Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]

Из писма истог поп Николе, писатог 1879. Септембра 30. г. Томи Крстовом Поповићу у Трст, види се да су поп Николи сва писма Кирилова и послате му књиге изгореле, за које рече „жали и жалиће“, а из њега се види и то, да је поп Никола имао и слику Кирилову, но да су је мољци појели — прогризли — Он ју је — рече — шиљао у Трст брату Владимиру, да је изнова дигне, и он је дао Лесу Вукасовићу. Ну, иста се није могла пресликати, и тако нема слике Кирилове.

Како се није знало, кад је умрљо. Кирило, на мој упит, одговорише ми из Бездина: „У споменици за усопшу братију стоји да је умрљо 1857. и то само година без датума“.

| Не задовољан с тим одговором, на мој поновни упит

и молбу, добих од високопречасног г. архимандрита бездинског Исака. Дошена следећи одговор: „Испревртао сам скоро сву архиву манастирску и случајно наиђем на комадић папира, из кога се види, да је као неки дневник или записник братскога сабора вођен; на истом стоји За ПИСА, НО .

„БратŠ нашемŠ прштосигкеллš отцŠ Кирiллš ЦвЂтковичњ днесЂ, cie ecTњ: 28. Септемврia 1857. вљ 6 часшвљ заŠтра по шестодневнои тижкоји бол Ђзни, цј господ Ђ. вљ вЂчностњ преселшSca“.

* Овај се списак овде први пут штампа.

[ocr errors]
[graphic]
[graphic]

„Из овога писма покојног Каћанског види се, да је Кирило у порти сахрањен. Споменика нема никаква. Мора да је сахрањен у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше, да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук у нутри“.

У поменутом послатом ми писму тадашњег (1857.) архимандрита Бездинског и администратора горњо-карловачке епархије Сергија Каћанског, писатом у Плашком 9. Октобра 1857. намеснику манастирском, вели се : » — — Ваше писмо од 30. Септембра о. г. врло ме је стSжило. Заиста би се свачем 8 пре надао, него смрти ПрUToсигнелла ЦвЂтковића. Ја самљ држао нbга за врло нка човека. Боже моћ! башље човек њ ништа. — — ВБ знате бљивше изванредно стан Б покоинога Прштосигкелла, зато е нŠждна сва предосторожностБ. Долженственно авите Консiсторišм8 смртљ нbгов5 и иштите да се d стране КонсiсторiŠма испошлф едно лице да са братiомљ собе отвори и јнвентipa, a дотле некв стои све подљ печатомљ. Могао бљу доћи г. ФiшкалЂ. ti iнвентара 1 ексемп.парљ поднесите консiсторiŠм8, a за ствари некЂ. бSде све како узима милостњ г. Епiскопљ нашњ наредити. Н одљ мое стране цbлš овŠ стварљ осланимљ на братство, а вњи по добивенномљ упŠтствно fü г. Епiскопа свршите. —— Драго ми е што сте Цвbтковића у порти саранили. —— Уведите у читŠлно Протосигкелла са назначенiемљ дана смерти и лbта жизни. Што се о нbмŠ из нашiи акта зна, могли бљI све у протоколлт, умершихЋ за спомент, увести (калуђери не нађоше за нужно, да у њему бар дан смрти забиљеже!). Његовљ животњ иде у истоpilo цркве Далматинске.“

Паспоменути ми је овде и то, да сам добротом г. Дошеновом дошао и до једног писма Николе Михајловића, житеља тршћанског, писатог из Трста 5. Децембра 1849. тадашњем архимандриту Бездинском Самуилу Маширевићу, у коме га пита: је ли жив Кирило и ако је жив, у ком је манастиру. Ако је — рече — још у животу и у Бездину, моли га, да му каже да пише својим сродницима у Трсту, којима већ две године није ништа писао. Ево, оволико могох дознати и сазнати о Кирилу, од дана његовог отпуста из Градишке, до дана „смрти и о смрти његовој. А што све то бејах у стању дознати и сазнати, имам захвалити високопречасној г. г. Исаку Дошену, архимандриту Бездинском и Евгенију Летици, патријарашком синђелу у Темишвару, даље г. г. Томи Крстовом Поповићу, бившем тајнику српске православне општине тршћанске и Јови Накићеновићу, општинском тајнику и благајнику у Херцег Новом. Сва ова поштована господа, нека приме и овде моју благодарност на учињеној ми доброти и љу

бави, те ме по погућству радо известише о ономе, што сам их молио. Живели!

