Слике страница
PDF
ePub

У овомъ монастир 8 состои икона Богоматере изображенна отъ святаго Апостола Лёки: Ови монахъ єсте ретке доброти и святинъ. Онъ пзтуе здравлѣ свое ради, іа га Вамъ цѣлш препоручую.

Да бы ту было єгш Прешсвященство би га препорічіо и єгш Прешсвященства, но чуемъ да онъ есть у Бечу. Несомнѣваю обаче, да Ваше Благоговенство дѣлаће оно что бы дѣлалъ єгш Прешсвященство. Ја преублагодарствемъ васъ за всяко благодѣланіе что бы дѣлали тому доброму монаху, и со всякомъ почитаніемъ всамъ

Вашегш благоговѣйнство всѣхъ благъ желатель и ко Господу Богу теплѣйшій

молитвеникъ

Венедиктъ Кралѣвичь с. р.

Кад је аустријска власт у Задру сазнала за поменута убијства; може се преставити, како је било шибеничким Србима и свима онима, на које је пала и најмања сумња.

Задарске и Шибеничке се тамнице напунише Србима, међу којима је био и протосинђео Кирило Цвјетковић. Њега у први мах држаше затворена у тврђавици Љуљевцу код Шибеника, а за тим га одведоше у Задар.

У истражном затвору држаше Кирила 4 године и три месеца, а за тим га осудише на 20 година робије, коју је он у Градишци у Славонији и одробовао. С њим су још њих 20 осудили на робију и довели у Градишку, од којих су се 1838. налазили у животу сем Кирила само њих двојица. Остали су сви у Градишци помрли.

Како је нечовечно поступано с протосинђелом Кирилом у истражном затвору, а после и за време његовог робовања у Градишци, види се из његовог писма, писатог из Градишке Фебруара 1838. „благородној господи и благочестивим ктиторима цркве свјатаго Спиридона со всјем православно — српским обшчеством у Тријесту“, а наштампаног у књизи: „Херцег-Нови сложио Томо Крстов Поповић", Задар 1884. на стр. 163-168.

Исто је писмо започео Кирило овако: » Не отвратите лица вашего от мене нешчастна сонародника вашего, високопочитајема господо, и не уклоните гнушајући се верига и мрзостне одеће моје (т. ј. ланаца и робијашког одела), премили моји и јединовјерни сонародници, него смилујте се мољу милостивим оком вашим погледати на ово моје предстојеће скудно писаније, које с трепећућом руком и преодољеном разними бољезними, осуђујем се тајним начином на вас управити, молећи со умоленијем и сузама, да бисте милосрдије имали доброхотно послушати“.

„Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онаком звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном, за које увјерен сам, да вами, ако и не све потанко, барем виши дјел биће познат.

[ocr errors]

» Све сам ја ово помошчију вишњега с умиленијем и повиновенијем за грјехе моје и за љубов онога, који је сам себе за вас человјечески род жртвовао, добровољно претрпио и њега хвалио и славио, који ми је у оваким мојим бједним обстојателствам даровао трпјеније, великодушије и кротост. Ово је све некако прешло и преко мене прегазило, али ево жалости моје више, остаје ми јошт непуније девет година учинити, и Бог сами знаде какве туге и печали јошт поднијети, које кад промислим, срце ми тако протрне, да безчувствен и недвижим останем, јербо сам већ изнемогао и ослабио тако, да от дана

до дана све то више нестаје ме за узрок, што је здравље моје покварено за вовјек от толикијех мука и нешчастија, а тјело моје рањено от претешкијех верига које сам носио, а будући вазда био једног слабог тјелосложенија, сувише пак све то више гризе конац живота мога помишљајући, да је са мном овдјен дошло 20 нешчастније, од којих јошт ја само трећи живисмо, и међу њима најслабији, а остали сви су помрли“.

Ето, какве је невоље и муке претрпео сирома Кирило за очување православља!

И у сред трпљења тих својих мука, ево за што се обратио тршћанским Србима, да се заузму за њега да му буде опроштено даље робовање: „Умријети не бих ни ја доиста жалио, зашто једном мора се ова чаша попити, која би мени слађа била од меда, јербо би со тим све моје биједе и страданија прошаста и будућа доспјела, и тако ова би се зла судбина моја окончала, али само једино ради чести и славе нашега рода и православија, не бих рад у овом за мене нешчасном дому умријети, да не би, ко ради мене укорен био уничтожавајући наше вјероисповједаније, и со тим да се не би обесилили и обрадовали врази наши говорећи у гордости срца њиова: да су ме чинили с гордости у гроб послати. За то једино желио бих јошт једанпут очима мојима слободу виђети, и онда задовољан умријети без никакве туге ни печали, него радујући се радости патријарха Јакова".

