Слике страница
PDF
ePub

друга врата ко ће пре на поље изићи, а комесар и остали окренули се те гледају, како се ови протуривају који ће брже да изиђе. И тада је исти комесар рекао: Владика и Руђери казују, да нема више него 3—4 који се њему противе, а ја овде видим да су они сви сложни без разлике. И тако сврши се и ово торжество. Посље овога дана отиде комесар Буровић у Задар, а на његово мјесто дође комесар по презимену Гаспалди родом Дубровчанин. Мени је сад настало време да се приправим за отићи у монастир Крку. Прво је моје дјело било да напишем писмо владики, у ком да му изјавим моје изјасненије за поступак неправедни, који је самном учинио, које писмо одма саставио сам, а које је гласило овако: „Високопреосвјашчењејши“ и високодостојнејши Господине, мени Архипастиру и благодјетељу високопочитајеми! Относително на Ваше високопочитајемо писмо, с којим не само да ме лишавате моје парохије, него шта више јошт животом мојим располажете, ја идем у монастир Крку за показати Вама да сам послушан, које је својство свакога свјашченика, а особито монаха. а што В. В. у Вашему писму вели, да ћете другога пароха на моју парохију на мјесто мене метнути, тога ја нигда за дјејствителнога пароха нећу признати, него само за привременога надзиратеља, јербо је парохија моја, правилним ми начином дата, и от височајше политичке власти потврђена, и за то кад дођем у монастир Крку, обратићу се на Вас молећи, да ме повратите на моју парохију, уздајући се у Вашу природну доброту и безпристрасност архијерејску, да нећете дати повода, да један служитељ свјатаго жртвеника буде принужден код царскога престола тражити правду за своја права. С овим са сваким високопочитанијем — — — —“. Посље сам исто писмо на чисто преписао и са свим зготовио, само дан нијесам ставио, незнајући кад ћу готов бити за отлазак. За тим сам све моје ствари у двје књижице записао, и на један дан пре мога отласка, позвао сам попа Теодора капелана и туторе црковне да дођу к мени, који су одма дошли, и које сам замолио да прегледају све оне ствари, које су биле у реченим књижицама записане, које су све у точности нашли и видјели, пак сам их опет замолио свије њих да потпишу, које су добровољно учинили, и печатом цркoвним потврдили. И кад је све готово било, онда пред истим туторима све моје ствари, које су у кући остале предам попу Теодору, и једну от именовани књижица, а другу код себе задржим. Напосљедку захвалим њима свима за Ово што су ми учинили, и по взајмном поздраву, тутори отиду својим домовима. Бавећи се ја јошт у Шибенику, један дан ходећи кроз град, сретнем се на пијацу от зелени са г. Јаковом Алборчети најспособнијим и безпристрастним адвокатом у Шибенику, с којим ја никада никаква посла имао нијесам, него само што се он с владиком познавао и мене владика више пути за његове послове к њему слао, и што сам се с њим у коју кућу код наши и код њиови христијана нашао, а такођер и с два његова брата калуђера, реда св. Доменика, от који је један провинцијал био, добро сам се пазио и пријатељски с њима живио. Овај велим г. адвокат кад се сусретох с њим, посље взајмног поздрава, мало ме на страну поведе, пак ми поче овако говорити: Бога вам, кажите ми је ли истина, да је владика до таквог лудила дошао, да вас хоће да лиши парохије, и да вас шаље у монастир Крку? Ја му отговорих: јест истина. У исто време казао сам му, како сам отказао игуманство због слабог мога здравља, и како ми је свирјепо отговорио, и како сам ја њему ишао, и све што сам му рекао. Он: то је све добро, дакле идете у монастир Крку? Ја : идем. Он : а јесте ли му предали протестацију? Ја: нијесам, него ћу на два три дана прије мога отлазка. Он: то сте по све добро учинили што ће те поћи у монастир, тако треба испунити

старијега заповјед, а посље тражити своја права, само вама препоручам да се држите ваше свагдашње умиљатости и смиренија, пак ће све добро бити. Ја: господине, са свим што имам право, и као увређен могао би и другчије, али ја сам њему најумиљатије писао, нијесам га увредио. Тада он рече: ја би желио виђети ту вашу Протестацију. Ја му отговорим: и ја би господине желио те како, али боим се к вама доћи, јер и тако Марко Руђери вели, да ја имам каквог потајног адвоката, и ко би му за њега казао, да би му дао 10 дук., a друго не би рад био, да због мене што год буду на вас подозрјевати. Он: знате ли што? Ја: заповједајте ми казати. Он: чекајте ви мене ноћас до 12 сати, ја ћу доћи код вас. Ја му на ово најучтивије захвалим и препоручим се, и тако се растанемо. И како што се обећао, дошао је к мени около 11 сати, и посље обичнога поздрава, разговарали смо се једно по сата о овим нашим стварима, за овим заиште он писмо владичино, с којим налаже да оставим парохију, пак да идем у монастир Крку. Извадим ја и прочитам му га. Кад га је саслушао, изјавио је своје негодованије спрама њиовој несмислености и безпутности. За овим читао сам му моје писмо, и отговор они свиpјепи. За моје рече да је добро, а за отговор владичин рече, ко га је диктирао, заслужује пљунути му у зубе, и да је срамота онакво писмо у канцеларију држати, и треба да се стиди от самога себе, кад види ваше писмо, како му умилно пишете. Кад сам му прочитао протестацију, онда је ударио руком о столчић говорећи: bravo ben fatta! Ово је по све добро што најумилнијим начином изражавате ваше право не увређујући никога. Тако и из монастира Крке пишите му, пак ако буде тако свирјепо јошт вами отговарати, онда пишите ми, с приобшченијем вашего мњенија. Сад за овај пар никоме за мене неказујте, а посље ако до нужде буде вами, ја ћу се онда јавно показати

