Слике страница
PDF
ePub

да ме маже, смјејући се говорећи: узми сад ћеш от страха пасти. Ови оци кад су вику чули, лагано приближили су се били и слушали, и са свим што су римског закона, драго им је било што се нијесам устрашио, и њему дужан остао, јер говораху: нека зна кромпираш да с Хрватом(!) посла има!

Одатле управо сам кући отишао, и ни с ким ону вечер састао се нијесам. Али сутри дан по свему се граду знало, јер су ови оци сваком казивали, како сам се ја с окружним капетаном разговарао. И тај дан т.ј. сутри, речени капетан отиде на своје мјесто у Задар.

У овоме наступи и света четиредесница, и христијани почну долазити исповедати се и причесћивати се, како грађани код мене, тако и из оближњи села која под исту парохију спадају, долазили су код капелана у варош исповједати се. Но будући да би их се који пут много скупило, и не би могао капелан све на време свршити, за то слао их је многе к мени да му облакшам. Ја нијесам у стању описати ревност к православију ови сељака, колико мушки, толико женски, како они јадикују и плачу, каквим ли именима владику називају, с таквом ватреносћу, да најпосље говоре да га убију, а жене и дјевојке сожаљују што се боје којој другој повјерити, а кад би знале да могу, пак би се договориле и у двор да дођу, пак владику не као чоека, него као пса да задаве, говорећи: он је нас продао као Јуда Христа Спаситеља, пак љубећи мене у руке и у кољена, заклињу ме да их не оставим, него да их браним, као што сам веле почео. (Они су сиромаси у њиовој простоти мислили, да ја могу учинити бог зна шта). Ја сам их најпре поучио како треба да приступе св. овим тајнама, и оваке мисли из главе да избаце, и да се свесрдно Богу моле за своје грјехе, и да се на нас смилује и свога мирнога ангела да пошаље, и нас от ове бједе и напасти избави. Присовјетуем им и то, да се пазе от преваре и подмићивања, и постојано да се држе и не плаше ни от чега

и чије претње за овакво што. Посље оваквога с њима разговора, приступали су благоговјејно и са скрушеним срцем к св. исповједи и пречистој и животворјашчој тајње.

Отважност трију православни жена.

Посље овога мало дана, от најотменији наши фамилија, три госпође, љубови к православију пламтеће, и то Магдалина супруга Теодора Кулиш, Анастасија Марка Петрановићева и Ана Нике Павловића, договорише се, кад су видјеле владику, кад се мало охрабрио, и изван града за пол сата хода сам на шетњу ишао, и то доста касније от обичајнога времена, да пођу за њим и кад се поудале от града гђе нема ни кућа ни никога, пак да га камењем убију, и громилу камења на њега да наметну. От овога сам их ја једва отвратио, и да није мене било, оне би испуниле своју заклетву, за које оне BIIдећи посље што с нами чине, више пута пребацивале су ми, за које сам волео трпјети от њих, него от моје совјести.

Један случај хоћу овде да наведем, који се у овај пост случио, за показати ревност и неустрашимост оца Силвестра Вучковића, пароха Скрадинскога. У Скрадину био је добро познати Вујо Павасовић имућни чоек, који је 1809. г. кад су били дошли Аустријанци да истерају Французе из Далмације, велику приврженост показао, и кад Аустријанци нијесу могли ништа учинити, врате се натраг, с којима је морао и речени Вујо, као јошт многи Далматинци отићи, јер да су остали, сви би погубљени. били. Овај Вујо ишао у Беч, у Биоград и Србију, у Влашку, у Далмацију кријући се долазио, и на Виск Енглезима ишао, и опет враћао се натраг. Најпосље овако тамо - амо ходећи, добио је от Русије једну велику златну медаљу (колајну).

1814. г. кад се Далмација от Француза ослободила; дође Вујо и сви остали, у своје отечество, и посље мало.

