Слике страница
PDF
ePub

на

вас

ни

вас заплеће у мрежу, а он би чист остао, а каноник не би то тако оставно, за које би и њиов епископски мјестник морао бити питан, и морао би казати истину, како он није знао ништа, пак би сав отговор на пао, а она пасја вјера, мене својим именом називајући, триумфирао би. Онда владика опет : пак шта ћемо сад ?, Руђери: треба му чинити да он то не уводи у протокол, како ни ми не треба да уведемо. Владика: ва.ља виђети, оће ли он хтјети? Руђери: пустите мене за то, ја ћу све учинити, и тако владика престаде даље писати.

Исти посље подне, сретнем се с Марком Руђером, који посље обичног и взајамног поздравленија, поче ми говорити: какво сте оно писмо г. владики писали?. Какво писмо, ја му рекох, а он ми отговори: оно за Кнежевића. Ја: а шта Фали ономе писму ? Он: Фали то, треба да га не уведете у протокол, како што не ћемо га ми увести. Ја: То ја више не могу учинити, будући сам га већ протоколирао. Тада он поче ме молиті, да и владики и њему љубав учиним, и из протокола да га вадим, на које му опет отговорим: да ја то учинити не могу, како и сам зна, кад се што протоколира, да се ВІше кварити не може, а ако владика не ће да ми дозволі, а он нека отговори, да не може дозволити, или да моје писмо нема мјеста.

Он неће ово да чује, тек све једно те једно, да се извади из протокола, а и ја такођер једнако држим, и не ћу да попустим, и видећи он да ништа успjети не може, растанемо се и отиде, и тако више дана совим ме захтевањем предусретао, но свагда ме једнака нашао. Најпосље једно јутро кад сам из цркве кућін ишао, сретем се с њим на пjацу, и опет поче ми опстој ствари говорити и молити ме. Ја никако нисам хтјео ни најмалье попустити, и одвојим се от њега и кући упутим се, а он узастопце за мном у кућу.

Владика негђе ишао је у граду, и відпо нас да смо . к мојој кући отишлип, за час ето ти в.1а, цинке код мене,

ИЗ

[ocr errors]

називајући ми добро јутро, у исто време изјављујућін мії, да је хтјео и пре доћи у новом дому да ме посјети, али . да није могао до сад, и ту ми честита, желећи ми срећу и т. д. Ја му најумилније захвалим и десницу цјелуем, и по цјелој је кући ишао и у кујну, и изјавио задовољство да је све у реду и на свом мјесту, с придодатком, да могу једног владику дочекати, на које ја речем: ту сам срећу и чест данас имао, да ми моје обиталишче благословите и доласком вашим украсите. Докле је владика по кући прегледао, Руђери безпрестано је све једнако за писмо говорио, а ја такођер да не могу. Најпосље и пред владиком, али ја све једнако држим, у то владика проговори те рече: дај, дај Кириле, ти можеш, аи ми ћемо то исто учинити, пак се као срди на заручнике, онда ја рекох: В. В. П. кад ви захтевате, и от ваши уста кад чујем то ћу добровољно учинити, и со тим цјелуем му свету десницу, и јошт посље малога разговора, на најљепши начин показујући се отиде.

Ево сваки видити може, шта је овај злоковерни чоек хтјео от мене учинити, јер кад би ја ове по писму оног каноника вјенчао, онда би мене лишили парохије, и торжествено јошт на другу ме казну осудили, но с помоћу Божјом и ово им се осујети.

Толико што овај случај проје, опет друга бједа наступи, а то: њеки Петар Рапо, мајстор от ножева, заручи једну дјевојку, скојом се намјери вјенчати, и ова се пре бракосочетанија породи. Сад овај почне се као затезати да ју неће узети, (то је он чинио због трикратног оглашења, која се у цркви чине, јербо га је то мрзило, а сувише је стидљив био). Кад је ово његов па-. шанац Марко Габо шибенички трговац чуо, отиде к владики и каже му случај, и за то замоли га да милост учини, и њих от оглашенија ослободи. Владика нигда није давао слободу от оглашенија, и не знам зашто, него је у такве случаеве свагда говерну писао, који би му одма слободу послао, за то владика обећа се да е

МИ

Писмено

опет њега

одма писати, како што је и учинио, а будући да се пост рождества Христова био приближио, поручи мени да их пре него што пост настане, вјенчам. Ја знајући су ова два прошла случаја, шта су хтјели са мном урадити, за то сам отговорио, ако

не даде, да их ја вјенчати не ћу, и тако више пута поручивао ми је, и сваки пут једнако сам отговарао.

Најпосље већ кад се са свим пост приближи, пошље кмени владика једнога трговца по имену Јоана Купировића, коме је владика сина на крштењу држао, и који је позват био да кум буде овим заручницима, да ми каже от његове стране, т.ј. владичине, да их слободно могу вјенчати, будући да су се ови приуготовили. Ја и овоме откажем како год и првима, а он као поштен чоек II добри христијанин, почне ме молити да то свршим, пак да ће ми он на печатаној царској хартији писмено дати, да га је владика послао. Ни на ово нијесам се хтјео склонити, и тако отиде и каже Владики, и владика пOLuље кмени да ме зове у двор к њему да дођем. Ја отидем у двор, и совим његовим кумом уђем у канцеларију, и тамо нађем владику за једним столом сједећа, гђе њеним срдитим начином нешто пише, коме нисам ни приступио да га неузнемирујем.

