НАИМЕНОВАНIЕ

Сложебникъ

За церкв8 св. Ніколаа у Баошиће:

Правила св. сербскимъ
Благопотребна прошенія

записано:

*

Из писма истог поп Николе, писатог 1879. септембра 30. г. Томи Крстовом Поповићу у Трст, види се да су поп Николи сва писма Кирилова и послате му књиге изгореле, за које рече "жали и жалиће", а из њега се види и то, да је поп Никола имао и слику Кирилову, но да су је мољци појели прогризли Он ју је

рече шиљао у Трст брату Владимиру, да је изнова дигне, и он је дао Лесу Вукасовићу. Ну, иста се није могла пресликати, и тако нема слике Кирилове.

колико

КОМАДА

1

1

Како се није знало, кад је умрьо Кирило, нам упит, одговорише ми из Бездина: ⟫У споменици за усопшу братију стоји да је умрьо 1857. и то само година без датума“.

Не задовољан с тим одговором, на мој поновни упит и молбу, добих од високопречасног г. архимандрита бездинског Исака Дошена следећи одговор: „Испревртао сам скоро сву архиву манастирску и случајно наиђем на комадић папира, из кога се види, да је као неки дневник или записник братскога сабора вођен; на истом стоји

Овај се списак овде први пут штампа.

Братз нашем притосигкелл8 отца Киріллз Цвѣтковичь днесъ, сіе єсть: 28. Септемвріа 1857. въ 6 часивъ застра по шестодневной тяжкой болѣзни, и господѣ въ вѣчность преселився".

Из овога писма покојног Каћанског види се, да је

))

никаква.

Кирило у порти сахрањен. Споменика нема Мора да је сахрањен у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше, да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук у нутри".

>>

Вы

У поменутом послатом ми писму тадашњег (1857.) архимандрита Бездинског и администратора горњо-карловачке епархије Сергија Каћанског, писатом у Плашком 9. Октобра 1857. намеснику манастирском, вели се: Ваше писмо од 30. септембра о. г. врло ме ie ст жило. Заиста бы се свачемз пре надао, него смрти Притосигкелла Цвѣтковића. Ја самъ држао нѣга за врло яка човека. Боже мой! башъ є човекъ ништа. знате бывше изванредно станѣ покойнога Притосигкелла, зато 6 нуждна сва предосторожность. Долженственно явите Консiсторi м3 смрть нѣгов и иштите да се ü стране Консiсторiзма испошлѣ едно лице да да са братіомъ собе отвори и iнвентіра, а дотле некъ стои све подъ печатомъ. Могао бы доћи г. Фішкалъ. W інвентара 1 ексем паръ поднесите консiсторi м3, а за ствари некъ буде све како узима милость г. Епіскопъ нашъ наредити. Я одъ мое стране цѣлз ов стварь осланямъ на братство, а вы по добивенномъ унтствію її г. Епіскопа свршите.

Драго ми е што сте Цвѣтковића у порти саранили. Уведите у чит8лю Протосигкелла са назначеніемъ дана смерти и лѣта жизни. Што се о нѣмъ из нашін акта зна, могли бы све у протоколлъ умершихъ за спомень увести (калуђери не нађоше за нужно, да у њему бар дан смрти забиљеже!). Његовъ животъ иде у исторію цркве Далматинске."

Наспоменути ми је овде и то, да сам добротом г. Дошеновом дошао и до једног писма Николе Михајловића, житеља тршћанског, писатог из Трста 5. децембра 1849. тадашњем архимандриту Бездинском Самуилу Маширевићу, у коме га пита: је ли жив Кирило и ако je

жив, у ком је манастиру. Ако је — рече - још у животу и у Бездину, моли га, да му каже да пише својим сродницима у Трсту, којима већ две године није ништа писао. Ево, оволико могох дознати и сазнати о Кирилу, од дана његовог отпуста из Градишке, до дана смрти и смрти његовој.

А што све то бејах у стању дознати и сазнати, имам захвалити високопречасној г. г. Исаку Дошену, архимандриту Бездинском и Евгенију Летици, патријарашком синђелу у Темишвару, даље г. г. Томи Крстовом Поповићу, бившем тајнику српске православне општине тршћанске и Јови Накићеновићу, општинском тајнику и благајнику у Херцег Новом. Сва ова поштована господа, нека приме и овде моју благодарност на учињеној ми доброти и љубави, те ме по погућству радо известише о ономе, што сам их молио. Живели !

