Слике страница
PDF
ePub

да ми није било оца код куће, за да не би њих прекорно, зашто су ме у тако далеке земље пустили, ја сам се на сваки начин изговарао, и непреклон стајао, они непрестано тако мене отвраћајући, подвигну и моју матер, браћу и сестре и остале сроднике, те ме отврате, и не отидох, мислим за моју несрећу, кано што ће и конец

показати.

Међу овим пребиватьем русијског владања код нас, четир брата Саватији Јоановић, Симеон Љубибратић, ЕпиФани Пјешивац и Стефан Аврамовић, овај маловремени свјет с вјечним премјенише, и кад дођоше Французи, видећи братија да их је мало, и бојећи се да не би монастир отузели, закључише соборно, да мене обуку и у чин уведу, које мени сприобшчише. Ја са свим што сам овај чин желио, и за то у монастир дошао, опет сам рад био јошт коју годину почекати, на које ми они отговоре: сад је време и обстојателства тако изискују, а да посље већ нећу на време бити Кад сам ја ово чуо, преклонио сам се и благодарио, и тако на 20. Ноемврија. 1808. г. обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил проЗваше ме.

Посље испољњавао сам дужности као кључар аи економическе. Међутим настојатељ с братијом писали су митрополиту црногорском, да би благоволио произвести на степен свјанченства дијакона. Макарија Грушића, а мене на мјесто њега дијаконом, на које речени г. митрополит отговорио им је, да не може, будући занимљен стварима његове државе, ак томе имајући посла с Французима и Турцима, но кад буде имао време, да ће писати да дођемо.

Ја сам имао наклоност и живописанију, за које сам желио овај научити, но будући да прилике имао нијесам, за то молио сам једног свјашченика иконописца из Турске от Бијелог Поља именом Симеона Лазаревића, који је темпла у нашем монастиру и другим селима у Боки Которској писао, да ме узме са собом и научи, који добро

вољно обећо се, настојатељ и братија не дадоше ми говорећи да у Турке је опасно ходити, особито нашим људима, но кад се отвори море, да ће ме у атонску гору послати, гдје има изрјадније живописаца, и гдје ће ме они препоручити својим познаним пријатељима, от којих имају у све велике монастире, а особито у Хилендар, и тако остадох.

1808. 19. Септемврија Наполеон бивши император Француски, кад је православни епископат у Далмацији установио, у исто време и налог је издао, да се синод од 40 одабрани духовни и свјетовни лица греческога исповједанија совокупи, који би стање восточне цркве у отечеству нашем у зрело расужденије узео, и цару најбоља средства предложио, да се састојаније клира, училишча ицјеле вообшче цркве поправиш и у бољи ред доведе.

Синод овај сазове тада бивши провикатор генерал Дандоло декретом својим от 12. Новембрија 1808., почем је најпре на предложеније учињено му от поч. генерал викарија и архимандрита Герасима Зелића 40 членова наименовао, који ће у њему присуствовати. Прво засједаније држано буде 18. новембра тога года у Задру у тамошњој пар. цркви св. пророка Илији. Бока от Котора како под палом млетачком республиком, тако и под владањем аустријским и Француским, до востановленија епископа у Далмацији, у духовним потребама надзирани су били от митрополита црногорског, а от генерал викарија Зелића ништа нису зависили.

Далматинци пак ишли су рукополагат се и у Црној Гори, у Босни, у Плашком, Славонији, Карловци и у Млетцима, и за то от Бокеља нитко није у предреченом синоду ни присуствовао.

Те исте године на свршетку јесени разболим се ја и отидем кући боловати и жестоко паднем, а пред божић стигне писмо от митрополита црногорског у монастир у ком наређе да за ново 1809. Бето г. настојатељ горје именовани о. Никанор Богетић и ја нађємо се код њега

степен

на Стањевиће, настојатеља за архимандрита да произведе, јер је игуман био, али крст и надбедреник носио је, будући више пута речени митрополит от братије умољен је био, на степен архимандритства да га возвиcи, за које није им могао удовлетворити, за то што дјела онда с Французима и Турцима која је имао, није су му допуштала, а за утјешити њих, дозволио му крст и бедреницу носити, такођер реченог дијакона Грушића на свјанченства, а мене дијаконства произведе. Ја као болестан није сам могао поћи, које им је жао било без дијакона бити, ал налазећи се у монастиру један дијак им енем Евтимији Лазаревић с Мокрина, који се учио да мирски свјашченик буде, овај се прикаже и рече: ако им је повољно, он жели примити чин монашески, и моли да га приме у число братства, на које му отговорите, да они хоћеду, но с тим уговором, да млађи от мене буде, будући да сам ја прије њега дошао, и теченије искушеника исполнио, које је он припознао и добровољно се подложио, колико за поредак чина, толико више, што смо нас два као браћа живјели, и тако они отидоше, на 1. Јануарија 1809. произведени бише, а ја остадох; настојатељ је мене митрополиту препоручио, који је отговорио: како му се прво благовештенство укаже, да ће Одма писати за мене.

