру кад сам у цркву отишао, предао сам га дијакону да га у канцеларију отнесе, и кад РуКери дође, да му га преда. Како је исти Руфери у канцеларију дошао, дијакон му преда моје писмо, и он одма с писмом отрчи к владики. Док је владика читао писмо, овај у себи срдио се, а кад га је свршио, онда је речени Руђери срдито рекао: дао би му 10 цекина, ко би ми казао, ко је његов адвокат (т.ј. мој), ис истим писмом онако срдит отиде у канцеларију, и презрително бацајући га на астал, псујући ме, али не именујући, и најпосље говорећи, као и пред владиком, да би дао 10 цекина, ко би му казао, ко је мој адвокат. Онда дијакон и Марко Доумиш упитају га: чиј адвокат г. Марко?, а он

Писмо

не

Онда узме писмо и показујући им га рече: ево чији, псујући опет мене, а ови се почеше смјејати, на које он срдито рече им: што се смјејете? псујући их, они му отговоре: како се не би смјејали, какав вас је адвокат снашао, и кажӯ му како сам и кад сам писмо сочинио и преписао и све по реду, а он њима на то опет рече: ко би се от оне тихе светиње такво што надао.

У вторник 10. и. м. добијем отговор на псто писмо, у кому вели да сам се упоран у мом писму показ10, но за овај пут да ми опрашта. Владика на исто би ништа отговорио, него Руђери њега је на то наговорио.

Кад год је владика свјашченике звао да сым служе, свакоме смо от њих кад би дошао, давали на једну хартицу написано име једнога от наши христијана, код кога ће ноћити, и све нужно за њега и његова слугу, такођуер и за коња добити, јер то су сами христијани от владике захтевали, само да се торжественије велике светковине проведу. Тако и данас 14. Августа дође от познатије свјашченика најпре добропознати поп Андрија Доброта, коме дадосмо по обичају хартицу, да иде код г. Боже Поповића. Поп Андрија отиде и речену хартицу предa г. Поповићу, који кад је прочита, даде му је натраг, говорећи: да сте дошли без тога, као пријатеља и познаника, са свим срцем радостно би вас примио, а овако нећу да знам ништа ! ІПоп Андрија за ово се ни најмање

ово се ни најмање увређен није нашао, него му је драго било, он је имао гђе ноћити, и могао је код свога пријатеља, гђе свагда ишао, отићи, али није хтјео то одма учинити, него је најпре код владике дошао, пречену му хартицу предао. Кад виtе владика запита га: што је то ?, а он му каза како га није хтјео примити Поповић, на које му владика рече: ти не бјаше њега слушати, него тамо бјаше остати, а Андрија отговори: ја видим господине шта је то, ја підем

поп

II

код мога старога пријатеља Саве Баљка, гђе сам и досад долазио, и тако отиде.

Кад се смјестио, изишао је из града да дочека друге свјанченике, за да их упути како ће се владати. Ови кад су дошли испопом Андријом споразумјели се, пријавили су се владики, који им је хтео дати хартице rbe ће их намјестити, а они су му отговорили: Господине не треба да се трудите, ми смо смјештени код наши пријатеља, владика отговори: xe добро, а ви ајдете, пак мало отпочините док приспије време от вечерње, тако отиду.

Сутри дан владика је служио, али от наши није био нико, осим неколико сиромаха, а био би јот који, који би дошао, али нијесу смјели от другије. Кад је совршена била божествена литургија, владика сјео на царске двери, и раздавао народу оним који су у цркви били наФору, а ја и дијакон Андрија крај њега смо стојали, и кад је видио, да и они, који су нафору узимали, одма излазе из цркве, рече нами: дјецо, ако хоћете носити литију, а ви ајте, ја не ћу, а ми отговорисмо: не ћемо ни ми, кад немамо ским, и тако се сврши светковина. Исти дан позвао је на објед владика све свјашченике, које је био позвао да служе онај дан с њиме, и после обједа отиде сваки кућі.

На 14. текућег Августа дође у Шибеник отац Леонтији Павковић *парох Обровачки, именовани у почетку долазка унијата у Задар. Он је позван от владике на отговор, што га је тужио капетанату окружноме у Задру, римски парох Обровачки именом Карло, а та између њих свађа била је за то, што Фратар Карло имао је једнога пса, кога је изван куће звао Лео, а код куће Леонтије. Кад отац Леонтије за ово дознао, и увјерио се, он онда прибави једну кучку, коју је изван куће звао каро, а код куће Карло, и то је неко време трајало, док једанпут дође Фратров пас ко кучки, кога Леонтије опази, и чини га убити, и пошале га мртва бацити пред Фратрову кућу.