Г. Томо Крстов Поповић у својој поменутој књизи: » Херцег Нови“, на стр. 169. рече: „Но ако Цвјетковић

за живота не би те среће, да његова постојбина :

Прими опет своје дјете".

>>

и по самрти:

„У свом пољу да му гроба,

„Својим цвјећем гроб му кити“;

то сада послије толико година, кад се бура са свим утишала, дугује му својта, дугује манастир Савина, дугује наш дијецезални владика и цијела опћина херцегновска, да му кости, без сваке хуке и буке, баш као што је владика Петрановић пренио оне архимандрита Зелића, пренесу у отаџбину и сахране крај манастира Савине, коме је покојник придружен био. Ову топлу жељу многих и многих стављам на душу горепоменутим“!

Из напред реченога, види се, да се та родољубива жеља г. Томина не да извести, јер се управо не зна место, где је положено измучено тело Кирилово.

Па кад се данас не да остварити та жеља г. Томина, да се остварити у почетку изречена моја жеља, да оца

Кирила Цвјетковића, наш српски православни народ у Далмацији уврсти у народне светитеље и мученике.

Уз то, да се у свима православним српским црквама у Далмацији у диптихоне уведе име Кирилово, и да се на свима божаственим литургијама при проскомидисању

спомиње.

А над-а свим тим, не само да православним Србима у Далмацији, него свима, живели они ма где, служи Кирило Цвјетковић за пример и узор при очувању наше вере источно-православне.

Угледајмо се у томе на њега, и на све оне честите Србе у Далмацији, који су Кирилу помагали и који се спомињу у његовој Автобиографији и успели, да 18181822ти владика Венедикт Краљевић не могаше извршити своју паклену намеру, да преведе наш српски народ у Далмацији у унију.

Тиме ћемо се по најпре одужити блаженој сени Кириловој и њој ће то по највећма говети.

Завршујући ове ретке, кличем ти из дубине душе: Слава ти оче Кириле. Цвјетковићу! Слава ти! Слава!

*

АВТОБИОГРАФИЈА

*

На стр. 210. Автобиографије, спомиње се молбеница предата цару Францу 1821. у Љубљани у име Србаља далматинских Михајлом Бесаровићем.

>>

Ја сам и исту молбеницу добио од г. Томе Крстовог Поповића, а њему је рече „предао да је чува покојни професор Мато Мрша, о ком је писао у » Орлу за 1880. Иста је на талијанском језику написана, и у српском преводу, преведеном добротом г. Љубе Јовановића, проФесора, гласи овако:

Ваше Царско и Апостолсно Величанство!

Део становништва далматинскога, боко-которскога и истарскога исповеда веру грчко-источну несједињену, словенско-илирске народности. Они се цене око 70.000 душа,

17

T

што тежака, што занатлија, трговаца и помораца. Насељени су од незапамћених времена.

Слобода и неприкосновеност њихове вере, и у крајњим гоњењима од стране неких немирних и мутних духова друге вероисповести, имале су увек заштите у сваке владе ради њихове верности и подложничке преданости

њихову владаоцу.

Потписани пуномоћник и законити заступник знатнога народа далматинскога, словено-илирскога, овлашћен је пуномоћством у ком је такође иста така изјава, да најпозније изложи ово што ће доћи.

1797. године славно је оружје Вашега Величанства заузело далматинску покрајину. Ко срећнији од словеноилирскога народа, којем је вољом свемогућега допало да постане подложник такога великога монарха, Благог Оца и заштитника својих највернијих подложника без разлике вере? Ни с чим се није могло упоредити ликовање исте народности што ће у исто време моћи остати у вери, која није могла ни најмање штетовати у гоњењима отвореним или заобилазним, већ ће увек остати чврста, увек непоколебива и стално у свим крајевима словено-илирских народа.

На основу привилегија, одобрених преходницима В. Величанства, Далматинцима словено-илирским требало је само наћи својој цркви пастира, кога није имала скоро

век на овамо.

том

Њухове су жеље у том погледу поднесене и у исто време милостиво примљене од високе владе, и биле би, без сумње, постигле потпун успех, да није речена покрајина пала, у најзгоднијем тренутку, у Француске руке.

За време њихове владавине у покрајини Далмацији словено-илирски народ није био мање пажен и заштићаван, те поред све промене у систему, није било ни најмање новотарије у њиховој цркви и вери, већ је на