Слике страница
PDF
ePub

генерал у Беч отписао је, да је Краљевић у Србију прије отишао, него што је онај налог примио. Исти Краљевић ни у Србији није се знао обходити, него се сдружио с оним осталим Грцима и с другим којекаквим страним, који су некаква замјешателства чинили, и поредак нарушавали, за које су сви прогнани били. Овај незнајући на коју ће страну окренути, науми опет преко цесарске земље у Далмацију поћи, и отуда у Грецију. Кад је у Далмацију дошао 1807. или 1808., приказао се говерну Француском, код кога је једног свог познаника нашао именем Никола Миларес, овај као толмач турска језика ту је службу имао и више пути у Босну и Цариград као писмоноша и увода ишао, и у Сарајево с Краљевићем познанство учинио.

Ови га код говерна добро препоручи, говорећи, да он може Француској нуждан бити, ако би с оружијем на Босну пошли, а њему препоручи да се понаша што најбоље може, да би сотим свјашченство и народ добио. Посље речени Краљевић у Спљет је отишао и више се времена бавио, гдје га је и архимандрит Зелић посјетио и посље овог посјеніченија, писао је пароху шибеничком, брату његова манастира оцу Исаији Омчикусу, обзнанујући му да је у Спљету здрав приспио, и да је срећу имао целивати десницу ғ. епископу Краљевићу, надодавајући, колико је свјета прошао, да благоговјејнијег епископа као овога није видио, а особито јунака. Ово сам писмо ја код реченог пароха видио и читао.

Краљевићу посље от говерна дозвољено буде, да може по Далмацији слободно ходити, и тако ишао је по монастирима, градовима и неким селима, и као страном без никаква прихода даривали су га. 1809. г. кад су Аустријанци били дошли у Далмацију да истерају Французе, добије Краљевић налог от говерна, да један увјешчателни цирколaр на свјашченство и на народ учини, да буду вјерни свом законом цару, и к непријатељској страни да се не придружују, тако је он и учинио, и оне

све смо

то

који би от свога цара отступили проклетству предавао, но тога пута Аустријанци не учинише ништа, него се натраг повратише, и Краљевића као ратног сужња у Осјек отведоше, ког посље њеколико месеци и учињеног мира опет у Далмацију послаше. При томе приспjе да и предречени синод совокупи се, на кому синоду, како што сам горе рекао Краљевића изабраше а Зелића презрјеше за узрок његове суровости и строгога поступања са свјашченством. Сизбранијем епископа и ніколу су и једну цркву у Шибенику и конзисторијум искали, а Зелића као генерал викарија за Боку Которску, наименовали, и све ово на одобреније и потвржденије јесу цару у Париз послали. Ми у Боку Которску за

ово чули, за даклем наш настојатељ с братијом закључи, у Новемвру месецу уз божићни пост, да мене с једним молебним писмом к митрополиту црногорском пошаљу, молећи га, прије него што ово потвржденије и обнародованије дође, на степен дијаконства да ме произведе. Тако ја отидох у Котор и за градом на обични црногорски пазар изиђох, гдје нађем митрополитова брата Саву, оца второго митрополита Петра, с којим сам се познавао, кад је с братом својим митрополитом у монастир наш, трајућега с Французима рата, више пута долазио, кога поздравим и упитам, дали има каква прилика за Цетиње, гдје је онда митрополит сједио, на које ми отговори, да нема, него ако имам какво писмо, да ће га он по поузданој прилици послати, на које сам му казао, да ја сам намјеравам онамо поћи, онда он каза ми да има људи с Његуша, који кући отлазе, и којима ће ме он препоручити да ме отпрате више Његуша до мјеста Крстца, и одатле и пут к Цетињу да ми покажу, и ја упутим се с овим људима до Његуша, а от Његуша до реченог Крстца; дођоше са мном три врстна младића, који ме на стазу упутише и поздравише се са мном, желећи ми сретан пут, за које сам им лепо захвалио на услуги и

тко

друштву, и тако они вратише се својим домовима, а ја продужих мој пут једном стазом између cњега, и на пол часа прије него што сам на мјесто приспио смркне се и са свим што су ми казали вазда на десну руку да се држим, бојао сам се да не заиђем, но срећом треФише се неки пастири, от којих једнога замолих да ме упути. Овај одма с њеном радости препоручи своје стадо другим, а он самном дође у монастир и пријави ме једном дворном свјаниченику монашескога чина, њекому Стефану Лазаревићу из Грбља, от кнежине Лазаревића, окружија Боко-Котарскога, који изиђе пред мене и упита ме с неким презренијем: тко сам и шта ћу. Кад сам му казао, сам и от куда, кажем му да би желио пред митрополита изићи, на које ми с истим гласом отговори, да не могу, и ту ме остави на једном ходнику, гдје ме и нашао. Ја за оваки његов предусрет и дочекање, нијесам му замјерио, познавајући одавна његову гордост и високоумије; ту сам мало почекао, док не изиђе један момак, који покрај мене хтијаше проћи, него га зауставих, молећи га да ме пријави секретару љеком Јакову Цеко зовомом из града Будве, такођер окружија которског. и овог сам познавао добро, а у нашим предјелима сваком је познан био због његове доброте, и како му је речени момак казао да сам ја из Приморја, одма је дошао кмени, и онако умраку поздрави ме и прихвати ме под руку и отведе у своје собе, гдје смо се опет взајмно поздравили, на које он нестрпиво запита ме, откуд сам и ко сам. Кад сам му казао и от настојатеља и братије поздрав изручио, онда топрв познаде ме, и смешећи се рече ми: зашто ти нијесу друго име дали, него Кирил, на које сам му отговорио: да су ми незнам какво друго дали, другчије не би изгледао; на ово се опет насмјеје и запита ме за моје пришествије, кажем му и у исто време замолим га, ако је могуће, да изиђем пред г. Мінтрополита, а он ми рече да причекам, и одма отиде и до часа врати се натраг, и отведе ме к њему. Кад смо

