Слике страница
PDF
ePub

а

и молбе, а они онда представе капетану окружноме у Задар, који пице владики да ту ствар извиди пуред. ставин. Владика код капетана окружногa тo зaбaшури, и како се за њега добро свиђело опише. Ови тужитељи кад су за ово дознали, они онда управо говерну се потуже, а говеран одма пише владики, и налаже му да ову ствар умири и ред успостави. Кад ово владика прими, совјетовао се с Руђером шта имаду чинити, најпос.ље на ту мисао дођу, да мене найменује за игумана, само за то, да ме стом приликом и згодом удале от Шибеника, и лише парохије, а не што би у место архимандрита управљао монастиром. Ја са свим што сам знао да он мене без великога узрока, као дјествителнога пароха, не може лишити парохије, на коју сам имао от њега синђелију потврђену от говерна, опет ја супорности, и с правом које сам имао, поступао нијесам, него најумилније с признателности захвалио сам на игуманство, изговарајући се због слабости мога тјелосложенија, које је њему добро познато, не могу такво бреме на себе приміти, будући да онај монастир велику економију има, а нека мјеста и доста от монастира удаљена, те треба више пута и по незгодном времену ходити и надзиратії, пс оваким трудовима са свим би и ово мало мога здравља нарушно, зато најумилније молим да ме извини и бремена ослободи, надодајући, да сам задовољан с мојом парохијом.

Ја ово писмо у четвртак т.ј. 21. Апришла поша.ьем владики, а он одма пошаље звати Марка Руђера и каноника унијатскога, да се договоре шта имаду чинити, и како ће ми одговорити. Они су мислили, да ћу ја тако прост бити, и да не ћу у монастир Крку отићи, пак су тако закључили, да ми још једанпут строже наложе да морам отићи одма у монастир, ако ли се будем затезао, да ме са солдати тамо отправе. Ово је мени доказано тајним начином. Овај дан нијесу ми ништа отговорили. 11сти дан т.ј. у четвртак вечер, будем Інозван кући г. Те

одора Кулиша, гђе нађем саму госпођу његову жену с њезином кћери Јоаном прозваном Маријом удатом за г. Николу Милетићем, родом из Србије, обје снуждене п жалостне, посље обичнога взајмнога поздрава, упитам: шта је ново ?, и шта заповједате са мном ? Ево сам на ваш позив дошао, на које стара госпођа кроз плач запита ме: је ли истина, да владика тако с вама поступа, као што смо чули? Отговорим: истина је. Она : а шта мислите сада чинити ? у ово повиновати се отговорим јер тако ред доноси, а у другом остајем до смрти како што сам и до сад био. Она: браните се о Богу отац и недајте се. Ја: бранићу се с помоћи Божјом до посљедни моји сила, и нигда моју мисао измјенити, нити њима по вољи чинити нећу. Ако њиова сила и неправда превлада, којој ја не могу противо стати, то опет не могу ми више него тјело моје мучити, али срце и дужу никада, и колико год више тјело буде мучено, толико више радоваће се душа моја поткрепљавајући је чиста моја совјест. Имате ли за Бога новаца, ако вам до нуждe буде бранити се? Ја: мени за то новаца не треба. Кад ја ово изрекох, она отиде у другу собу, и изнесе на једну чинију сребрну сав украс женски њезин, пњезине кћери једнога ынова дјетета. Ту је било златни прстења, рећине (минқуше), ланци златни иколајне с бисером и драгим камењем, и донесе мени говорећи: оче Кирило! Богом вам се кунем, да немамо новаца, него ево вами овај наш украс, пак га или дајте коме у залог, или га продајте пак учините у новац, те се браните. Познавајући ја ове двје благородна душе, колико из христијанскога њиова примјерног поведенија; толико из ревности за православије, и видећи сад овакву њиову спрама мени великодушност, и благонаклоност, умилио сам се срцем и са сузама на очима најусрдније сам њима захвалио тако, колико да сам примио. Оне нијесу хтјеле чути за ову моју благодарност, него су хтјеле силом у шпаг (цеп) да ми ставе, но ја нипошто нијесам хтјео примити, и једва

их умолим те одусташе от намјеренија, и посље јошт неколико остао сам у другитву њиову, и опростио се с њима и мојој сам кући отишао.