АВТОБИОГРАФИЈА 16

као ваш бранитељ. Ја сам се плаћао што сам се учио да праведну ствар браним. Ја нијесам имао довољно рјечи да овоме чоеку захвалим, који се овако за моју ствар заузео, и будући римског вјероисповједанија, али благородне душе от срдца без свакога пристрастија и зенешености, посље јошт неколико разговора опрости се са мном, и пољуби, и ја благодарећи му, испратим га до врата от куће и растанемо се желећи један другоме лагку ноћ.“

Овде је завршио протосинђео Кирило Цвјетковић

своју Автобиографију. За што, не знам. Шта је после одласка Кириловог у манастир Крку

било с њиме, и шта је он све после тога претрпео, и

кад и где је умрљо, и где му кости мученичке вечити санак бораве, испричаћу овде у кратко. Кад су далматински српски родољуби — а у првом реду Шибеничани — увидели, да ће насилним уклонењем Кирила у Крку, несретни владика Краљевић лакше моћи извршити своју паклену намеру, и да они без њега не ће бити у стању давати му онакав отпор, као што су га давали, док им је Кирило био вођа и чувар, договоре се да убију владику Краљевића. Како је владика Краљевић скоро сваки дан ишао у каруцама ван Шибеника у шетњу, то завереници мислећи, да ће он то чинити и први дан духова 1821., ухвате згодну бусију, и кад им на дохват дођоше каруце владичине, осуше из заседе плотун пушака, и убише у њима унијатског каноника и градског заповедника, а комесара Буровића и слугу обранише. Владици Краљевићу нешто није било добро, a можда је што и слутио, — те се тог дана није извезао, и тако се спасао од намењене му смрти. На тај глас владика одмах сутра дан утече у Задар, а пошто се и тамо није осећао сигуран, а можда услед

[ocr errors][merged small]

поменуте у Автобиографији Кириловој интервенције руског
цара Александра, захвали се на дијецези и отиде 1822.
у Млетке, где је живео у миру с годишњом мировином
од 3000 фор., докле није у њима и умрљо 1. Фебруара
1862. ГОДИНе.
У својој опоруци од 1861. Краљевић је рекао и ово:
„Ја умирем у пресветим и непозледимим догмама свете
моје саборне, апостолске, православно-источне цркве,

која је свој постанак добила кроз непрекидни течај ве

кова од светих апостола, као што је наш Господ Исус
Христос учио, и свети оци у свима седам сабора васељен-
ских и са својима канонима потврдише, и под најтежом
анатемом забранише сваки придатак. Верујем тврдо и
признајем верно све оно, што садржи символ, што га
православно-источна црква верује и признаје“. (Српски
далматински Магазин, 1863. стр. 141.).
Међу папирима блажено умрлог Ђорђа Николајевића,
митрополита Дабро-Босанског, нашао сам једно писмо
Краљевићево, писато му 1836. у Дубровник, као тадашњем
пароху дубровачком, из ког се такође види, да је он
себе сматрао за православног епископа и по своме од-
ласку у Млетке. -
| Да се види, како је писао и говорио Краљевић, на-
вешћу исто у целини и са свим верно.
Исто гласи: „Благоговћин Ђишiи и словеснђишiи Го-
сподине Георгie HiRoлаевичњ, лкобезнђиши во Христић
здравступите!
АкцЈ и лично не имамљ честњ познати Васт, ние ми
обаче непознано изнсное имф Ваше, особито прие неко-
лико лbтљ им ђхљ честњ познати овде благоученнаго отца
Вашего кои ми е извbстiо израднан качества Ваша, и
прie тога био самљ извbштенЂ одљ разнан особа ш до-
броти и благости Вашоћ: такова извbстia одŠшевливаше
ми писати васљ и препорŠчити ового кои имаће честњ
врŠчити Вамљ ово мое писмо именомљ Дамаскинцу, онљ
естБ едант, монахт, изљ монастира КikНо у островŠ Ципру.
16“

« ПретходнаНастави »