Слике страница
PDF
ePub

на

може

дати, него само да злодихајућим њиовим духом свакога заразе и у своју пагубну мрежу улове, ас оваквим људима и из далека опасно је саобраћавати. Овакве људе љубезни христијани св. апостол Јуда по плоти брат Христов, уподобљава облацима безводним, које ветрови сваку страну разносе, због њиова непостојанства; дрвима безплодним ради неваљали дјела њиови, која су противна свакоме здравоме разуму, како што сваки лагко увидити; валовима узбуњеног мора, који немир и непоредак пјењушењем својим проузрокују; звездама прелестнима, којим мрак вјечне тамности готовисе. Ради лажнога њиова ученија које представљају не као непријатељи, него као најискренији другови, из уста им мед тече, а под језиком им је јед, а у срцу им погибел. За то повторително вама препоручујем, ако би се гье случајно с оваким кужним људима нашли, да их избјегавате и не слушате, него свагда доброте нашега милостивога цара опомињите се, који је нас својом природном добротом от онога угњетенија, којим је била црква наша от республике млетачке угњетена, ослободио, и то треба да се опоменете, колико једновјерне и једнокрвне браће наше под благим скиптром његовим, дарована им права и сваку слободу уживају. За то велим, колико за што сам наспоменуо, толико из поданическе дужности, као благодарни синови и вјерни поданици, не само као цара, него и као доброга и милостивога оца, да га почитујемо, и пламтећом вјерносћу привржени да му будемо, и ово закључујући, са св. апостолом Павлом напосљедку вама говорим: апче и ангел придет и блатовјестит вам иное, неже

вам благовјестихом, анатема да будет. Амин!

исав народ находећи се у цркви, на сав глас трипута рекне: Амин! Кад ја ово говорио, нашим христијанима срце от радости играло, а како су ми исти ка , звали, владика и унијати мјеньалії су се у лицу, а Марко Р'yleри, не само да се мјењао у лицу, него се јот био

све

ЛИ

МИ

тако узнемирио, да је могао и смео, у сред цркве за грло би ме ухватио, како што је и сам пред неким псујући ме говорио, да је било могуће, то би учинио, будући да је цјело моје слово против унијатства било, под именом Карбонера, али говорио је не може му се ништа учинити, јер се може лагко оправдати. Но са свим тим, опет су они пресидију писали за ово моје слово. Исти дан пред вечер сретнем се с Руђером, и посље взајамног поздрава, с његовим обичним ласкањем и притворством, похвали ми моје слово, говорећи да му се допало. А ја опет знајући, како му је на срцу пало, и што је говорио, отговорио сам му: особито ми је драго да вам је по вољи. Унијати за неколико дана показивали су се као срдити спрама мени, ја спрема њима јот срдитији презирући их; кад они примјетише, повукоше се натраг, и почеше се улагивати опет по њиову обичају.

Нападања на мене капетана окружија задарскога. Овај капетан окружни, крене се из Задра да обиће своје окружије, у каквом се стању налази. Дође он и у Шинбеник за које ја нијесам знао, а мало сам био болестан. За то нијесам ни из куће излазио. Посље него је он из Шибеника отишао, онда сам чуо да је ту био. Жао ми је било да нијесам знао, да моју дужност ако и болестан, нијесам учинио. Кад свршио обићи она мјеста, у Задар пође. Ни овога пута ја незнадох да је он у

IIIбеник дошао, и не видећи он мене као пароха, а будући су по свуда пароси пред њим излазили, за то по своме драгону (хусару) пошаље звати. Овај његов драгон био је Далматин римскога закона, висока људина простак, а Далматини римскога закона прости, они не знаду разликовати пароха от капелана, то је њима све једно, и за то више именују капелана него пароха. Тако и овај драгон. Једну вечер кад сам на вечерњу бино, прости дан, на стиховње, а он уђе у цркву, кога одма познадох, и управо кмени дође и поклони се ; упитам га, тражи. III кога, а он запіта ме: ко је капелан у овој

мало

оң мене

[ocr errors]

и кише

цркви? Ја се осјетих, да он мене тражи, али учиних се невјешт, пак показујући му руком на капелана, који покрај мене стојаше, рекох му: ово је капелан. Он: зове га капетан окружни. Капелан и онако плашљив, а кад чу да га капетан зове, јошт се више устраши, пак окрене се мени и рече: та за бога, он вас зове, а ја се као мало срдит учиним, пак га упитам: јеси ли капелан? Отговори: јесам. Онда ја припитам драгона, тражи ли капелана? Отговори: тражим. Добро драги рекох му, док свршимо у цркви, одма ће доћи. И он отиде. Бjаше и неколико христијана у цркви. Док смо из цркве изишли, капелан одма оде у монастир св. Франциска, гђе обично и капетан окружни и комесари долазе, у свакидашњим својим хаљинама, а мало бјаште, а ми остадосмо сви пред црквом у једну продавницу да га чекамо; кад се прикаже он капетану, а овај на њега корећи га, како је могао доћи пред једнога. окружнога капетана и совјетника от говерна, сонаким аљинама и не очешљан. Овај се извини да он није знао да ће га он звати, него он да ће часком кући отићи, и преобући се, и ми смо гледали, како је кући у варош трчао, и до часа да се враћа преобучен, и опет отиде. Кад опет пред њим изиђе, онда нападне на њега викати капетан, а капелан сирома проговори: Господине простите, ја нијесам парох, него капелан. Зар ви нијесте Кирил Цвјетковић ? Капелан: нијесам господине. Ја онога. зовем, пак заповједи драгону да ме зове. Ми једнако чекамо, видимо да долази капелан аза њим драгон, а ми знамо зашто. Капелан приповједа, а ми се смјеемо. У то дође и драгон, и каже ми да

