дики без имена један препис пошаље, који кад га је прочитао, (његов момак казивао ми је, који је исто писмо кријући донио да га читам), цјели је дан нерасположен био, и обично онај дан није могао ни јести.

Народ једнако држи се у постојанству и презире владику. Литургију његову неће да слуша и из руку његови нафору не ће да узме, и то не само Шибеничани, него и са села људи кад у град дођу, који кад би пре овога долазили, гђе год би га срели, клањали би се до земље, и руку би му целивали, а сад на против кад га сретну, презрително га погледају, и покрај њега прођу, као покрај некаквог гњилог трупа, које је он добро примјетио, а тешко му је на срце падало, а сувише што је између ови сељака многе познавао, који су га пре може се рећи обожавали, и кад би у град дошли, из почитанија дошли би му поклонити му се.

Приспје на здравље и празник Христова Рождества, у који дан такођер и на воскресеније Христово обичествује се у Шибенику у 2 сата посље полноћи утрења почети, и божествена литургија одма посље утрења с.ьедује да се служи, и за то сви дођу у цркву, да посље службе буду слободни и да имају више времена, један другога походити и празднике честитати. На сваки праздник владика је служио, тако и данас се приуготовио служити, и у своје време у цркву дошао, и видећи пуну цркву радостан је био, што ће христијани његову службу слушати, што одавна нијесу хтјели, и за то се разпојао, једно за то, а друго што је радо појао, а био је добар пјевац. Кад се почело појати на хвалите, онда је он отишао на амвон, намјештен на сред цркве, да се облачи, и кад је готов био, даду му двосвјешчије и тросвјешчије, а он окрене се по обичају народу да благослови, а народ окрене леђа пак нагрну на једна и на друга врата от цркве, тко ће пре на поље изићи, и не остаде у цркви него три старца и једно четири старице, а они одоше на море, те најмише барку и отидоше у Скрадин, 12

миља талијански далеко, слушати божествену литургију, будући да тамо није обичај био да буде литургија заједно с утрењем, него у обично време.

Кад је ово владика видио, от јарости и гњева, тако је промукао, да једва се могло чути што је преко литургије говорио. Кад је свршио литургију, стао је на царске двери, пак почео против христијана говорити, и као невјерне цару називати, и за то им претити, наводећи от свјатаго Павла: ко се противи власти, која не без ума мач носи, и т. д. По свршетку овога отпратимо га у двор, и по честитању и целивању деснице изиђемо

на поље.

У Шибенику је тај обичај, да на рождество и воскресеније Христово, посље литургије парох и тутори црковни иду по кућама, и да честитају праздник, а сад будући да су тутори отишли у Скрадин, позовем мога капелана попа Теодора Шушића, те отидемо по кућама честитати, гђе смо гђе по једно или по двоје, или млађе у кући нашли. Одећи овако, свратимо се и код унијата, за да и њих с праздником поздравимо, али они не научени рано, као што су данас, устајати, кад су из цркве кући дошли, они на ново легну спавати, и не хтејући их узнемиравати, вратимо се натраг, и кад смо све обишли, пођемо сваки својој кући, гђе смо полдне чекали, и кад полдне зазвонило, ја сам отишао на објед код мога благодјетеља г. Димитровића, а мој капелан код г. Марка Петрановића. Посље обједа, ја отидем от мога благодјетеља управо код г. Петрановића, гђе нађем и капелана, кога позовем да идемо код владике. И кад смо тамо отишли, он јошт при обједу, и кад уђосмо у нутра, поздравим их с добром охотом, и кад приступих да цјелуем владики руку, рече ми: ви сте мене данас обадвоица преварили, упитах ја: како господине, а он: ја сам мислио да ћете код мене на објед бити, а ја смјешећи се рекох: знате не звану госту гђе је мјесто. Опет он: ја сам као мртав заборавио вас звати, но ја:

ми смо свагда с вами, за то не треба да се узнемируете, а онда понуди нас да сједнемо. Али каноник унијатски док смо дошли, устао је, а и његови содруги кад су њега виђели, устали су, и чекао је док сам разговор с владиком имао, пак онда приступи пољубити се с нами, захваљујући ми, што смо код њих били, и извињавајући се, што они нијесу се овакој почести надали, за то моли да им опростимо, на које сам му отговорио, да је задовољан остао.

У исто време молио ме, да појем за г. владику, како што сам онај дан у цркви појао, а то јест: многољетсвије, на које сам му се обећао да хоћу, само нека он напије за његово здравље, и посље овога сједнем, а до мене мој капелан. Нуди нас владика свачим, И са свим што смо били обједовали, опет смо што год узели. Каноник напије за владикино здравље, а ја сам појао, капелан и унијати помагали су ми.

