Слике страница
PDF
ePub

число РЕДовно

НА ИМЕ нов АнІ Е

колико

коМАДА

1 2 3

За церкв8 св. Ніколаа у Баошиће:
СлЅжебникъ
Правила св. сербскимъ
Благопотребна прошенія

[merged small][ocr errors]

њега се

Из писма истог поп Николе, писатог 1879. Септембра 30. г. Томи Крстовом Поповићу у Трст, види се да су поп Николи сва писма Кирилова и послате му књиге изгореле, за које рече „жали и жалиће“, а из види и то, да је поп Никола имао и слику Кирилову, но да су је мољци појели прогризли

Он ју је рече шиљао у Трст брату Владимиру, да је изнова дигне, и он је дао Лесу Вукасовићу. Ну, иста се није могла пресликати, и тако нема слике Кирилове.

Како се није знало, кад је умрьо: Кирило, на мој упит, одговорише ми из Бездина : „У споменици за усопшу братију стоји да је умрьо 1857. и то само година без датума“.

Не задовољан с тим одговором, на мој поновни упит и молбу, добих од високопречасног г. архимандрита бездинског Исака Дошена следећи одговор: „Испревртао сам скоро сву архиву манастирску и случајно наиђем на комадић папира, из кога се види, да је као неки дневник или записник братскога сабора вођен; на истом стоји

записано:

)

Братя нашемя прштосигкелл8 отця Кирiлля Цвѣтковичь днесъ, сie єсть: 28. Септемврia 1857. въ 6 часивъ зазтра по шестодневной тяжкой болѣзни, ш господѣ въ вѣчность преселшScя“.

[merged small][merged small][ocr errors]

Никаква.

се :

[ocr errors]

» ІІз овога писма покојног Каћанског види се, да је Кирило у порти сахрањен. Споменика нема Мора да је сахрањен у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше, да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се Види још сандук унутри“.

У поменутом послатом ми писму тадашњег (1857.) архимандрита Бездинског и администратора горњо-карЛовачке епархије Сергија Каћанског, писатом у Плашко 9. Октобра 1857. намеснику манастирском, вели

Ваше писмо од 30. Септембра о. г. врло ме је стакило. Заиста бы се свачемя пре надао, него смрті Прштосигкелла Цвѣтковића. Ја самъ држао нѣга за врло яка човека. Боже мой! башъ є човекъ ништа. Вы знате бывше изванредно станѣ покойнога Приштосигнелла, зато є н8ждна сва предосторожность. Долженственно явите Консiсторiвм8 смрть нѣгов8 и иштите да се в стране Консiсторiзма испошлѣ єдно лице да са братіомъ собе отвори и інвентiра, а дотле некъ стои све подъ печатомъ. Могао бы доћи г. Фішкалъ. to

інвентара 1 ексемп.ларъ поднесите консiсторiзма, а за ствари некъ б8 де све како узима милость г. Епіскоъ нашъ наредити. Я Одъ мое стране цѣля ов8 стварь осланямъ на братство, а вы по добивенномъ унтствію і г. Епіскопа свршите.

Драго ми є што сте Цвѣтковића у порти саранили.

Уведите учитҰлю Протосигкелла са назначеніемъ дана смерти и лѣта жизни. Што се о нѣмя из наші акта зна, могли бы све у протоколлъ умершихъ за сітоменъ увести (калуђери не нађоше за нужно, да у њему бар дан смрти забиљеже !). Његовъ животъ иде у исторію цркве Далматинске. «

-Паспоменути ми је овде и то, да сам добротом г. Доншеновом дошао и до једног писма Николе Михајловића, житеља тришћанског, писатог из Трста 5. Децембра 18 19. тадашњем архимандриту Бездинском Самуилу Мапревићу, у коме га пита: је ли жиїв Кирило и ако је

жив, у ком је манастиру. Ако је - рече — још у животу и у Бездину, моли га, да му каже да пише својим сродницима у Трсту, којима већ две године није ништа писао.

Ево, оволико могох дознати и сазнати о Кирилу, од дана његовог отпуста из Градишке, до дана смрти и о смрти његовој.

А што све то беjах у стању дознати и сазнати, имам захвалити високопречасној г. г. Исаку Дошену, архимандриту Бездинском и Евгенију Летици, патријарашком синђелу у Темишвару, даље г. г. Томи Крстовом Поповићу, бившем тајнику српске православне општине тршћанске и Јови Накићеновићу, општинском тајнику и благајнику у Херцег Новом. Сва ова поштована господа, нека приме и овде моју благодарност на учињеној ми доброти љубави, те ме по погућству радо известише о ономе, што сам их молио. Живели!