капетан. Отговорих му, ајде ти, а идем узети омбрел, пак ћу одма доћи. И тако ја отидем кући и преобучем се, да ме не постигне што и капелана, пак одем к њему. Куцнем на врата, јави се он из нутра, и кад ја уђох, он сједјаше за једним столчићем и читаше некакву књигу и чинише се невешт. Кад му се поклоних, рекох: парох грече

Онамо

ме

Зове

чест

вами

скога исповједанија има

се поклонити, и у исто време дошао је на вашу заповјед. Онда он на једну страну баци књигу, а на другу страну наочари, пак као бесан поче викати на мене, говорећи: 1ђе сте ви, ево ја по други пут овде долазим, а вас нема. Ја идем службено по мом окружију, да видим у ком је стању, а овде нити ви, нити ваши тутори дођосте, да ме извјестите, у каквом се стању ваша црква находи. Како је то? Ја му на ово кротко одговорих: Господин совјетник — овим капетанима окружнима дражије је кад им се рече совјетниче, него капетане, будући су совјетници от говернапростите, ви кад сте пре овде били, ја сам био болестан, а сад нијесам знао да сте дошли, а ја да сам знао, не би ову моју дужност пропустио, за то на ново молим извините ме, а друго кад су други капетани окружни долазили, као Шмит, Лангшверт и Реа, владика би тад звао пароха и туторе, пак би с њима заједно дошао, и ако је што нуждно било представио би, а више пута не би звао никога, него би он за све представіно, и нама, би казао да не треба више да идемо.

На ово он срдито одговори, викајући: није мени стало за Шмита, Лангшверта и Реа, него је мени стало вас познати, који се противите говерну, на које му ја отговорих: Господине, простите, ви сте омени зло извјештени. Ја такви нијесам, а онај, који вас је тако извјестио, слагао је као никакав чоек. Кад ја ово рекох, као триста диавола да уђе у њега, пак почне лупати ногама отле, и викати као бјесомучан на мене: мјерите речи што говорите, и пред ким говорите. Ја сам прва штација који знам све. Сад и ја почнем викати и двизање животом и рукама чинити говорећи: а ја вами опет кажем, да сте ви зло извјештени омени, и ја се за то не бојим ни најмање. Мени је овде чисто (стављајући руку на чело), а мени немојте вјеровати ништа, него се от поштени људи, који се у овом граду находе, и то не от мога закона, него от римскога, извјестите о моме

и

поведенију за које се нигда постидити не могу (пак руком као претећи му, рекох: и то от поштенога карактера људи, а не от којекакви протуа и сплеткаша). Сад мало лакше, али опет срдито рече: али ви Далматинци све претите с Босном, а Бокељи соном проклетом Црном Гором. Ја и на ово мало оштро отговорих: Простите г. совјетниче, Далматини немају ништа с Босном, колико ни Бокељи с Црном Гором, него су вазда били вјерни и искрено привржени свјетломе дому Аустрискоме. Толико је истина, кад је пропала республика Млетачка, и под Француску владу са свима њој припадајућим земљама остала, Далматини и Бокељи нијесу хтјели Французе примити, него милостивни двор Аустриски молили, да их под своје закрилије узме, и свагда су му вјерност засвједочили, и у свакој прилици привржени се показали, како што и 1814. г. овдашњи грађани толико жито новце држави позајмили, које јошт ни до данас нијесу добили. Сад са свим утиша се и поче љепо и тихо говорити, за бога, та ја идем по моме окружију, да видим у каквом се стању налази, иако је гђе каква нужда, да се прискочи и поможе. Ето у Дрниш кад сам био, ваши су ми приказали, да им је тјесан олтар, и за то док дођем у Задар, прва ће моја радња бити, дозволење да им пошаљем, пак желим знати, у каквом је стању и ваша црква овде. Ја му отговорим: Господине! наша

црква нема никакви прихода, него је неколико Фамилија о

издржавају, на то ми рече: друго ништа не захтевате. Ја му се поклоним, рекавши му: не захтевам, и он с најлепитим начином ме отпусти. Хтијаше изван собе да ме прати, а ја му захвалим за почест, и умолих га да се не труди, и тако се сЊим растанем.

Ходећи ја кроз ходник монастирски, нађем у једном углу два брата истог монастира минорита, по презимену један Богдан а други иница, моји познаници и добри пријатељи. Један от њих држаше чашу воде, а други бочицу мирисне воде, они ме нуде да пијем, а онај хоће

« ПретходнаНастави »