АВТОБИОГРАФИЈА

15

времена отиде у Беч. У исто време налазио се у Бечу Лазар Павковић, родом из вароши Шибеничке, брат рођени оца Леонтија Павковића, именованог у овој књижици. Овај Лазар пише један пут своме зету Илији Брацановићу трговцу Шибеничкоме, да се Вујо Павасовић поунијатио, и за то сваком нека каже, да се ΟΤ њега чувају и уклањају. Кад се Вујо вратио, чинио се от свега невјешт, а тако су и његови пријатељи и познаници претварали се, колико да незнаду ништа, али су се с њим ладнокрвно сообрашчавали, а и он није такођер био онако слободан као пре, него се и уклањао, једно што га је и сама совјест мучила, а друго што је примјетио, да га сви избјегавају. Редко је и у цркву ишао, и тако је све време проводио до 1820. г. док су унијати у Далмацију дошли. Кад је видио, како је народ скочио бранити се, он би из далека заоколишио, пак би их совјетовао, да се смире и цару непротиве. Један пут дође у Шибеник, и нађе се у једно друштво међу на шима, гђе је било више младића. Ту су се о унијатима и о унијатству и о народу разговарали, и Вујо се с њима упусти, и почне околишити и унијатску страну по мало бранити. Ови скоче на њега да га сатру, он се уплаши пак се почне извињавати, они га ухвате за рамена, и истерају га из њиова друштва, претећи му, да кад други пут дође у Шибеник, да ће га изпребијати. Он отиде кући и није се више дао виђети у Шибеник, тужио се у Скрадин својим познаницима, да су Шибеничани бјесни, и да би могао чоек от њих страдати. Видећи најпосље он да га наши све то више презиру, и да унијати ништа не успјевају, а народ ни најмање да не попушта, намисли отрећи се унијатства, и повратити се опет у њедра наше православне цркве, и со том мисли отиде своме пароху предреченоме оцу Силвестру, и каже му за што је дошао. Овај похвали, и доста му лијепи примера каже, пак пајпосље рече му: Вујо! сва Далмација знаде, ако ти нијеси казао никоме, да си унијат, пак ако срдачно желши

повратити се у њедра наше матере цркве, ти треба јавно да кажеш, да си погрјешио, и јавно да се кајеш, а то тако: кад дођеш пред двери да се причестиш, ја ћу за тебе народу казати да си се ти био поунијатио, и да се кајеш и отричеш унијатства пред Богом и пред људима; и како што су сви знали да си унијат био, тако нека сви чују и виде, да га се јавно отричеш. И кад ја овако изговорим, онда опет ти да ово повториш и сам изповедиш, и Вујо се искрено обећа ово учинити, и онда отац Силвестар исповеди га и отпусти. Сутри дан народ који је у цркви био, кад су виђели Вују с осталим причесницима зачудили су се, мислећи у себи да је оца Силвестра преварио, али кад чуше оца Силвестра, како о Вуји говори, и против унијатства, колико су се чудили његовом ватреном слову, толико су се бојали да не буде што страдати, а кад чуше Вују, како се пред народом чисто исповједа и отриче унијатства, казујући да га је велика опасност приморала, и за то искрено кајући се иште у Господа Бога опроштење и от свега народа, у исто време молећи их, да се и они за њега грешнога Богу помоле. Ово је све у цркви умиленије привело, и са сузама сви су отговорили: Бог ти опростио й милостив био, и тако се ово богоугодно и похвално дјело сврши, да се сваки радовао. И посље је . овога Вујо други. чоек био.

Налог за славити св. Венедикта 14. Марта.

Краљевићу владики име је било Венедикт, и сваке године кад би овај његов имен дан био, наши христијани и остали његови пријатељи, долазили би њему овај дан честитати без икаквог другог слављења и торжества, и он би их свагда на овај дан частио.

Ове године не знам, или је он из своје главе, или га је Руђери и унијати наговорили, те је дао налог, да се у вече т.ј. у очи св. Венедикта, који је у понедјелник био, звони, такођер сутри дан у јутро и у подне, на онај

начин као у очи божића и другије велики праздника. Тутори ово отрекоше и црковњаку заповједише, да се не усуди звонити, него кад се сврши вечерње, да цркву затвори и њима кључе да донесе, и ово се већ свуд по граду чуло. И кад смо ми били на вечерњи, увуче се кријући неки Димитрије Петричевић, и оде кроз коруш у звоник, те врата, кроз која се из трапезарије владичине улазаше у звоник, из нутра конопом (ужем) свеза, и по преко једно дрво стави и за исто стегне и свеза да се не могу врата из исте владичине трапезарије отворити.

Ја знајући шта су тутори отговорили, и црковњаку како су запретили, а не знајући јошт ништа да су врата затворена, хтјео сам владики учинит по вољи, пак за то нађем једног чоека и пошљем га у двор да звони кад буде време, и кад он у двор пође, упита га владика: шта ће, овај му каже, да сам га ја послао да звони, а он га врати натраг говорећи да не треба, а то га је за то послао, што је он (владика), кад је чуо што су тутори рекли, послао звати црковњака из вароши да дође звонити. И кад се сумрак почео фатати, призове црковњака да звони, и он пође да му откачи врата, а отворити их не може, види да затеже, а будући да су врата танка била, то озгор отшкрине и види да су ужем затегнута. Онда потрчи сам у кујну и узме један велик дугачак нож, пак заповједи црковњаку да добро отшкрине врата, који тако и учини, а он пружи руку у нутра и пресече уже, и тако црковњак уђе у звоник почне звонити, што није никада било, и кад су чули звона и наши и њиови, смјејали су се оваквој његовој сујети. Кад је црковњак свршио и кући отишао, дочека га пред градом Димитрије Петричевић, и запрети му, ако се усуди сутра да дође звонити, да ће га изпребијати, и тако овај уплаши се, и сутри дан не дође, нити

звонило.

нити се

« ПретходнаНастави »