Слике страница
PDF
ePub

рече: пошао ми с богом и сретан ти пут, и тако истим путет којим и пошао тамо, вратим се у монастир, колико зловољан, што нијесам желајемо получио, толико опет радостан, што сам от онаког великог лица утјешен био. Дођем у монастир, писмо и поздраве изручим, жао је свима било, да се није ни њихово ни моје желаније испунило.

Ја сам сљедовао опет са сваким смиренијем и повинованијем моје дужности испуњавати, и у сљедствију тога 1810. љета приспје потвржденије и обнародованије за епископа и за генерал викарија и све остало било је одобрено от цара, цркву зовому Santo Salvatore са женским једним монастиром епископу за пребивалишче одма дали су, такође и обшчеству нашего благочестија у Котору дали су једну цркву, која је била калуђера св. Доменика, будући су по све малу цркву имали и уза њу јошт малу једну капелу, коју цркву из нутра по восточном обичају нашем украсе, и митрополита црногорског замоле је осветити, које им обећа, и за боље увјереније освјашчен антиминс пошље док он дође, но обстојателства му не допустише, и школу и конзисторијум у сљедствију да хоћеду дати.

За тим мало дође пасторал епископски, с којим као пастир стаду своме обзнањује милост божију и царску и утврђујући њих у благочестију, страху божију и вјерности к цару, закључујући са архипастирским својим благословенијем. У другом писму обзнањује за Герасима Зелића као свога генерал викара у Боки Которској и препоручује, да га имаду почитовати и чествовати као њега самога, кромје дјел касајушчихсја самога архијереја.

После тога опет мало дође и наредба да се сви римски олтари из нашије цркава изнесу, које је одма сљедовало, осим из рисанске цркве, будући да је овај олтар при цркви с двора био ограђен, а у нашу цркву кад би се ушло не би се видио, него само врата от истога, а

друго није ни било у Рисну от њиховије него само једна Фамилија Колумбарића.

У исто време дошла је и наредба, да свјато причашченије болестницима има се јавно под небом (балдахином) носити и от народа пратити. Речени Французи првога ускрса по њихову дошествију, по прошенију настојатеља код команданта от пјаце пратили су литију, али нијесу пуцали и кад обично су пред врата от града свршили, хтели су по старому обичају одма натраг вратити, но командант ту присуствујући, замоли да и у град уђу, и тако уђоше и по предреченому под Русима обичају евангелија и молитве совршише, које и до данас сљедују чинити.

Године 1811. у месецу Априлу дође архимандрит Зелић као генерал викарио и у вече приспио је у наш монастир, гдје је с пристојном чести био дочекан, и по пребиванију њеколико дана код нас, отишао је у Котор, гдје је такођер с велељепијем, колико от стране нашего вјероисповеданија, толико од грађанске, а особито пак милитарске власти дочекан био. С њим је довео једног калуђера именем Стефан Новоселац и једнога дијака Илију Ђурђевића, који је посље пострижен био у његову монастиру.

У Котору кад види цркву готову, а не освјашчену, и антиминс освјашчен, он науми исту цркву освјатити без да прије епископу пријави, будући да митрополит црногорски прије није могао доћи, а сад по готову, даклем он позове нашег настојатеља и јошт њеколико брата, такођер протопрезвитера рисанскога Јоана Ивелића и другог свјашченства из окружније мјеста, и освјашчају речену цркву. Потом епископу обзнани, који му отговори, да је требало њему прије обзнанити, будући оваке ствари њега се касају, пак онда ако би нужда била, а он не би могао доћи, с његовим дозволенијем могао би учинити, надодавајући, да они који таково што чине, подлежу клетви, на које Зелић гордо отпише, да он као гене

рални викар у Боки от Котора осим рукополагања све може совршавати, а за клетву рече: да је пошаље у Турску, гдје се могу откупити су њеколико кеса новаца, пак ово писмо чини потписати от свије с њим сослужашчи свјашченика, најпосље пошаље га и нашему настојатељу, за да и он с оном братијом, који су с њим на исто посвјашченије били, потпише.

Ово писмо у вече приспије и по прочитанију, настојате.ь одма братију собере и сприобшчи, посље советује се с њима, шта има чинити, он вели двоумим, једни једно, а други друго, до мене стојећи Јефтимији дијакон, лагано запита ме: што ја мислим, на које ја отговорих: то су њихове ствари, мени није за тим стало, али опет он па реци штогод, онда њему кажем овако: ја потписао, ни Зелићу отписао не би, него би к њему отишао, и устмено казао овако: господине, ја немогу ни с вама ратовати, а камоли с владиком, за то нећу ни ово потписати. Дијакон тада поче се лагано смјејати и говорити: управо тако и ја сам тога мњенија; тако ми међу собом говорећи, један брат приступи к нама и запита: што говоримо. Речени дијакон каза му, и повољно му би, пак онда свим каза, које сви и одобрише. Тако одма сутри дан настојатељ отиде к Зелићу у Котор, и мене с њим отведе. Кад код реченог Зелића дошао, зачуди се исти његову пришествију, и по взајмном поздравленију, упита Зелић нашег настојатеља: јели писмо примио, који му отговори да јест, но да није потписао због предреченог узрока, овоме је жао било, и почео га свакојако увјешчавати говорећи: да то није ништа, но ови остаде у свом мњенију непреклон и тако се растадоше.