У истоме је своме писму предлагао тршћанским Србима, и умолио их је, да се обрате за његово ослобођење с молбом на цара, ма и преко митрополита Стратимировића, или преко руског посланика у Бечу.

А у истом писму захвалио им се Кирило и на чињеној му дотле милости.

Да су тршћански Срби не само том приликом чинили нужне кораке, за ослобођење Кирилово, него и после тога, то потврђује г. Темо Крстов Поповић на стр.

168. поменуте своје књиге, који је то могао знати као многогодишњи тајник српске црквене општине тршћанске.

И 1839. Фебруара 11. обраћао се Кирило с поновном молбом истој општини, молећи је за припомоћ и за припослање црквених књига, што му је и испуњено.

По навршеном двадесетогодишњем робовању, Кирило изиђе 12. Фебруара 1846. у слободу. Аустријски власници не допустише му ни тада, да отиде у своју милу Далмацију своју отаџбину , коју је он тако страсно љубио, него му одредише стално пребивање у банатском српском манастиру Бездину, у ком је и своју племениту душу испустио, и у коме вечити санак борави.

У записнику темишварске конзисторије бр. 483. из 1847. своји забележено: „Његово високопреосвештенство г. Јосиф Рајачић, архијепископ и митрополит позива отписом својим од 2. Октобра 1847 бр. 679. његово преосвештенство г. председатеља ове конзисторије (владику Пантелејмона Живковића), да на основу превишег упуства учини сходно расположење, да Кирил Цвјетковић, прије грчко несједињени свештеник Шибенички, буде коначно примљен у братство манастира Бездина".

Решено је:

[ocr errors]

Известити о садржини овога званичнога арх. митрополитскога позива пречасног г. Самуила Маширевића, архимандрита Бездинског ради извршења“.

Владика је Далматински Јеротије Мутибарић, управноиз Задра 11. Августа 1848. на српску тршћанску општину следеће писмо: „Благочестиво опшчество, мње љубезно! Во отвјет на писаније ваше от 17. Јулија т. љ. на мене в том управлено, да би ја ради бившег протосингела Кирила Цвјетковића, који сада у монастиру Бездину пребива, нуждне мјере у касајуће се политическе власти предузео, како би се он у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао, непропуштам извјестити вас, да ми је мило, што сте се ви у том предмету на мене обратили, увјеравајући вас, да на поменути конац

под 10. Августом т.. попечитељству внутрени дјела писао јесам, и да ћу реченому Цвјетковићу, ако он тако срећан буде, да дозволеније у отечество своје возвратити се добије, временем својим пристојно званије у манастиру Савини определити".

А у своме писму од 10. Новембра и. г. писао јој је исти владика: „У сојузу писанија мојег от 11. Августа т. Љ., непропуштам извјестити вас, да на предложеније моје високославному ц. к. внутрених дјела попечитељству, премјешчанија ради бившег протосингела Кирила Цвјетковића из манастира Бездина у манастир Савину, учинено, во отвјет получио јесам под 20. Нов. п. нов. т. Љ. No 2561. Пр. от јего превосходителства гражданског и војеног гобернатора Далматинског г. барона от Турски, Да предпохваљено високославно попечитељство, сходно декрету његовом от 7. Нов. по нов. т. љ. No 6784/257 поменуто предложеније наше из важни узрока испунити

не може“.

У записнику темишварске конзисторије под бр. 24. из 1849. стоји: „Јего свјатост г. Јосиф Рајачић патријарх наш, писанием от 17. Февруара т. љ. Ч. 4658. извјестие сверху поведенија протосингела Кирила Цвјетковића за цјелое времја от коего он в Бездиње находитсја, себје прислати желаја; на позивание јего свјатости г. патријарха вопросноје извјестие от настојатеља Бездинскаго искатисја имушчее, во свое времја јего свјатости поднести“.

У истом записнику под бр. 101. из 1852. стоји: » B сојузје президиала епархијалнаго консисториума сего од 24. Ноемврија 1851., којим во моностири Бездиње нахоДјашчисја протосинкел Кирил Цвјетковић и Јереј (један свештеник) јего свјатости г. патријарху нашему Јосифу отликованија ради отличием червленаго препојасанија из призрјенија того, что перви (Кирил) во Јеромонасјех привержением к вјерје, долгољетним страданием и примјерним поведением, другиже

отлични сут, препоручени

« ПретходнаНастави »