Међу тим дође у Боку Которску генерал Мармонт, дука от Рагузе и гувернатор илирическије државе, којим је била присојужена Далмација и Бока Которска, наш настојатељ с братијом отиде у Котор поклонити му се, и нас је лепо дочекао, но напослетку прекори нас говорећи: нијесте имало право примити Русе, ни њихов барјак најпре у ваш монастир подићи, будући чија је глава, тога треба да буде и труп; ми смо узели Венецију царствујушчи град њене республике, за то је требало и остала сва мјеста њој принадлежећа наша да буду. Настојатељ неустрашимо одма њему отговори: Ваше височе ство, имате право, али требало је да сте ви дошли с

и

онаком силом, као што су дошли Руси, пак онда не би се вијао нигда барјак руски, него ваш. Видећи овај неустрашимост старца, приступи к њему с благим лицем, и наслоњајући своју руку на старчево раме, рече: имате право г. „Аббе“, и со тим нас опет с лепим начином отпусти и вратимо се у монастир.

У Задру синод соврше, и епископа изаберу, и то не соотечественика, него странога некога Венедикта Краљевића, који је босански епископ био, и као продерз нешто се Турцима замјерио, кога су одма и све његове дворјане у тамницу ставили, пребивајући они у тамници, настајао је на откуп да се избави, које је и получио, но будући да нoвaца готовије није имао, за то испроси се да га по епархији пусте, и сидоксију да скупи, које му и дозволише. Идући он кроз своју епархију, и кад се приближи к граници аустријској, пређе на цесарску земљу, са својим протосинђелом Теодосијем Станковићем, родом из Ерцеговине, пострижником тамошњег монастира Довоље, и са његовим архидијаконом Никодимом . Аџићем родом из Шибеника, и остојали су контумац у Митровици, а његов секретар Киријак Фотио, посље прозван Граматик, остане у тамници. Овај би Граматик платио главом за све да се није нашао један мирски свјаниченик пун христијанског человјекољубија и состраданија распаљен ревностију кблагочестију, охрабрен силом вишњега, дрзне и украде га и на цесарску земљу пребаци, гдје још предречене у контумацу затече, и епископа много укори, што најмању бригу о његову спасенију није имао.

Турци кад су дознали, шта је овај свјашченик учинио, мало га нијесу погубили, да се није су неколико кеса искупио, свака кеса 50 цекина.

Овај Граматик чинио је Краљевића епископом постати, он као Граматик от патријарха цариградског, дат је био митрополиту сарајевском Калинику, и кад су хтели другога епископа изабрати као спомошчника митрополиту, то су два протосингела именовали, првога једног митро

[ocr errors][ocr errors]

његово

политова старијег и заслужнијег, а другога овог, који је от мало времена био дошао, јербо је пре синајски протосингел био, и по Босни с другим једним такођер синајским протосингелом милостињу за синајски монастир просио.

Именованом митрополитовом протосингелу наклоност била је, и све заслуге његове и препоруке на патријарха и његов синод упућене, и патријарх потврди га, но кад дође ово потвржденије, Граматик сприобшчи Краљевићу, а овај њега подмити, да онога име избрише и стави, сувише обећавајући му полак от свега епархијалног прихода, које он и учини и тако произведоше га на степен епископства 1805. г. као кратовског а не сараевског.

Посље мало времена његова произведенија, митро полит Калиник отиде сједити у Цариград, носећи име и права босанске епархије и митрополије сарајевске, вручи дјела епархијална Краљевићу, а толико кеса на годину њему да шиље и они су то чинили и међу собом док су тамо били и слагали се, али у предреченом случају Краљевић га заборавио, и за то га је овај укорио.

Кад су из контумаца изишли, отишли су г. митрополиту Стратимировићу, који их је представио командирендеру Петерварадинскому генералу Шимшену, код

се находио као чиновник Михајил Љубибратић, умрли као полковник 182 —, кога је стриц у Банату био, а други стриц овога генерала брат архимандрит у нашем монастиру.

Кад је пак везир босански чуо, да је Краљевић у цесарију прешао, одма је у Беч писао, да га имаду натраг повратити, тако посље неколиког пребивања у Срему, дође из Беча на генерала Шимшена наредба, да Краљевића поврате у Босну, но генерал будући човекољубив, а иг. митрополит, за то настојећи као и речени г. Бубибратић, научише га да у Србију одма иде, гдје је Карађорђио владао, и ту да се спасе, и тако је отишао, а

Кога

« ПретходнаНастави »