У петак 22. Априла около 7 сати ујутру, пођем от куће, да изиђем ван из града проходити се мало на слободни воздух, и ходећи кроз град, нађем г. Граматика пред продавницом г. Илије Брацановића, гђе се са истим разговара. Ту се с њима взајмно поздравим, и у њихово друштво пристанем разговарати се. За овим не много, дође к нама из двора владичина монах Петар Кирковић, и предаде мени једно писмо от владико, које ја узех и метнух у шаг сљедујући разговарати се са предреченом двојицом. Иречени монах устави се код нас; посље готово пол сата, ја опростим се с овом двојицом, и упутим се гђе сам био пошао, такођер и именовани монах с нама опростио се и упути се са мном до пред цркву, ту се растанемо. Ја пођем ван града, а он у двор гуе га Руфери у канцеларији једва дочека, да чује какво је дјејствије оно писмо на мене учинило. Док је овај ушао у канцеларију, нестрпељиво га упита: Је си ли га нашао? Монах: јесам. Руфери: што ти је рекао кад је писмо прочитао? Монах: ја сам њега нашао код г. Брацановића продавнице, те се с њим исг. Граматиком разговара. Ја сам му одма писмо предао, и он га узео и метне га у шпаг, и до сад смо сва четворица тамо били, и сад је он отишао ван града штетати се, и ништа ми није рекао. Кад је Руфери ово саслушао, срдио се и трзајући се лупао ногама отле грдећи и псујући мене као прави берекин и пjaцирол као, што јест и био, питајући оне који су у канцеларији писали, је ли итко икада видио онако ладнокрвнога и равнодушнаго чоека, који своју несрећу као знаменије побједе носи, ни најмање непоказујући се опечален или безпокоjан. Пак опет на ново срдисе (Руђери) и псује, а ови га само слушају и гледају, како га је дјавол са свим присвоијо и како љепо с њим дјествује.

на

Ја кад сам се са шетње вратио кући, прочитам писмо, које гласи овако: „Ваше извиненије није истинито, него је јавна ваша упорност и непослушаније, а који није способан своју кућу уређивати, тај није такођер способан ни са црквом Божјом управљати. И одма да имате опредјелено вам мјесто отлазити, овде више никаква посла немате, иако се јошт непослушна покажете, онда ћу друге мјере с вами предузети “.

Ово Њиово грозење, са свим што сам одавна предвидио моју нашастну судбину, опет ме — укрепљујући ме преблаги Спаситель није поколебало.

Исти дан посље вечерње пођем код владике, који ме љепо прими, и коме сам почео овако говорити: Високопреосвјашчењејши господине! Ја сам дошао да вама кажем, да сам ваше. писмо примно, у исто време да вам изјавим као моме благодетељу, и моје за исто писмо негодованије, јер доиста, нити моје писмо, нити ја нијесмо заслужили онаков отговор, но са свим тим опет Знам, да из ваше главе није, него из главе Марка Руђера, онога, што га је г. комесар Буровић

комесар Буровић „Bardasse“ назвао, који ни ваш, ако до сад незнате, то ће те се увјерити, није искрени пријатељ. (На ове речи мењао се у образу). А ја ћу поћи у монастир Крку по вашој заповједи, али не могу отићи онако нагло, како ми налажете, јер треба да знате, кад сам ја из ваше куће у парохијалну отишао, ја сам морао од жлице (кашике) почети, и све остало што нуждно набавити, а новаца имао нијесам. Ја за девет година код вас стојећи, нијесам имао више него около 100 Фор. сребра, и то соним, што који пут ви оновом љету дали; знајући ви добро, да ја ни от кога нијесам нити што искао, нити примао, за то морао сам от добри људи на дуг нуждне ми ствари узети, пак кад би овако нагло како што ми налажете, отишао, могли би ме лупежом и варалицом назвати, и због тога морам се с овим људма намирити и споразумјети. А друго моје ствари ја не могу све сад однијети, него треба да

[ocr errors]

сте

МИ

[ocr errors]

их поишем, и у ред ставим, пак да их коме на сохранение на време предам, и пре мога отласка моје ћу изјасненије вами предати. На ово ми отговори: добро, добро, само настојте што брже можете. Отговорих му: та ја сам желим, да могу што брже, и сотим цјелујем десницу и вратим се кући.

У суботу 23. Априла на ђурђев дан. УШибеник има неколико на христијана који су свечари, и који по благоговенству и почитанију к своме кућевноме зашчитнику, у цркву носе свјећу, тамјан и кољиво такођер, и читуљу свјашченику да и њиове мртве спомене. Али от свега тога овај дан ништа није било, а то због тога, што су били огорчени и ожалосkени ради мене. Исти дан владика је наредио попу Теодору, да наповеди у цркви, да ће у недјељу т.ј. 24. Априла служити, и благодареније Богу са славословијем чишити за побједу, коју је аустријска војска над неаполитанским бунтовницима одржала.

Наши христијани, држећи се једнако у постојанству и презирући владику, рекли су, да не ће доћи ни у овом случају у цркву. Ја кад ово чуо, пошао сам их совјетовати, да 11ду и иначе да не чине, да се не би со тим говерну замјерили, али они да не ће ни пошто, и за то да ће они говерну обзнанити, да због владике у цркву нијесу хтјели поћи. Ја сам опет молио: љубезна браћо! молим вас и заклињем, послушајте ме, што ћу вам рећи: идите сутра у цркву, и на мјесто што би сте стали у ваше столове, станите на сред цркве као страни, и као у туру цркву да сте дошли, со тим ћете се послушни цару показати, аи владики чинит ћете виђети, да нијесте због њега у цркву доппли. Ово им се свима допало, II тако су у недјељу исту дошли у цркву, и ја сам с владиком служио.

На литургији био је и комесар Буровић, полковник Грижогон и јошт неколико ОФицира и чиновника. По свршетку литургије, сједе владика на царске двери, да најгоду раз, 4а анаФору, али народ навали на једна и на

« ПретходнаНастави »