Слике страница
PDF
ePub

Држе, а то, како што се говорило: о благостању Далмације, и тамо су се бавили до посље богојавленија.

Настаде сретно да буде 1821. љето, и конгрес царева отвори се у Љубљану због немира у Неапољском краљевству. Наши народни тутори нађоше за добро, да једнога између њих изберу, и полномоћије му даду, пак с једном молбом у име народа у Љубљане пође и самоме цару да преда. Ово свијем нама би по вољи и тако изабраше између њих Стефана Вуиновића, и он се одма приправи, и нужним писмима снабдје. У исто време понесе он са собом и један препис от они владичини о унији, што се преписивао, и от исти народни тутора једно препоручително писмо на србско обшчество у Тријест. И ја такођер дам му једну „Доситијеву буквицу“, која је као прва била, коју сам био г. Соларићу послао, само је у овој било то више, што у сваком слову посљедни период свршује се с истим словом, и покрај све, дао сам му и три Доситијеве предике, једну коју је у монастиру Крупи на успеније богоматере говорио, другу на Рождество богородице у монастиру Драговићу, трећу у Кањане у Петрово Поље на свету Петку, и два његова примјечанија, што сам нашао у монастиру Драговићу писана, једно на толкованом псалтиру, а друго на једној књиги св. Василија. Јошт сам му дао препис от три писма истога Доситија, с оригинала преписана, једно што је писао Симеону Кураици у свету гору, друго Спиридону Алексијевићу дијакону и учитељу скрадинскоме, а треће Спиридону Марковићу купцу скрадинскоме, пак све ово из Тријеста у Млетке г. Соларићу с мојим писмом да пошаље, и он упути се и с помоћу божјом отиде у Тријест. И како тамо дође, хтјео је одма отићи у Љубљану, али му не дадоше за то, што му пашош није био учињен него до Тријеста, које је он добро знао, али у Далмацији за Љубљану бојао се поменути, а може бити не би му га ни дали, него би на њега јошт већма подозрјевали, а он се надао да ће то у Тријесту моћи учинити,

АВТОБИОГРАФИЈА

14

а кад је видио, да ни ту неможе цил постигнути, а OH умоли секретара србскога обшчества тријестанског Михајла Бесаровића, који се с одобренијем обшчества добровольно прими, кога речени Вуиновић опуномоћи и молбу му преда, такође и оне преписе, упућујући га шта с њима да ради. И он пође у Љубљану, и предстане пред цара Франца І. као тутор нашега народа Далматинског, кога је устмено молио, да га от овога искушенија и нападања ослободи, и немирнога" и смутљивога Краљевића да уклони. Цар је одма молбу прочитао, пак је рекао: ја не чиним прозелите, а Бесаровић: а за што Краљевић така насилија чини, и нас прогони, чини људе затварати и мучити, а ми смо увјерени да Ваше Величество за то не зна; цар онда: реците Краљевићу да је он луд чоек, а за остало ја ћу учинити да се народ умири, и тако га отпусти.

У Љубљани будући да нема наше цркве, г. Бесаровић молио је нашу владу, да му допусти отићи у капелу рускога цара Александра І. да слуша литургију, у исто време да распита за свога брата, који се у Петробургу налазио, и буде му дозвољено. Идући он тамо учини познанство с царским капеланом, и каже му за све што се у Далмацији ради, и замоли га да цару своме каже, и речене преписе преда му такођер да их преда цару, које овај добровољно учини, и цар Александер кад је капелана саслушао, и преписе прочитао, отишао је нашему цару Францу, и рекао му је, за што је такова смутња и насилије на православни народ у Далмацији, на које му је наш цар отговорио: неки безумни то су учинили, али ја сам наредио да то престане, и сад је све на миру.

И кад је г. Бесаровић све свршио, и за све ствари речене чуо, врати се у Тријест к Вуиновићу, коме све приопшти. Речени г. Вуиновић докле је прилику нашао, да пошаље моје ствари г. Соларићу у Млетке, у томе дође жалостни глас у Тријест, да је исти Соларић овај

маловремени живот, на само богојавлење 1821. с вјечним променио и Богу свој дух предао, и тако уздржи моје ствари при себи, које му је искао Димитрије Фрушић Доктор медицине, да их њему даде, но овај није му хтјео дати док мене не упита, и кад поменути Вуиновић дође, каже ми за случај, а и ја сам био већ писмо из Млетака добио о смрти мога незаборављенога Соларића. У исто време каза ми, како је г. Фрушић от њега оне ствари Доситијеве искао, и да му он без мога соизволенија није се усудио дати, за које га је исти г. молио, да ме от његове стране моли, да му их пошаљем, које ће он верно издати, и от кога је примио, точно назначити, онда сам ја истом Вуиновићу рекао, слободно и с добром мојом вољом нека му их пошаље.