АВТОБИОГРАФИЈА

3

дошли до врата, отвори ми врата и пусти ме унутра, а он се врати у собу. Како сам ушао, почео сам говорити: молитвами свјатаго владики нашего и пр. Овај благи и високопочитајеми архијереј негледајући на своју сједину и високи сан свога достоинства, нити на моју младост и на ниски мој чин монашества, него док унифох а он који сједјаше, одма устаде на ноге и кад хтјех метанисати, а они подхвати рукама за рамена, дижући се говорећи: остави нетруди се, доста си от пута утруtен, и тако само цјеловах свету десницу, и предаде му писмо настојатељево, које метну на асталчић близу њега стојећи, пак запита ме ским сам дошао. Кад му казах како ме је његов брат препоручио, и да сам от Крстца сам дошао, рече ми : како те нијесу вуци изјели, отговорио сам: Бог ме је сохранио вашим свјатим молитвама. Пак опет запита ме : јеси ли озебао жалостан, отговорно сам: нијесам, јербо сам се угрејао ходећи. Тада он приступи к једном сандучићу, и извади једну Флану пуну ракије са анисом, коју је он кад и кад употребљавао, и узе једну чашу позлаћену и доста голему, коју наточи пуну исте ракије, и пружи мени говорећи: узми напи се да неозебепші, јер овде хладније је него код вас у Прінморју, на које ја рекох: у добрим је рукама владико свети, а он онда: а Ти си ми здрав и добро ми дошао, а ја опет молитвами свјатаго и пр. Посље наточи и пружи мени, ја узех цјелујући његову свету десницу и напих за његово здравље. Посље заповеди ми да сједнем, ја

се извињавао говорећи, да могу стојати, али по други пут заповеди ми и сјсо сам. Онда узе писмо тер прочита, по прочитанију реченог писма поче ми говорити : Бубезни сине, знам јошт от прије, а и сад видно сам жељу твога настојатеља и остале братије, такођер и твоју, за које особито сад не могу овој жељі вашој удовлетворити, за које ништа ми није мање жао него вама самим. То је одавца требало, да ви имате архијереја, и томе сам се ја вазда надао, јер један слуга

сам

свога

неможе два господина служити, то јест он, будући су под покровителство русијско, и за то нигда непечали се, него радујте се, кад Бог дао тер смо дочекали да се и у Далмацији наш епископат установи, а он као архијереј, а особито нови треба да посјети своју паству и духовним млеком напоји, јер мени као от друге земље није

било могуће каноническе визите чинити, а он то мора да чини. и за то што скорије он ће доћи и код вас, и ти ћені тада желаемо получити, него трпјеније и надеждом да се ободраваш. К тому као прави отац и архипастир поучио ме и совјетовао тако, да ми се чинило, као да сам у восхишченију пред неким божеством находио се, гдје чисто више за дијаконство и заборавио сам. Посље упитао ме за здравље настојатељево и све братије по имену, равним начином и за све дијаке и момке које је познавао, у исто време какви су приходи монастирски, будући је било море от Енглеза затворено, гдје от моропловатеља не мали приход имао је, такођер и за поправленије монастира от пожара што је био уничтожио, напосљетку и за све оне особе от предјела Кастел-Новскога, које је познавао питао ме. Међутим и вечера готова буде, и дођу звати на исту; отидемо тако и вечерамо нас 4 лица т.ј. митрополит и именован свјашченик Лазаревић и секретар и ја.

Посље вечере отпратимо митрополита у собу и узесмо благослов и с благим почивањем растависмо се, ја са секретаром у његове собе спавао сам. Сутри дан у јутру опет пођем к митрополиту и код њега попијем кафу, посље преда ми његово својеручно писмо на настојатеља, запитам благослов и цјелујем свету десницу да oтлaзим, ал он пpeдaмном изиђе до на ходник, гдје нас дочекаше предречена двојица, с којим се поздравих и пољубих, и опет свету десницу цјеливах и отидох и кад сам на врата от монастира дошао, која су спрама ходника била гдје су они стојали, чујући да су јошт тамо, окренем се и поклоним, а митрополит, су обје руке благос. ьајући

[ocr errors]
« ПретходнаНастави »