МНОГе

Карло је веома опеча.љен због то био, и за то псовке један противу другога говорили, не састајући се један с другим. Један дан нађе се Леонтије у једноме дућану у обровцу, разговарајући се с господаром от дућана и сјош двјема от господе обровачке, који су ту били. На то дође и Фратар Карло, и поче Леонтија псовати и ружити, али Леонтије није му дужан остао, најпосље Фратар тако се разјари, да се залети ухватити оца Леонтија за браду, имало га ухвати, али отац Леонтије будући јак, отбаци га от себе. Онда она два господина прихватише Карла и изведоше га из дуһана, и отидоше сым преко пијаце онако држећи се с њим под руке, а кад су били на сред пијаце, гђе су могли виђени бити са сваке стране, онда Леонтије изиђе из дућана, и дође књима, пак вра Карлу: ти си се усудно дирнути у моју браду, која чест претстав.ља, а ја ћу тебе као онога, који ни браде ни чести нема као к— у ногом у г— у, и тако њега три-четири пута добро га ного удари. Онда Фратар измакне се између ты, и поthе хитно кући и опреми се хитно, пак узјаше свога коња и пође у Задар управо у капетанат окружни, и обтужи Леонтија што је најгоре могао, а капетанат окружни пине владики, да Леонтија за то јавно безчестије што је Фратру учинио, да га казни. За то владика позвао је .Леонтија да га испита, како је та ствар била. Писмо владичино није нашло Леонтија у Обровцу, јер је он бпо отишао у монастир Крупу, будући је у истом монастиру храм цркве успенија Богородиції. Млађи његови код куће одма пошаљу писмо њему у монастир, и Леонтије из монастира управо дође у Шибеник, и кад је испитан био за овај догађај, он је искрено све казао.

Владика у овој прилики не би ни најмагье казнно .Леонтија, но морао је за дати удоволствије капетанату окружноме, коме је писао, да је он Леонтија на 12 дана осу,но у затвор, него да треба и Фратар кажњен да буде,

[ocr errors]

будући је он от свега почетник и узрок био, и за то Фратар одма из Обровца премјештен био.

Кад је владика Леонтију пресуду изрекао, с којом је Леонтије задовољан био, преда га мени писмено под надзираније, изјављујући ми у истом писму, да отац Леонтије обдан никуд из собе да не излази, него само у цркву, и да му дадем поучителни црквени књига да чита, а у вече по заходeнију сунца да може на шетњу изићін.

Сутри дан посље вечерња ја отидем проходати се зван града, а отац Леонтије поthе код владике, и нађе код њега Киријака Граматжа и Марка Руђери, и замоли владику да би га пустио да отиде кући и донесе што му је нуждно за ово 12 дана, будући да није знао, да мора толико овде остати, и владика му дозволи, и он опај час отиде.

Кад се ја повратим из шетње, пођем код реченога Граматика, истом што сам се почео разговарати с Граматиком, у то дође и Марко Руђери, посље него се поздрави с нами, и неколико речи проговори, онда озбиљно поче нас питати: оче Кириле! гђе је. Леонтије? Ја отговорим: биће у својој соби, а гђе би био? Ха!, није, Он је отишао кући, пак како да ви не знате, он је овде обтужен от говерна, и владика га је осудио на 12 дана и вам га предао, са свим што га је владика пустно, он може рећи да не зна ништа, пак онда ви ћете отговарати, и можете кажњени бити, и јошт бог га сам знао, Ішта није ту изрекао, и какве посљедице није казвао. Ја са свим што сам јошт из почетка јасно предвидио моју нечастну судбину, и да он мени иде о глави, опет сам се свим опастностима охотно изложио, и колико сам више могао Биова сам предпријатија осујећивао, и то све ладнокрвним начином, као што сам га ладнокрвно и сад слушао, али тек кад сврши, смути ми се утроба и сав задркем от једа, пак устанем на ноге, и почнем му озбиљно говорити: г. Марко! то је већ премного и јеДанпут престаните от тога, иначе ако ме у миру не оста

« ПретходнаНастави »