Кад сам ја у очи богојавленија по обичају с водицом по кућама ишао, отишао сам и унијатима, које им је особито по вољи било. На богојавленије опет посље освјашченија води, целивали смо ја и капелан, пак сам кроз црковњака позвао унијате, да дођу, да и они целивају, који су сва три дошли, и кад су већ целивали, рекао сам им: идите на ваше место, и са задовољством отиду. Посље богојавленија врати се владика с каноником из. Задра, и кад је каноник међу другове своје дошао, они му се одма похвале, како сам ја код њих с водицом био, и како сам их у цркви отликовао, а он онако како је с пута дошао, одма дотрчи к мени, што сам се зачудио, кад сам га видио, пак ми најучтивије поче захваљивати, што сам његове другове отликовао, и со тим њима чест учинио, за које обвезани и признателни хоће бити, на које сам му рекао, да они заслужују чест, и да је требало да стоје, где им је из почетка било опредјелено и т. д.

Неколико дана посље богојавленија, једно јутро после утрење дођем до мога парохијалног дома, и сједнем пред кућу, будући бјаше љеп дан и меко време, не прође много, ал ето дође к мени један момак около 22 или 20

година от прилике могао је имати, И назове ми добро јутро. Ја му отговорим: Бог ти добро дао, а он: јесте ли ви отац Кирило парох овде? Ја: јесам, а шта ћеш драги, запитам га, а он вуче руку у њедра, пак извлачећи је, рече: ево једно писмо донио сам вами; ја упитам: а тко ми то шиље драги мој? Отговори: ви ћете виђети у нутра, него молим вас, оћете ли бити код куће до једно пол сата, онда ћу доћи код вас, да ми дате отговор, и да ме напоите ракије, јер ја сад морам отићи да видим, гђе су ми дружина с коњима отишли, зашто сам ја на ова врата дошао, будући је прече; отговорих му: добро, добро, ја ћу бити код куће.

Писмо ово, које ми је овај младић предао, мислећи ја, да је описаније народа, које је на изласку старе године сваки парох владики доносио, или послао, а многи мени су такве шиљали молећи ме да их владики предам, нијесам га отворио, него сам га покрај мене оставио, јошт сам мало посједио, пак устанем, писмо узмем и пођем у кућу. Кад отворим писмо, а ја све друго видим, него описаније народа от које парохије. Писмо бјеше доста велико, а слова каквим је писмо било писано, бјаху онакова као у старим србским црковним књигама. Писмо је мени писано, али без подписа, које је овако гласило: Почитаеми оче Кирило! Ево от кад ово искушеније виновника Краљевића, постиже, наша ревностна браћа православна, своје постојанство у вјери, и мрзост спрема унији, више пута до сада су јавно и неустрашимо показали се, и више молба на цара и митрополита Стратимировића послали су, да би се от напасти ове на нас ослободили, а ми свјашченство, који смо у највишој опасности код народа, нигђе се не показасмо, као да смо мртви, а от народа стрепимо у сваки час да нас не подаве, а то видећи они да ми јошт никакав корак учинили нијесмо, за то на нас мрзе и попреко гледају. За избјегнути дакле ову опасност, и показати се као прави пастири врученога нами стада, и ревнитељи нашега пра

вославија, будући је сад наш милостиви цар у Љубљану, гђе је један от нашије народни тутора за исту ствар отишао, за то сад најзгодније време, да и ми сад у име наше једну молбу на цара пошљемо, молећи га, да ова нападенија и опасност у којој се ми свјашченици находимо, један пут престану, и Краљевића као смутљивца и без карактера от нас удали, изјасњавајући цару нашу, и народа нашега к њему вјерност и приврженост, у исто време и мрзост нашије христијана спрама унијатству. Сад даклем наш оче Кириле, на вас је као на катедралнога пароха жребије пало, да такову молбу на непечататој хартији саставите, и наше невоље најживље изјасните, коју кад свршите, подпишите је ви и ваш капелан, пак онда пошаљите је у Скрадин или у Дрниш, гђе вам се безопаснија прилика покаже, пак ни најмање не брините се, ми ћемо с помоћи божјом и вјерном нашом браћом свуд ју носити и подписати, и посље је опет к вами послати, да је на опредјелено мјесто пошаљете, будући да ви ту имате прилику и згоду.

Кад сам ово писмо прочитао, желио сам из смисла знати, ко је ово писао, али нигда нијесам се могао домислити, него само што јасно види се, да је већ цјело свјашченство у споразумјенију и согласију, пак из срца рекох: утврди Боже благочестиви православни род христијански и т. д.

согласавала са послатим

Очекивао сам онога, који ми је писмо донио, али нити да га дочекао нијесам, нити је дошао. Посље смишљао сам, колико сам могао и знао да речену молбу саставим, коју сам по могућству како ми је срце и жеља казивала саставио, и која се ми писмом, од које најглавније точке овде назначујем, и то су: посље почетка како треба, представљамо цару како је народ узнемирен и сваки дан прогоњен, да се више трпјети не може, и да најмирнији и најпоштенији чоек сваки час стрепи, да га каква бједа не снађе, от стране владике Краљевића, онога простољудине, чуже

« ПретходнаНастави »