за моју безопасност, но ја једнако остадох при мом мњенију, изговарајући се, да то не могу учинити, и тако смо готово пол сата провели, и кад виђе да не може ништа успјети, показа се као разсрђен, и отиде као опарен водом, а ја с миром легнем почивати.

Сутри дан у јутру кад сам с јутрења кући дошао, исти Марко дође к мени намргођен, пак ми као пркостно каже: оче Кирило! нека знате да смо и без вас свршили!, на које му ја отговорим: драго ми је, честитам вам, и желим младенцима срећу. Јошт надодах: ето г. Марко, видите како што сам синоћ вами казао, да то без мене може бити, а он ми на ово отговори: ништа за то, доста да сам познао какви сте ми пријатељ, и с овим отиде. А да сам ја ово њему учинио, он би владику натерао да ме лиши парохије и под епитимију у који монастир пошље, како што се сам иза ово изјаснио пред другима, псујући ме, што ме не може никако

ухватити.

Ја по мојој дужности за овај случај објавим владики, како мени као дјевојчину пароху за овај брак по црквеном и царском пропису, ништа није било обзнањено, на које ми владика отговори: тако су изискивала обстојатељства, по §. царскога прописа, именујући ми исти §. т.ј. онај, у ком се вели, да у опасности смрти, доста је само свидјетељство љекарево, и тако се то сврши.

Сад указа се једно за мене искушеније, које је за Руђера по његовом мњенију много важно било, а за мене много опасније, а то је. У Шибенику живио је неки Србин, по презимену Јаић, нашега православија, који се оженио с једном римокатоличкињом, која је вазда своме римскоме закону вјерна остала. Посље неколико година умре њезин муж, а она као удовица живила је у мужевљевој кући с дјецом, што је с њим имала.

Ова фамилија Јаића била је у тјесноме сродству с Руђерима, и сообраћајући се једна с другим, један стриц Марка Руђери заљуби се у исту удовицу, и науми се с

њом венчаги, али по канонима наше цркве, због сродства, није му се могло допустити. А он онда за постигнути цјел своју, прими римски закон, и вјенча се са истом удовицом, с којом је имао једнога сина, и посље неколико година умре јој и овај муж, а она опет као удовица живила је заједно с дјецом и с првим и другим мужем што је имала, но посље једно двје године њезина удовства, опет заљуби се у њу један Србин нашега вјероисповједанија, и утврди с реченом удовицом да се браком сочетају, и сообраћајући се с њом, и осјети се теготна, и то њему сприобшчи. Овај знајући да по пропису царскоме, или наш христијанин узео римљанку, пили римљан узео нашу, да све њиов свјашченик мора вјенчати, а наш свјашченик при истом вјенчању да може присуствовати. За то овај поче се устезати да ју узети не ће, ако их наш свјашченик не вјенча. Ова жена сад нађе се у чудо, не знајући шта да ради. Најпосље обрати се своме ђеверчићу Марку Руђеру, да гледа код владике ако може да јој се што поможе. Марко једва ово дочека, и с радости обећа се, да ће он то учинити, саме да она буде радити што јој он рече, и она се обећа.

Марко је сад мислио, да ћу ја једва дочекати, и без свакога разсмотренија њих вјенчати, и сам себе у пропаст бацити. За то он најпре отиде споразумјети се с владиком, а посље с једним каноником затученим папистом, њезине стране парохом, коме он каже, како се на то иде, да мене у погрешки ухвате, и со тим да се посље не би нитко унији противио, пак за то да исти парох мени пише, да их ја вјенчам, које би вели он, ја одма учинио, а будући да исто от њиова епископа намјестника по пропису подписано није, то би ја одма морао казњен бити. Овај му се обећа то учинити. Овај занешењак каноник без да се ова двоица која се мисле бракосочетати, призову пред њим и преда мном да се испитају, он мени напише само то, да могу њпову бракосочетанију присуствовати. Исто писмо донесе ми предречена удовица,

које је она мислила да је писмо от слободе, и одма да ћу их вјенчати. Кад га ја прочитах, дадох га истој натраг, говорећи: ево ти писмо, мени ово не служи ништа, него нека ти он даде слободно писмо, које треба да буде подписано от његова епископа намјестника, пак онда ћу вас вјенчати, а иначе не, јер он у писму не говори да вас вјенчам, него само да тамо дођем, и да гледам кад он вас буде вјенчавати, и за боље их увјерити, исто им писмо прочитам. Они кад виђоше шта је, одоше снуждени Марку Руђеру, и он им каза да оно писмо не ваља ништа, но да ће он све то чинит поправити, и он одма отиде к истоме канонику, и с њим се договори како на ново да ми пише.

Сутри дан поменута удовица са својим заручником опет к мени с другим писмом от каноника дођоше, у коме пише ми, да ја могу онај брак благословити. Кад и ово прочитах дадох им и ово натраг, говорећи: ни ово није доста, него да буде како што сам јуче рекао, а другчије никако.