А исти је наш настојатељ имао от епископа једно укоризнено писмо, у којему вели: да се чуди, како је он са Зелићем пристао, надодајући: та ако и јест част монастира изгорјела, зато да је јошт књига остало, у којима се находи: да се ова дјела самога архијереја касају, на које му је наш настојатељ отговорио овако: ја по налогу

вашему, како сте наредили, да га имамо као вас почитавати и послушати, а незнајући, да он В. П. није прије обзнанио, за то сам на позивање његово и отишао.

За предречено Зелић се и расрдио на нашег настојатеља, и гледао је ако би могао у чему осветити се, али није могао ни у чему, него у тому, што није хтио за мене настојати, да будем произведен на степен дијаконства. Више пута био је мољен за то, но све залуду.

Посље Зелић ишао је по више мјести от Боке Которске, међу којим пође и у Паштровиће, и кад дође у монастир Прасквицу, ту дође поклонити му се један монах именем Исаије Дулетић из монастира св. Петке испод Маина. Овај је из младости у предреченом монастиру Прасквици као дијак био и посље у његово мјесто рођења вратио се, које је близу, и ту чин примио, и то у оно време кад је епископат у Далмацији установљен, и будући прије овога сваки монастир без да је какву власт старију питао, облачили су и у чин уводили своје искушенике, тако и овога настојатељ постриже, који је одма и браду пустио. Кад дође пред Зелића и пристојну му чест учини, за тим запита га исти: откуда је, кад му речени монах каза, онда поче говорити: тебе су без мога дозволенија обукли и тога ја те не припознајем као монаха правилнога, пак одма ту свуче сиромаха и браду му чини обријати. Овај овако нагрђен и поруган врати се у свој монастир, а његов настојатељ био је у Дубровник отишао, и са звоном скупи све Маине своје мјестородце и кад су га видили, веома су се зачудили и питали га: тко га је онако нагрдио, надодајући, да грдан пред Бога изађе. Тада он им каже, да га је онаког Зелић учинио, а ови кад чуше запалише се јарости, и заклеше се да ће ову срамоту, њему и свему отечеству учињену, осветити. И они међу собом закључе, да дочекају Зелића кад се буде натраг враћати, и да му покажу, каквим је људима срамоту учинио, за да му као патента његове знаности служи, и от ових изабраше до 30 људи, и по

слаше их с једним котлом у једну стару и откривену кућу покрај пута, куда је морао Зелић проћи, и ту да приправе вреле воде, и кад он тамо приспје, да га уфате и са истом врелом водом браду и косу опрљужају и сваку длаку изгуле. Ал кад он из Паштровића враћајући се дође у град Будву, за предречено некако дочује полковник мјестни Бубић, тер Зелићу недаде по суву у Котор поћи, него га по мору отправи.

У исто време наш настојатељ био је у Грбаљ своје мјесто рођења отишао, да своје сроднике походи, и узгред пошао је и у Будву гдје се са Зелићем састане, и ту кад њека дјела опреми, и пријатеље поздрави, врати се истим путем натраг. И кад је приспио близу оне разваљене куће, гдје су предречени људи Зелића чекали, помисле да је он, пак изтрчаше њих једно 15 пред њега да га счепају и у нутра уведу, и своје дјело да изврше, но срећом познашега, и на мјесто приуготовљене освете, чест му пристојну учинише, на које и он њих поздрави и између њих њеке познаде и за здравље упита, такођер и за узрок што су се онде били искупили, за које они њега замолише да сјаше с коња и тада да ће му казати, ови се извињавао, говорећи, да му хитна дјела не допуштају, но они и по други пут њега замолише да им то добро учини, на које се преклони и сјаши с коња. Тада они упиташега за Зелића, а он им каза да је по мору отишао, они, ах за бога, то је нама много жао, архимандрит: зашто? они, молим дођите да видите, и кад уведоше га у оне зидине, показаше му қотао с водом, у исто време за кога су га и зашто приправили. Кад овај саслуша њихове речи, не мало ужасну се, потом с његовим природним благонаравијем почео их је совјетовати и отвраћати от оваког њиховог варварског намјеренија, које они ни под који начин нијесу га хтили послушати, него јошт рекли су му: да ако не изван града Котора неузмогу га дочепати, то усред Котора њихова освета постигну ће га. Овај опет совјетовао их је и молно

« ПретходнаНастави »