Слике страница
PDF
ePub

вите, ставићу руке моје на вас, пак што вам дам, ни сами св. Марко с његовим лавом неће вам извадити.

Кад Граматик виђе, да сам се онако ражљутио, који ме нигда срдита није видио, устане и почне ме молити да се умирим, уверавајући ме, ако до шта буде, да ће он свједочити, да је владика оцу Леонтију дозволио, да може кући отићи, и што му је нуждно донијети, будући да је он код владике био, кад је оцу Леонтију дозволење дао, а Марка Руђери истера из куће, говорећи му, да он у његовој кући неће овакве ствари да трпи. Ја будући да сам јошт у двору био, сутри дан на обједу све сам владики казао, што ми се с Руђером догодило, и што сам му рекао, у исто време молећи га, да му рече једанпут да ме се окани. Примјетио сам на владику да није му по вољи што је Руђери онако поступио са мном, пак ми рече да га не слушам, јер је луд, а и он да ће му говорити за то, и он је њега укорио жестоко за то, за које је Руђеру по све жао било.

После овога на најљепши начин, али притворно, почео се са мном обходити, но познавајући ја његову притворност, рекао сам му једанпут: залуду, немојте се усиљавати г. Марко, залуду се усиљавате, јер ваше масло, нигда не ће зачинити моје јело.

Сад мој садруг дијакон Андрија Личинић, испроси се от г. владике да отиде у своје отечество у Лику, да посјети своје родитеље и остале сроднике, које му г. владика и дозволи, и при отлазку његовом, препоручио сам му, да се сврати код свакога свјашченика куда буде пролазио, и от моје стране да их поздрави, и свакоме најживље да препоручи, да буду постојани и предосторожни, које је и учинио. А. у својој домовини задржао се једно 15 дана, и посље опет се у двор повратио, и по повратку његовом 3—4 дана посље, да му владика отпустително писмо, у коме захваљује му за службу коју је код њега учинио, и сад да више от њега потребе

нема, за то да га отпушта от себе, неименујући ни монастир ни нишча.

Кад је исти дијакон ово писмо примио, ни мало се овој ненадности није зачудио, но са свим тим није му на жао било, него се одма почео спремати, и посље неколико дана отиде управо у Лику к својој кући, и однесе са собом један препис от они што се владика за унију с пресидиом от говерна и министром Саурау преписивао, гђе пробави неко кратко време, док је пасош себи извадио с којим је у Тријест отишао, гђе је на квартир код г. Јереја Јоана Дијаковића, пароха при србској цркви св. Спиридона био. И будући да полиција мора знати гђе ко ноћива, за то је реченога пароха питала, стоји ли он добар за истога Андрију дијакона, на које је отговорио, да стоји.

Но једну вечер Андрија дијакон замрче у Тријесту, али не освану, за које сутри дан тражила га полиција и от пароха искала, на које је парох отговорио, да не зна ништа за њега, будући да синоћ није кући дошао, кога је до касно очекивао. Онда полиција запита: а гђе су његове ствари?, на које отговори, да он није донио са собом ништа. Али дијакон имао је један сандук окован с гвожђем и кожом, и он се укрцао у један брод бокески и отишао у Котор, и то управо у кућу једног трговца по имену Ника Балтића, с којим се добро познавао. Полиција некако дознаде да је дијакон Андрија код Балтића, и похиташе онамо да га уставе, али Балтић за то дознаде, те из његове куће Андрија премјести се, те код другога отиде, от онога код трећега, пак код четвртога, најпосле и код петога, док се дочена врата црногорски, те измакне из града и умјеша се међу Црногорце, који га обколе и сакрију. А у томе већ био је његов сандук код њи пре него је он дошао, и они између себе нађу људе и одма опреме га на Цетиње к светопочившему митрополиту Петру првоме, који га најлепше прими, и

коме исти дијакон показао и прочитао све оне преписе, које је Краљевић с говерном и с министром Саурау имао. Полиција которска одма је реченоме митрополиту писала, да дијакона врати у Котор, но митрополит отговори, да код њега није дошао, него да је чуо, да некакав страни калуђер прошао је к, Острогу монастиру.

Посље малога бавлења на Цетиње, исти митрополит снабди дијакона Андрију с препоручителним писмима, и нађе му људе, да га у Србију пропрате, гђе је дошао код књаза Милоша Обреновића, који га лепо прими, и ту је неко време пребивао, посље је у Русију отишао,

и тамо остао.

Кад је владика Краљевић за ово чуо, како је дијакон измакао и спасао се, није му ништа по вољи било, и ово су мени приписали, као да-сам га ја онамо упутио, за то, да отуда може лагше писати, и у Далмацију на свјашченство и на народ писма пострекателна слати, но посље су видјели, да су се у мњенију њиову преварили.