Посље владика напије за царево здравље, а ја сам појао: Спаси Господи људи твоја, и благослови достојаније твоје и т. д. и многаја љета, и за остале које су напијали, појао сам: многаја љета. Капелан, унијати, и владика сви ми помажу, најпосље рече ми владика: пој Кириле што год и за г. каноника, на које му ја отговорим: изволите господине напити за његово здравље, па ћу ја појати. Онда он узе чашу и напије за здравље канониково и његови другова, а мени као какав вјетар на ум ми донесе, пак почех појати тропар три јерархов: Јако апостолов јединонравни и т. д. пак многаја љета. Кад сам ја овај тропар почео појати, видим да унијатп не помажу ми, него се мењају у образу, час бледе, час црвене, час зелене. Примјети ово и владика на њима, пак престаде и он ми помагати, а капелан дира ме кољеном, а и ја опет на исти начин њега, куцају се чашама, али унијати жалостним начином. Јошт су за неке напијали, који су ту на обједу били, и опет једнако појао сам многаја љета, јербо многи су били на обједу. Нај

посље владика узе чашу и диже је мало у вис, пак наздрави овако: За здравље они моји манити христијана, да им Бог просвјетли памет. Опет ја дирнут истим, као и за унијате, духом почех појати: Вознесисја на крест волеју тезоименитому твојему новому жителству, шчеДроти твоја даруј Христе Боже, возвесели силоју твојеју православнија христијани нашја побједи даја им на сопостати, пособије имушче им твоје, оружије мира, непобједимују побједу, многаја љета, многаја љета, на многаја љета амин.

Ни овде нико не помаже појати него сам капелан, који ме безпрестано кољеном дирао. Јошт неколико посједимо ту, и видим да је време от вечерње пак устанем и приступим к владики искајући благослов да идем на вечерњу, будући да он не може госте оставити, на које он рече: имаш право као што видиш, ајдете ви с милим богом, и ево вам благослов, поклонисмо се и целивасмо руку, поздрависмо се и са осталим гостима, пак отидосмо у цркву, а црковњак и неколико младића одоше на звоник да звоне. Из владичине трапезарије имаду једна врата кроз која се може у звоник ући, кроз која су калуђерице ишле звонити. Ова врата држи владика затворена. Речени младићи који су пошли звонити, између њих био Симеон Кулиш, братанић г. Теодора Кулиша. Овај младић колико ревнитељ за православије, толико и продрз, он приближи се к вратима да чује, што се гости с владиком разговарају. Гости су говорили да се чуде нашим христијанима и њиовој отважности, и да им они не похваљују овакве њиове поступке, на које владика. рече: не чудим се њима, него ономе магарцу претору зашто их није обуставио. Кад ово чуо овај младић уклони се от врата, и почео с друговима звонити, а кад је кући отишао, написао је једно писмо на претора без имена свога, и подбацио га у његову кућу, кога је слушкиња нашла, и дала своме господару, који кад га је прочитао, жестоко тужио се против владике својим

пријатељима. И док смо ми свршавали вечерњу, гости владичини устали су от обједа и разишли су се, а владика по одласку њиову са својим слугом изиђе ван града да се прошета, такођер и ја посље вечерње с капеланом упутим се, да се мало прођемо, и сретосмо владику на врата от града гђе се већ кући враћа, поклонимо се и пођемо нашим путем.

У вече пак кад је владика свлачио се да иде спавати, рекао је његовом слуги: данас и Кирило и поп Теодор били су пијани, на које му је слуга отговорио: ја от како познајем и Кирила и попа Теодора нигда их нисам видио пијане, нити сам от кога чуо, а будући да један божић у години долази, за то нм није замјерити, а владика на ново: јесу, јесу били пијани. Ово ми је сутри дан овај владичин слуга казао.

А мој капелан једва је чекао да се самном разстане, да каже христијанима што сам код владике појао, који су от радости плакали и мене благосиљали, а Мркаљ Сава говорећи: Бог вас живио, крјепио и у помоћи вам био; јошт много је он ту набрајао у његову возхишченију, јербо се срдно радовао, видећи ову нашу слогу, које је он учасник био.

Владика је сутри дан одма говерну писао за овај случај, што су христијани из цркве побјегли, и њему срамоту учинили, пак за то молио је говерна да претору заповједи, ако би се други пут тако штогод догодило, да их обустави, на које му говеран отговорио, да њих не може нитко обуставити, они господари от себе, пак не само да у Скрадин, него у Задар, или Дрниш или гђе им се свиди, да свуд слободно без никаква препјатствија могу поћи слушати литургију. Овако му је говеран дао удовлетвореније!

Посље 3 - 4 дана праздника Христова Рождества позову владику и каноника унијата у Задар, а такође из свију градова и вароши началнике, да некакав совет