г. Томо Крстов Поповић у својој поменутој књизи: „Херцег Нови“, на стр. 169. рече: „Но ако Цвјетковић за живота не би те среће, да негова постојбина :

„Прими опет своје дјете“.
и по самрти :
„У свом пољу да му гроба,
Својим цвјећем гроб му кити“;

то сада послије толико година, кад се бура са свим утишала, дугује му својта, дугује манастир Савина, дугује наш дијецезални владика и цијела опћина херцегновска, да му кости, без сваке хуке и буке, баш као што је владика Петрановић пренио оне архимандрита Зелића, пренесу у отаџбину и сахране крај манастира Савине, коме је покојник придружен био. Ову топлу жељу многих и многих стављам на душу горепоменутим «!

Из напред реченога, види се, да се та родољубива жеља г. Томина не да извести, јер се управо не зна место, где је положено измучено тело Кирилово.

Па кад се данас не да остварити та жеља г. Томина, да се остварити у почетку изречена моја жеља, да оца

Кирила Цвјетковића, на српски православни народ у Далмацији уврсти у народне светитеље и мученике.

Уз то, да се у свима православним српским црквама у Далмацији у диптихоне уведе име Кирилово, и да се на свима божaственим литургијама при проскомидисању спомиње.

А над-а свим тим, не само да православним Србима у Далмацији, него свима, живели они ма где, служи Кирило Цвјетковић за пример и узор при очувању наше вере источно-православне.

Угледајмо се у томе на њега, и на све оне честите Србе у Далмацији, који су Кирилу помагали и који се ёпомињу у његовој Автобиографији

и успели, да 1818 1822 несретні владика Венедикт Краљевић не могаше извршити своју паклену намеру, да преведе на српски народ у Далмацији у унију.

Тиме ћемо се по најпре одужити блаженој сени ІКириловој и њој ће то по највећма говети.

Завршујући ове ретке, кличем ти из дубине душе: Слава ти оче Кириле. Цвјетковићу! Слава ти! Слава !

[ocr errors]

На стр. 2 10. Автобиографије, спомиње се молбеница предата цару Францу 1821. у Љубљани у име Србаља далматинских Михајлом Бесаровићем.

Ја сам и исту молбеницу добио од г. Томе Крстовог Поповића, а њему је рече „предао да је чува покојни професор Мато Мрша“, о ком је писао у Орлу“ за 1880.

Иста је на талијанском језику написана, иу српском преводу, преведеном добротом г. Бубе Јовановића, професора, гласи овако:

Ваше Царско и лаостолско Величанство! Део становништва далматинскога, боко-Которскога и истарскога исповеда веру грчко-источну несједињену, словенско-илирске народности. Они се цене око 70.000 душа,

[merged small][merged small][ocr errors]

што тежака, што занатлија, трговаца и пoмoрaца. Насељени су од незапамћених времена.

Слобода и неприкосновеност њихове вере, у крајЊім гонењима од стране неких немирних имутних духова друге вероисповести, имале су увек заштите у сваке владе ради њихове верности и подложничке преданости њихову владаоцу.

Потписани пуномоћник и законити заступник знатнога народа далматинскога, словено-илирскога, овлашћен је пуномоћством у ком је такође иста така изјава, да најпозније изложи ово што ће доћи.

1797. године славно је оружје Вашега Величанства заузело далматинску покрајину. Ко срећнији од словеноилирскога народа, којем је вољом свемогућега допало да постапе подложник такога великога монарха, Благог Оца и заштитника својих највернијих подложника без разлике вере? Ни с чим се није могло упоредити ликовање исте народности што ће у исто време моћи остати увери, која није могла ни најмање тетовати у готьеныма отвореним или заобилазним, већ ће увек остати чврста, увек непоколебива и стално у свим крајевима словено-илирских народа.

На основу привилегија, одобрених преходницима В. Величанства, Далматинцима словено-илирским требало је само наћи својој цркви пастира, кога није имала скоро

[ocr errors]

век на овамо.

| у

Бухове су жеље у том погледу поднесене исто време милостиво примљене од високе владе, и биле би, без сумње, постигле потпун успех, да није речена ІІокрајина пала, у најзгоднијем тренутку, у Француске руке.

За време њихове владавине у покрајини Далмацији словено-илирски народ није био мање пажен и залитиhаван, те поред све промене у систему, није било ни најматье новотарије у њиховој цркви и вери, већ је на

« ПретходнаНастави »