Овога т. ј. 1820. љета 29. Августа, случи се у прву недјељу по новолунију, коју ми обичествујемо звати младу недјељу, и у коју по многим мјестима нашега православија имају обичај пре литургије у цркви светити водицу, а посье божествену свршавати литургију. Овај је обичај от старије времена и у Шибенику био, кога сам и ја точно свагда набљудавао, као што сам и у ову недјељу.

Унијати кад би у цркву дошли, пре него би се почела божествена служба, отишли би у двор код владике, и с њим би заједно у цркву дошли, а данас кад су пред цркву дошли, видећи мене у фелону, уђу у цркву и стану на своја обична мјеста. Посље освјашченија води, ја по обичају почнем шкропити на восток, запад и сјевер говорећи: Спаси Боже људи твоја и благослови достојаније твоје, а на јужној кад покропи обичај је био говорити: „да сокрушитсја под знамением креста твоего всја сопротивнија сили, јако свјат јеси всегда ниње и присно и во вјеки вјеков амин“.

Кад сам ја ово говорио, примјетио сам да су се унијати у образу мјењали. По свршетку освјашченија води, целивали су крст и они и народ, а посље сам отишао проскомидисати и божествену совршити литургију.

Друге недјеље пак, кад су речени унијати у цркву дошли, нијесу хтјели поћи на оно мјесто обично, гђе су до сад стојали, него су на сред цркве стојали, и со свим што их је владика звао и тутори нудили, нијесу хтјели отићи на обично мјесто. Али кад се случио какав праздник, кад је обичај да се дају свеће из цркве свакоме, опет су њих свагда тутори са свећама отликовали, и посље овога они су некако презрителним начином мене гледали, и са мном се сретали, које сам ја одма примјетио, и њих јошт презрителније гледао и сретао, и кад они то видили, одма су се тргли, и почели ме опет с најљепшим начином предусретати, које сам и ја с моје стране чинио. Најпосље дознао сам за што нијесу хтјели на своје мјесто да стоје. Они су се тужили неколицини говорећи: Боже мој што смо дочекали, да нас проклињу као дијаволе, што ли јошт мораћемо претрпјети.

Истога љета 7. Септембера преселим се ја из владичина двора у парохијалну кућу, а сутри дан т. ј. на рождество Богородици посље божествене литургије сви моји парохијани допрате ме кући, гђе ми изјаве њиову особиту радост и задовољство, видећи ме у парохијални дом да сам се доселио, које су они јошт из почетка жељели, на које сам најучтивије захвалио на њиову љубов и искреност, коју су вазда с прама мени чинили, а тако по недугоме разговору отиду, и ја се опростим повторавајући моју благодарност и признателност.

Опет настају на ново за мене искушенија. Марку Руђеру, коме би боље приличило, да вазда на мјесто његова правога имена да речем, по светоме апостолу Павлу, Александру ковачу, овому саду лукавства, који не даје плода правде, будући је приобрео срце његово сатана, и посјејао у њему сјемена своја злаја от кога као от

извора отровнога кипи освета противу мене, што он мисли да сам му ја планове његове осујетио сотим, што је народ против уније устао, и со тим њему награду, коју је мислио добити упропастио, њему хоћу да кажем сад се указала прилика, с којом је мислио мене упропастити, а та је прилика ова: У истога Руђера кући, живила је с њима и једна његова сродница, кћер сестре његова оца, за коју су говорили, да ће ју један млади Видовић, римског вјероисповједанија, узети. Али пре обичнога испита и венчања што пред свјашчеником бива, она се једну ноћ породи, и то исту ноћ, а то 25. октобера около 11 сати, поче тући неко на моја врата от куће. Ја који јошт нијесам био легао, упитам кроз прозор: ко је?, а Марко Руђери отговори: ја сам оче Кирило, молим вас отворите ми, имам с вами неког нуждног посла, и ја одма послах мога дијака који му отвори врата, и он дође к мени називајући ми добру вечер, на које поздравим га са добродошлицом.

Онда ми он почне говорити: оче Кирило! ја сам дошао вас молити као пријатеља наше куће, који сте се вазда показивали, пак и сад с прама нами то пријатељство да покажете. Ја му отговорим: Г. Марко, ако је што да могу учинити, то будите увјерени, да ћу са свим срцем добровољно учинити. Сад он мени приповеди случај ове његове сроднице, казујући ми, да је он у опасности, пак за то да јој дам слободу, да се вјенчају. Знајући ја по царскому пропису, да је љекарово свидјетељство за оваке случајеве доста, а друго што он не толико за слободу његове сроднице, колико за увалити мене у зло, то је от мене тражио, на које сам му отговорио: Г. Марко ! да који други који не зна како ове ствари иду, пак то да захтева от мене, не би се ни најмање чудио, а BII који знате не као ја, него боље от мене, како можете тако што от мене, искати? Он се мало збуни, кад је чуо овај мој отговор, но брзо к себи дође, пак опет на ново моли ме, и наводи Бог сами знаде каква доказателства

АВТОБИОГРАФИЈА

13

« ПретходнаНастави »