У канцеларији нахођаше се и Марко Руђери, и јошт два дијакона, који су помагали циркуларе писати. Кад владика сврши писати, пречетверостручи писмо, пак хитно упути се к вратима, и покрај мене пролазећи, тисну ми у руке исто писмо говорећи: немојте другога мјерити аршином вашим, и оде као вјетар. Ја развијем писмо и почнем га читати смјешећи се, у ком писму налаже ми, да могу слободно Петра Рапо вјенчати с Цвјетом зарученом њему дјевојком.

Кад сам исто писмо прочитао, а Марко Руђери, син лукавога демона, посвећен врагу от врх главе до дно пете, као да не зна шта је у писму, пак .љубопитно запита, шта писмо гласи, а ја знајући каквим он духом

дніше, пак му рекох: невино дјете!, пак му мој мали прст от руке пружим, да видим знаш ли ујести. Ово су све твоји послови, пак јошт имаш образа да питаш: ита је? Он се на оваки мој отговор, ком се није надао застиди, а сувише што сам му пред онима то су онде били, пак опет се мало охрабри, на ново питајући ме, што у писму стоји, извињавајући се да не зна. Онда сам му казао, а он почне говорити умиљатим начином, да нијесам добро учинио, што нијесам се на владичину реч повјерио, а ја му отговорих, како за ово, тако и за све остало може владика теби захвалити. На ово ни једне речице да ми је отговорио, и со тим га поздравим, пс кумом отидем, те оно двоје вјенчам. Посље кум нашима је казивао, како је владика мени писмо дао, и Ішто је и како је Руђери са мном прошао. Ово је нашима драго бло, али ја сам се крваво знойјо.

Овде хоћу да наведем један случај, који показује ревност к нашему православију, амрзост кунијатству, и свима онима, који су к њему наклоност, или малу какву прилику, која је на наклоност приличила, мали, а то је: у Буковици у село Бјелину, христијани наши сазићу цркву у име преподобне матере наше Параскеве, која се празднује 14. Октобра, и за то замоле владику да дође да jу освети. На исти њезин дан, т.ј. св. Параскеве, које владика једва и дочека због ове смутње да се покаже, а друго што јот когод има да га поЧитује, и кад отиде, отведе и

с њиме. У истом селу Бјелини био је њеки старац поп Јаков Жежл, и капелан му је био његов син поп Теодор. Кад смо онамо дошли, приправили смо што је нуждно било, и по пропису освјати владика свјати храм, и посље сврши се божествена литургија. Но пре божествене литургије, рече старцу поп Јакову да што год предика, на које старац покори се, и рече да хоће, и кад је време причестне приспјело, почне проповједати о црквII, о зданију црквеном, ио онима, који усрдна приношенија цркін

мене

[ocr errors]

чине, најпосље о освјаниченију цркве, и архијереју који је освјачава, говорећи народу, да архијереј представља самога Исуса Христа, ено како видите да је онако и обучен показујући њима руком престолну икону Исуса Христа, који је изображен у архијерејском одјејанију. Ово је владика слушао, пак нама свјашченицима у олтару рече: богме поп Јаков лепо предика. По свршетку божествене литургије, владика разда народу наФору, и кад изиђе из цркве, народ га дочека, целива му руку и захвали на труду. Он их мало посаветује, пак их благослови и отпусти, а ми отидемо к Петровој цркви, која је парохија монастира Крке, а парох отац Јоаникије пострижник истога монастира. Ту смо са свим свјашченством ињеким отмјеним старцима обједовали и преноћили, а сутри дан у јутро упутили се у Брашковце, и у виноград монастира Крупе обједовали, а у вече на преноћије у Скрадин отишли, а сутри дан у суботу у Шибеник се повратили.

Сљедујуће недјеље предречени поп Јаков с његовим спном поп Теодором дођу у новоосвјашчену цркву да служе божествену литургију, ал не мало се зачуде, кад Виде на сред цркве један лист хартије, сав исписан, који је унутра бачен кроз један мали прозор, у ком листу почиње овако: „Вострубите в новомје сјају трубоју во благознаменити дею праздника вашего, пак онда: окајани старче, обетпали злими денми, последоватељу Јудин, “како се усуди звати обступника да ти цркву освјашча, како ли Јуду издатеља могао си сравнити са Христом Спаситељем, и јонит много и о њему и овладики, да чисто чоека неки би ужас подузео, које је тако на попа Јакова и његова сина дјејствовало, да мало што није обадва удар поразио, које су сваком казивали и плачући говорили, да су они знали от таковога што истинито, да они њега не би звали ма се нигда њпова црква не би освјашчала. И от овога писма преписи допрли су по свим нашим обшчecтвима, најпосље неки се нађе пак и вла

« ПретходнаНастави »