Слике страница
PDF
ePub

против нашла у те саме пролазне владе потпоре и још веће заштите у том погледу.

У то се време налазио по Далмацији као бегунац и скитница, називајући се јепископом, Госп. Венедикт Краљевић и истичући претворно најчистије православље код најславнијих породица у словено-илирских Далматинаца, а с препреденом се вештином опхођаше с најглавнијим властима покрајинским, да би у њих нашао заштите да му се приме његове смишљене намере, тако умеде навести саме Далматинце да га траже за свога пастира великодостојника.

Њихови гласови буду поднесени пред престо у Паризу и преко нарочитих народних изасланика, потврђени 1810. године, и тако Г. Краљевић доби жељено место, а не друго које лице, заслужније и постојаније у нашој вери. Овај нови великодостојник, отправљаше под француском владавином своје дужности и послове похвалним извршењем, ревношћу и заузимљивошћу, јер је увидео да је то једини пут којим може остати у врховном достојанству и у правој вери.

Пошто опет нашом добром срећом постасмо подложници В. Величанства, Г. Краљевић промени начин верскога живота, који му доликоваше, и смисли своју намеру да овоме тада да друге паше, и то ради своје тренутне користи, а не нипошто да стече каке заслуге код Свемогућега. Не обзирући се на така осећања, његова је намера тежила само наградама, којима ће задовољити своје страсти, баловима, свиркама, концертним академијама и другим недопуштеним забавама, противним верском чину, а све на штету потиштене и издане невиности.

Али ни то поступање нашега пастира ни намера коју је смислио, неће нас никад одвратити од начела здравога морала, нити ћемо због њих икад оставити цркву својих отаца; чврсти и постојани у нашој вери, одлучили смо изгубити своја имања и живот пре, него што допустимо и најмању измену у догматима наше вероисповести. На

[ocr errors]

снова, коју смишља Венедикат Краљевић и поднео В. Величанству под 29. новембра 1818. у Бечу, иде на уједињене наше матере цркве са католичком римском. Али зашто ће таква наснова? Зар нисмо ми хришћани међу онима који, преко 50 милијуна душа у Јевропи, исповедају веру грчко-православну источну, признату, те за врховну главу њену признајемо Исуса Христа? Наша је мати црква била за дужи низ векова уједињена с католичком римском, и можда ће у будућности, без озбиљних сметња, моћи ликовати у првобитном свом сјају и посведочити речи јеванђелске: Unus fuit grex et unus pastor, али кад то буде воља Свемогућега а нипошто по ћефу онога, који се мало брине о нашој вери. Ваше Свето Величанство! Вас народ зна за преписку коју је он водио, да изврши уједињење које је желео. Свак зна што је он у Бечу утврдио, да би се то уједињење извршило. Нема тога који не зна, да су за то одређени свештеници, сами наставници свештеничкога семинара Шибеничкога. Сви већ знају да су стигла из Галиције та четворица свештеника грчо-уједињене цркве, и нико већ не сумња да ће исти огледати да ударе темељ тога уједињена; а пошто је реч о вери, ми смо испунили своју несумњиву дужност и саопштили, у извештају о свему томе, Његовој Ексцеленцији Митрополиту Стратимировићу и јепископу Карловачком, врховној глави наше вере у Ц. Кр. државама Аустриским, на име на дан 30. априла да би обавестио В. Величанство о нашем критичном стању, На што нам је више хваљени црквени старешина одговорио, и донекле умирио наша срца изричном тврдњом, да В. Величанство не прави проселита и неће да се праве проселити „ и воља је нашега премилостивога Монарха, да се свака вера без промене поштује и чува“. С тога и молимо В. Величанство, да пружи милостиви поглед на многобројни верни народ, који јеца; да умири њихова узнемирена срца; да уклони од њих сваку погибао кобних последица, да услиши жеље Далматинаца словено-илирских хитним ислеђењем т.ј.

1. Да се уклони са јепископскога места Господин Венедикат Краљевић, које он заузима у покрајини Далмацији, јер он није Венедикт, т.ј. Бенедетто, нити оно што значи назив Краљевић (краљев син), који је он измислио у Земуну у свом очајном бегству из Србије, јер нема докумената којима би то оправдао и јер је тога недостојан по свом понашању у сваком погледу, због чега је и изгубио у свакога поштовање и поверење а по његовим намишљеним намерама прозван од становника вуком свога стада.

