земца, најсластољубивијег посљедоватеља Епикурова, због кога ми свјашченици у великој опасности међу овако огорченим народом живимо, и кад у цркву идемо да по дужности нашој свету и безкровну жртву совршујемо, на мјесто што бисмо благоговјејно и побожно такву отправљали, то морамо дрктући и презајући тамо стојати, бојећи се раздраженога и напатствована народа да нас не подави, што они мисле, да смо и мис владиком у согласију. За то молимо цара да Краљевића овога немирнога смутљивца, који је такав и у Босни и у Србији био, из међу нас уклони, јер цару више важи 70 и више хиљада душа, него сам владика Краљевић, да је управо он онај гласовити Краљевић Марко. А што се тиче уније што Краљевић хоће силом да уведе, овај народ више мрзи на унијатство, него на сами закон турски, и за то опасно је у закон дирнути, доста је само кад погледамо у књиге Макавеј, и с овим закључим молбу, изјављујући нашу преданост и т. д. Посље дам ју моме дијакону Пантелејмону сину Петра Саблића протопрезвитера Книнскога, да ју на чисто препише, која кад је готова била, подпишем исту, такођер и мој капелан поп Теодор који отиде у Скрадин посјетити своје сроднике и речену молбу отнесе, и тамошњему пароху оцу Силвестру Вучковићу преда, и он је подпише и одма другоме пароху отнесе. Тако су сви пароси ревностију пламтили, да су они све један дру-гоме носили, доклен је дошла и до пароха Петрове цркве у Буковици оцу Јоаникију Илићу, који је одма потписао, и оближњим паросима однио, пак и у монастир Крупу, гђе је најпре игуману сприобшчио, а такођер и осталој братији, који су сви радостно и добровољно потписали, и не само монастирским печатом, него јошт и сваки својим потврдили. Овако су и у Крку и у Драговић потписали. Овде у монастиру Крупи нађе отац Јоаникије једнога брата от истога монастира по имену оца Генадија Бједова, пароха Биљанскога, који је био дошао посјетити своју обитељ и братију. Овоме оцу, Јоаникије није одма хтјео саопшчити му за речену молбу, из узрока што је био доста имућан, које је својим трудом и добрим парохијама добио, али је био велика тврдица, и за то не трошити за једнога свога сродника, кога је код себе држао, намјеравао га је дати унијатима на школу, и за тај узрок страшио се казати му, да не би нас издао. Но најпосље наодећи се с њим сам у ћелији сприобшчи му, и запита га: хоће ли се и он подписати, он му отговори да хоће, него пре да жели видити на што ће се подписати. Овај му даде молбу да чита, И кад је прочита, даде ју натраг говорећи, да је неће подписати. Отац Јоаникије упита га: за што?, он отговори да је одвећ жестока. Овај за склонити га, показује му како су се други потписали, пак за што не би и он. А он опет да неће ни пошто. Пак тако препирући се дође и до збиље, и кад виђе отац Јоаникије, да овај ни по који начин неће да подпише, а он скочи као лав, шчепа оца Генадија за врат, те га баци на тле по трбушке и сједе на њему, пак онда поднесе му молбу и мастилницу говорећи му: подпиши, ако ли не, сад си свршио. Овај га моли да га пусти устати, овај не пушта га док није подписао. Кад је подписао, онда отац Јоаникије молбу метне у њедра, пак устане се он и дигне горе и отац Генадије, кога посље ухвати за руку и отведе игуману, и потужи се на њега. Игуман позове сву братију, те ту согласно навале на њега укоравајући га и називајући га отступником и издаицом. Посље опет с љепим совјетовањем, докле су га до умиленија довели, да је почео плакати и проштење искати, извињавајући се, да он управо није знао како ствари стоје, а сад кад зна, обећа се и закуне се у собору, да ће с њима заједно бити, и противној страни да не ће казати, да би знао живот изгубити, и вјеран је остао. Кад је отац Јоаникије све ово свршио, отиде својим путем и молбу даље отнесе и другом пароху преда, и тако су један другоме све носили, док нијесу се сви они, којих смо ревност и постојанство добро познавали, подписали. А они от којих смо се бојали, било је између њих, који су имали синове или сроднике, пак да би их владика запопио, за то су му се улагивали, и посље чули су неки да је свјашченство молбу учинило, пак су жалили што и они у друштву нијесу, на које им се отговарало, да су сами криви, јер њиово поведеније дало је нами сумњати. И кад је предречена молба била готова, донешена је у Дрниш, за коју нами обзнане и позивљу да когод дође да ју донесе, јер се они боје, и за то ми изберемо једног трговца, који је редко кад от свога дућана удаљавао, по имену Николаја Кнежевића, родом из Скрадина, и он се добровољно прими и отиде у Дрниш, гђе нађе доста људи из даљније села, који су близу турске границе, и то из Плавна, Стрмице и из Голубића, с којим се он добро познавао. И с једним између њих договори се, да