Г. Томо Крстов Поповић у својој поменутој књизи:

„Херцег — Нови“, на стр. 169. рече: „Но ако Цвјетковић за живота не би те среће, да његова постојбина:

„Прими опет своје дјете“.

и по самрти:

„У свом пољу да му гроба,

»Својим DUBjeћeм гроб му кити“;

то сада послије толико година, кад се бура са свим утишала, дугује му својта, дугује манастир Савина, дугује наш дијецезални владика и цијела опћина херцегновска, да му кости, без сваке хуке и буке, баш као што је владика Петрановић пренио оне архимандрита Зелића, пренесу у отаџбину и сахране крај манастира Савине, коме је покојник придружен био. Ову топлу жељу многих и многих стављам на душу горепоменутим“!

Из напред реченога, види се, да се та родољубива жеља г. Томина не да извести, јер се управо не зна место, где је положено измучено тело Кирилово.

Па кад се данас не да остварити та жеља г. Томина, да се остварити у почетку изречена моја жеља, да оца

[ocr errors]

Кирила Цвјетковића, наш српски православни народ у

Далмацији уврсти у народне светитеље и мученике.
Уз то, да се у свима православним српским црквама

у Далмацији у диптихоне уведе име Кирилово, и да се

на свима божаственим литургијама при проскомидисању СПОмиње.

-А над-а свим тим, не само да православним Србима у Далмацији, него свима, живели они ма где, служи Киpило Цвјетковић за пример и узор при очувању наше вере источно-православне. Угледајмо се у томе на њега, и на све оне честите Србе у Далмацији, који су Кирилу помагали — и који се епомињу у његовој Автобиографији — и успели, да 1818— 1822. носретни владика Венедикт Краљевић не могаше извршити своју паклену намеру, да преведе наш српски народ у Далмацији у унију. сТиме ћемо се по најпре одужити блаженој сени Кириловој и њој ће то по највећма говети. Завршујући ове ретке, кличем ти из дубине душе: Слава ти оче Кириле Цвјетковићу! Слава ти Слава!

[ocr errors]

На стр. 210. Автобиографије, спомиње се молбеница предата цару Францу 1821. у Љубљани у име Србаља далматинских Михајлом Бесаровићем. Ја сам и исту молбеницу добио од г. Томе Крстовог _ Поповића, а њему је рече „предао да је чува покојни професор Мато Мрша“, о ком је писао у „Орлу“ за 1880. Иста је на талијанском језику написана, и у српском преводу, преведеном добротом г. Љубе Јовановића, професора, гласи овако:

Ваше Царсно и Апостолско Величанство!

Део становништва далматинскога, боко-которскога и истарскога исповеда веру грчко-источну несједињену, сло

венско-илирске народности. Они се цене око 70.000 душа, АВТОБИОГРАФИЈА |- 17

ј - 1 |што тежака, што занатлија, трговаца и помораца. Насељени су од незапамћених времена. Слобода и неприкосновеност њихове вере, и у крајњим гоњењима од стране неких немирних и мутних духова друге вероисповести, имале су увек заштите у сваке владе ради њихове верности и подложничке преданости њихову владаоцу. |- Потписани пуномоћник и законити заступник знатнога народа далматинскога, словено-илирскога, овлашћен је пуномоћством у ком је такође иста така изјава, да најпозније изложи ово што ће доћи. |

1797. године славно је оружје Вашега Величанства заузело далматинску покрајину. Ко срећнији од словенђилирскога народа, којем је вољом свемогућега допало да постане подложник такога великога монарха, Благог Оца и заштитника својих највернијих подложника без разлике вере? Ни с чим се није могло упоредити ликовање исте народности што ће у исто време моћи остати у вери, која није могла ни најмање штетовати у гоњењима отвореним или заобилазним, већ ће увек остати чврста, увек непоколебива и стално у свим крајевима словено-илирских народа. На основу привилегија, одобрених преходницима В. Величанства, Далматинцима словено-илирским требало је само наћи својој цркви пастира, кога није имала скоро ВОК На, ОВА МО. |Њухове су жеље у том погледу поднесене и у исто време милостиво примљене од високе владе, и биле би, без сумње, постигле потпун успех, да није речена покрајина пала, у најзгоднијем тренутку, у Француске руке. * “ За време њихове владавине у покрајини Далмацији словено-илирски народ није био мање пажен и заштићаван, те поред све промене у систему, није било ни најмање новотарије у њиховој цркви и вери, већ је па

« ПретходнаНастави »