2. Да се одазову другде из Далмације она четири свештеника, који су били одређени за свештенички семинар Шибенички, и то да би се из наших духова уклониле бриге којима нас мори њихово бављење, те да се обнови међу нама свети мир, чега ради, падши пред свете ноге В. Величанства, молимо једнодушно и сложно оним гласом и с истим осећајима с којима се свакога дана у божаственој служби молимо свемогућему: Спаси, заштити и сахрани и помилуј нас, и осим тога

3. Да се постави нов јепископ нашега народа и вере место Краљевића, кога би изабрао „дотични“ синод и » надлежни“ сабор, конзисторија“ под надзором и зависношћу црквеном врховне главе наше вере у пространом царству В. Величанства, на послетку:

4. Да остане свештенички семинар у Шибенику с потребним наставницима нашега народа и вере, који би се набавили из свештеничкога семинара карловачкога у Срему, пошто је преко потребан за школовање наше деце, који су са свим без тога, и зато нам један од прошле Француске владе о државном трошку и од В. Величанства верним поданицима, који су то молили под Бр. 19017. 1820. године одобрен, да бисмо били срећни.

Умирите, Господару, милостивом наредбом бриге и немир који море многобројан народ, везан В. Величанству најтепьим везама подложничке верности, те да Далма

тинци словено-илирски благосиљају Вашу свету руку која ће им одлучити, услишивши њихове жеље, њихов мир и њихову срећу.

У Трету 7. Марта 1821. год.

Вашего Светога Цар. Кр. Апост. Велич.
Препокорни и преверни подложник
Стеван Вујиновић с. р.

пуномоћник.

*

»

Како се у Српско далматинском Магазину за 1866. годину, у животопису архимандрита Димитрија Перазића, написатом сд данашњег Боко-Которског епископа Герасима Петрановића вели и ово: „Вриједно је да овдје напоменем, како Перазић, као савременик и очевидац догодивших се неприлика за вријеме уније у Далмацији, није пропустио кашње повјест о овој жалостној за цркву нашу епохи унијаћења вјерно описати, приложивши исту књизи: „Исторія россійской церкви. Санкт Петербургъ 1840", што ју је из Одесе православном општеству Задарском на дар послао, код кога се и данас храни, и будућему историку православне наше цркве може у томе бити од велике користи“, — то сам ја још пре неколико година умолио свога пријатеља данашњег далматинског владику др. Никодима Милаша, да ми поменуту » Историју“ пошље на увид, што ми је и учинио.

[ocr errors]

Иста се „Историја“ налази под бр. 339. у цркви св. Илије у Задру, и у њој се налази овај запис Перазићев: 26. Марта 1810. потврдио је Наполеон Краљевића за епископа далматинског, одредивши му 6000 фр. плате, а Зелића за главног викара, но на том се звању захвалио и 16. Новембра 1811. буде пензиониран са 1000 фр. плате“.

»15. Октобра 1814. Зелић оде у купке у Италију, а оданде у Беч, те поднесе тужбу против Краљевића,

иштући да посведочи, где се родио, крстио, где је архимандритство получио, и да је он без одобрења цариградског патријарха постао владиком, и купио босанску епархију од свог претшественика Калиника, а за тим је из ње изгнан“.

» Краљевић бојећи се које те тужбе, а које што се поговарало, да ће и далматинска епархија потпасти под карловачког митрополита Стратимировића, те да неће моћи радити и даље онако, како раде владике у Турској, обрати се за савет налазећем се у Задру римокатоличких црквених дела саветнику Некрону, који га научи, да ће најбоље по њега бити, ако поунијати своју епархију“.

10. Јула 1816. дође у Трст идући из Италије цар Франц, и тада Краљевић започне преговоре о унији“.

» Повративши се из Трста, објави свештенству и народу, како му је цар обећао семинар за будуће свештенике, те кад је 1818. Франц дошао у Шибеник, те по одласку царевом Краљевићу повиси се плата за 2000 фр. годишње, и Краљевић састави молбу на цара за семинар, на коју се све свештенство потпише, и он оде у Беч, од куда српски родољуби јаве у Далмацију, да Краљевић ради на унији, и о том се започе, 1819. и у иностраним

новинама писати. «

» По повратку Краљевићевом из Беча, дођу у Беч из Лемберга директор Стулиски са три професора, и нису се показивали, док им није коса и брада нарасла, и научили српски".

[ocr errors]

ве

ком је

Јануара 1821. појаве се у Задру, и дођу на черње у цркву св. Илије, у којој су појали, на био и архимандрит Зелић. По свршетку вечерња, запита их Зелић где су рођени, ко их је рукоположио; те кад је чуо да су рукоположени у Лембергу, јасно му је било, да су унијати. За то су га отправили у Беч, а по TOM у Будим, где је умро 25. Марта 1826. «

[ocr errors]

» Професори у ускршњи пост у Шибенику отворе семинарију, у коју се од православних није нико уписао.

« ПретходнаНастави »