овај дође с његовим коњем кући гђе он на преноћије био, и овај кад тамо дође, поче му растоваривати његова коња, и снимати с њега самар (дрвено седло), и унести га у његову собу, пак онда разшије подшав от истога самара, и у њему метне лепо замотану прозбу, коју исти сељанин сретно у Шибеник кући Кнежевића донесе, и опет сам Кнежевић извади и посље исту мени преда, коју ја по поузданој прилици с мојим писмом пошаљем ју у Задар пароху оцу Спиридону Алексијевићу пострижнику монастира Крке, за да је он подпише. Овај је отац мало плашљив био, али кад је мој подпис видио, тако ми је писао кад ми је исту молбу на траг послао, вели: Јако да се обрадовао и охрабрио, да је јошт не знам колико било, све би без икаквога предомишљења подписао, да би знао одмах објешен бити. Кад именована молба опет к мени дође, постарам се како ћу је безопасно послати, и за TO обратим се к госпођи Марти рођеној благородној от Вуковић, второј супрузи мога благодетеља г. Димитро t Ова вића и замолим ју, да би она добро учинила на кога поузданога у Сењску Рјеку, послати, гђе је она са својим првим мужем, и као удовица више година живјела, који би је на своје опредјеленије послао. госпођа не само благородна по роду, него благородна и срцем и душом, и као љубителница рода и ревнителница закона, без и најмањега затезања, прими се ово учинити, начини и препоручително писмо, и по првој поузданој прилици отправи на свога пријатеља у Рјеку, који с радошћу овај налог прими, и одма по поузданој прилики пошље, која сретно у Љубљану цару у руке дође. И ова молба србски је писана и цару послана. Посље ови подписа, неколико је пароха навластито долазило у Шибеник, да се спорадују са мном, што сам се и ја на ону молбу подписао, јер они су о мени сумњали, као и моји парохијани, будући да сам ја владики вјеран био и отвећ привржен, и његову чест као моју собствену пазио, које је сам владика примјетио, и у више прилика изјаснио. И ја сам знао да ови свјашченици имали су ме у оваковом мњенију, но са свим тим, ја сам њих вазда као и друге најљепше предусретао, и у свачему што сам могао и знао на руку им био, које они сами признају, и за то веле да проштење ишту, а сад кад знамо да си с нама, пак ако ће нас на сваке муке мучити не маримо, него ћемо се храбро држати. Ја им рекох: што сам ја владики привржен био, то је моја дужност и свакога млађега спрама стариему, пак ћу му и отсад бити, али у овој ствари нећу да је он мој рођени отац, да би знао да ће ме сутра објесити. Вама пак свима, и који сте овде, и који нисте, срдечно благодарим што ме без заслуга моји у добром мњенију вашему имате, и у мене толико повјеренија држите, које ћу с помоћу Бога настојати достојан се показати. Посље се мало посовјетуемо и један другога храбрећи, и на подвиг пооштравајући, братски се изљубимо и растанемо. Немир у неаполитанском краљевству, кога су тако названи Карбонери (угљевљари) с њиовим лакомисленим умом и немирним духом проузроковали, већ њиови трагови почели су били и у Далмацију пружати се, с долазењем њекога, који је от онуда за то био дошао, да једномислена себи друштва приправи, али му уђу у траг, ухвате и затворе, и због њега једно десет невини и от отмени фамилија — Далматина — који су у оном гостинику били, гђе он био, ухвате и затворе, који су више от две године под затвором стојали, док се извиђело да су невини били, и онда их отпустили. Говеран за предупредити да не би се опет такови какав нашао, изда циркулар на србском језику и италијанском с латинским словима, и пошаље их свима епископима, за да они сваки у својој епархији речене циркуларе паросима пошљу с налогом, да у прву недјељу, посље него исти циркулар приме, да га обнароде. А у исто време народ да посовјетују, које су епископи одма с проводителним писмом својим разаслали, от којих циркулара и ја сам једнога праћен с владичиним писмом добио, и у прву недјељу која је дошла, посље евангелија с царскије двери народу сам га прочитао, по свршетку истога, овако сам их опоменуо: Благочестиви христијани! Чули сте како преузвишени говеран наш препоручује да помниво пазимо на себе, да не би се који преварио и у мрежу ови разузданошћу заражених и бунтовним духом заданутих људи заплео, за које и ја по дужности мојој као ваш парох и духовни отац совјетујем вас да предосторожни будете, и овакви опасније смутљиваца и нарушитеља мира и обшчег поредка и спокојства чувате, који из њиова грла као из смрдљивога гроба отров противу законите и от Бога постављене власти избацују, и међу мирним и преданошћу к своме цару вјерним синовима, на који год начин чувство неповољности настоје да пробуде, и лакомисленим и непостојаним, како што суи сами, обећавају оно, што нити им могу учинити ни |