Видећи они, да се ја једнако држим, опет онако незадовољни отиду к Марку Руђеру, који кад прочита писмо, почео се срдити и псовати и мене свакојаким називати. У исто време њих тјешећи, да т.ј. ја, мораћу учинити, пак опет отиде предпоменутоме канонику, и с њим на ново се договорити, како на ново да ми пише, и тако речени заручници донесоше ми и треће писмо канониково, у ком ми пише: ова удовица будући да је два пута до сад за наше људе била удавата, за то да ју је он свагда као от нашега православија сматрао, тога ради да ја могу слободно овај брак свјашченодјествовати, и њих овом свјашченом свезом сојединити. Посље него сам и ово треће писмо прочитао, дао сам им га натраг с истим рјечима, што сам њима и на прва два рекао, додајући, да ми више с једнаким писмима не досађују, и они онако жалостни отиду на ново Руђеру, који кад је видио, да није могао успјети ништа, трзао

се и срдио да није више знао, шта да чини, говорећи, да им више помоћи не може, и со Тим их отпусти, а они с оним писмом отиду владики, и потуже се на мене. Владика прочита писмо, и даде им га натраг говорећи, да га опет мени предаду, и за утјешити их, обећа им, да ће он за то гледати да буду задовољни, и они мени донесу писмо, ја га не хтедох примити, и они казаше ми, да им је владика наложио мени да га предаду, тако га узех.

Докле је ово неспоразумјеније трајало, састанем се ја с њиовим епископским намјестником, који је био мој пријатељ, и посље взајмнога поздравленија и краткога разговора, смјешећи се рече ми: за што не вјенчате Петра Кнежевића с удовицом Руђеровом, не бојте се ништа от мене, на које му ја отговорим: Господине! не Петра Кнежевића, него јошт десет другије на вашу саму реч, без никакве сумње и страха би их вјенчао, а овако не ћу. Онда он су обје руке стисну моју руку говорећи: eviva faccia sua. Увјерени будите, да ми је свагда драго било, от како сте год код г. владике, вас тако млада видјети, како се ваши дужности и чина држите. Сљедите и у напредак, Бог вами у помоћи био. Ја њему на његову о мени добром мњенију и љубови најучтивије захвалим, и с њим се растанем.

Посље једно два дана него ми је ово писмо донешено, посље вечерње уђем у двор владичин, ал ето сиђе владика от озгор с каноником унијатским да иде у шетњу. Поклоних му се и цјеливах му десницу, мало се разговарао, пак најпосље рече ми: за што не вјенчаш Кнежевића, кад имаш онако писмо от њезина пароха? На које ја отговорим: будући да от њиовога епископа наМјестника није подписано, за то не могу се усудити, а он: ништа за то, ја би га богме вјенчао, а онда њиов намјестник нека њега тражи, за што је он онакво писмо дао. Онда ја рекох: Високопреосвјашчењејши господине! ако ви дозвољавате, ја ћу се вами писмено обратити за

то, и у мом писму препис от каноникова писма спроводити, пак ако ми ви дозволите. На то каноник унијатски рече: Отац Кирил зна добро своју дужност отправљати, и по том они отидоше у шетњу, а ја отидем кући, и одма напишем писмо, и оно каноникове препишем.

У мом писму обзнањујем владики, како Кнежевић хоће да узме удовицу Руђерову, која је римског вјероисповједанија, и коју по пропису царскоме римски свјашченик мора их вјенчати, али Кнежевић не ће нипошто да их њиов свјашченик вјенча него наш, иначе да ће ју оставити, за то она прибјегне, канонику своме пароху, који мени пише, да их могу вјенчати, како што може В. В. П. видјети у препису от његова писма, које овде с овим мојим сдружујем. У истом његовом писму он говори, будући да именована удовица два пуга за људе нашега исповједанија била је удавата, за то да је он и њу взирао као от нашега исповједанија, али он овде не говори истину, јер она се свагда свога закона држала, и за љубов њезину Руђер је свој закон измјенио, сљедователно да ће она и у напред свој закон држати. За то даклем ако ми В. В. П. дозволи без да ја будем игдје за то што одговарати, ја ћу их одма вјенчати.

И ја ово писмо исту вечер пошаљем владики, који одма сутри дан у јутру био је сјео и почео писати, да ми дозволи вјенчати их. У исто време по обичају свагдашњем, дође код њега Марко Руђери, који га затече пишући, и видећи пред владиком моје писмо, рече му: као да је ово писмо от оца Кирила, владика отговори : јест, Руђери: молим вас што је ново? Владика му отговори што сам му писао, а он га замоли да му моје писмо прочита, владика почне одма читати, и кад дође до онога, гђе ја говорим, без да ја пред иким будем отговорник, онда Руђери заустави владику, и рече му: за љубав Божију господине, немојте му дозволити вјенчати их, владика с овим рјечма зачуђен, упита га: за што не?, на које му он отговори: та за Бога, али не видите, како