Слике страница
PDF
ePub

вору проведемо ми овде 2—3 сата, у тому приспје време
от цркве, и ми отидoсмо са старцем помолити се Богу
и благодарити му, што је нас здраве и без опасности
сохранио, препоручујући се и за у напред његову мило-
стивому промислу.
Посље ја сам желио видјети двор епископски, но
овај је био затворен, а кључ је био код г. Киријака
Граматика, бившег у Босни његовог секретара, даклем
код њега отидосмо, који нас љубавно прими, и за здравље
упита, потом поменути отац Стефан каже му за мене
откуда сам, и зашто сам дошао, на које он рече: жао
ми је да г. епископ овде није, и да његовој жељи неу-
довлетвори, он је, вели, у Врлику и задржаваће се до
посљедњег овог месеца Јулија, а њега може бити брод
неће моћи толико чекати, на које ја отговорих: госпо-
дине и не може, а посље мучно ће ми се прилика и
намјерити, а друго могу потрошит оно мало што сам за
пут донио, пак онда шта ћу чинити? Онда он мени поче
овако совјетовати: Ви ћете најбоље учинити, да идете у
Врлику к г. епископу, и ја ћу вам дати једно писмо, у
ком ћу вас препоручити. -
Ово његово претставлeније, мени буде повољно,
за које му ја учтиво захвалим и опет препоручим се
њему, међу тим дође к нaми и неки г. Андреј Руђери,
секретар реченога г. епископа, за кога каза ми мој
сопутник отац Стефан тко је он и поздрависмо се с
њиме, и извјестише га о мени, у исто време г. Гра-
матик сприобшчи му своје мњеније како је мене сове-
товао, а овај одма противо поче говорити, да не треба
да идем, него да чекам владику да ће он брзо доћи, и
тако нипошто не даде ми. Ја бојећи се, да он неби што
противо владики писао, останем чекати, и тако с њима
опростим се, и пођемо к нашем старцу, који је нас с
обједом чекао. Кад дођему к њему, кажемо му све како
ствари пролазе за мене, а он онда поче мене охрабра-
вати говорећи: да се ништа не печалим, него да имам

- " ш

тријенија, пак сотим да ћу све предобити. Онда ја њега почнем молити, да би доброту имао, наћи ми квартир код какве честне фамилије, за да не идем у крчму, на које он отговори: Боже сачувај, ви из моје куће да пођете у крчму, или у чију другу кућу, то би моја срамота била, ви сте калуђер, ја вас као мога брата взирам, и за то докле год овде будете, код мене имате собу и јело. Ја на овако његово претставлeније, јесам му срдечно благодарио и извињавао се да не желим њему на теготу бити, него опет повторително молио сам га, да ми гдје квартир нађе, али он ни по који начин за ово није хтир чути, тада ја опет најсрдечније захвалим му и посље полдне моје ствари от г. Павковића чиним код њега пренијети. Затим сједoсмо за обједом, с којим нас је лепо почастио, посље ручка пак мој сопутник отац Стефан опрости се с нами, и отиде на свој даљи пут. Пребивајући ја код старца, упознао сам се са свијем нашима Христијанима, от којих многи и на објед позивали су ме, такођер упознао сам се с многим римокатолицима. У Шибеник вообшче особито су добри људи и гостољубиви и међу собом у особито примјерном слоГОМ ЖИВе. |- |Међу тим доплови из Трогира и брод капетана Марка, а он је био већ купио и приправио све што му је било потреба за натоварити, и одма су почели уносити у брод, пак непропуштајући време да отлазе кући, видећи ја то, и да владика јошт недолази, забринуо сам се, пак почех у себи мислити: колико ћу га морати јошт чекати, какву ли ћу прилику добити, да се у отечество повратим, оћу ли имат доста новаца за трошак. Кад сам ово добро размислимо, побојао сам се да ће ми новаца недостати; сад опет мислим шта ћу да чиним, кад наједанпут дође ми на памет, да ја ово сприобшчим реченом капетану Марку, и њега замолим, да ми мало зајми новаца, будући да овај по путу тако ме позно, као брата или сина, и ја с пуном надеждом отидем к њему, и моја обстојателства њему сприобшчим, у исто време молећи га да ми учини дјело милосрдија и зајми мало новаца, јер иначе да ћу морати с њим онако вратити се натраг и не видећи владику, а камо ли получити, за што сам дошао. На које овај добродјeтeлни и отечествољубиви чоек, таки свесрдно, као да је то он сам желио, да ја от њега иштем, рече ми: оћу брате, ако хоћете и 100 цекина, на које му срдечно с топлим сузам захвалим, и речем, да ми не треба више от 10 талира, а он тада опет рече ми: да сутри дан у јутру у 7 сати дођем у дућан неког трговца Матулића, код кога је он жита купио, и док му је брод дошао у његов дом пребивао. Опет је на ново на његово тако редко милосрдије захвалим и с њим се поздравим и отидем весео от њега и у себи речем: Боже преблаги и милостиви, что воздам твојеј благости за овака благодјејанија, благодарју много твоме милосрдију и милости који си ми удаљеном от отечества овакове благодјетеље даровао, молим те и у будушче не заборави мене, и не осујети ме надежде моје, како што ми и сад нијеси осујетио. И тако сутри дан у 7 сати отидем ја у именоватог дућан гдје нађем мог доброг капетана Марка и како се с њиме поздравим, и он се одма сагне и испод банка извади два сакета талира и рече: ево узмите колико хоћете, ја, нећу него молим одбројте ми 10 талира, он: простите немам времена, јер морамо ове рачуне свршити, него сами узмите, на то ја одбројим 10 шпанских талира и хтијах учинити му квиту, а он, боже сахрани, то ја нећу, а ви ако кад узможете платићете ми, ако не, то вам никад такове заискати нећу. Оваковом његову редком великодушију, најсрдније сам захвалио, и с вјечном признателности њему се обвезао, онај исти дан пред вечер пошао сам на његов брод посјетити га и с њиме поздравити се, будући да сутри дан у јутру рано отпловио је у мило наше отечество. Ту сам му предао неке сосуде монастирске, које су ми на пут служили, и које више

Автовиографил кирилл цвЈЕтковитл, протосинтеал . 49 3

нијесам потребовао, за да их у мој монастир понесе и преда, такођер и једно писмо настојатељу, које је он c његовом природном добротом све честно предао, ту се срдечно поздравимо, изљубимо, честитајући један другоме сваку пожелајему , срећу, поздравим се и с осталима, и тако у взајмној љубови растанемо се, ја отидем мом добром старцу, а они остану у брод, и сутри видио сам их с прозора отпловити, које сам с белом марамом и са сузама поздравио, такођер исто и они су мене једнаким знаком возпоздравили, и тако сам њих жалостно гледао, докле су у канал заишли. Потом отишао сам с мојим старцем у цркву, и себе всеблагому Богу препоручио, и за његово путешествије најсрдније помолио

се јесам. Посље неколико дана мога доласка у Шибеник, мој старац науми поћи у Скрадин, који отстоји от Шибеника по мору ходећи 12 а по суву 6 италијански миља, да посјети тамошњег пароха, собрата његовог монастира, оца Макарија Лишнића, и позове мене и учитеља шибеничког Георгија Боројевића из Задра, и посље полдне с једном лађом шибеничком упутимо се к Скрадину, и то уз воду, јербо рјека Крка салива се више Скрадина у море, и тако не много широким каналом иде, и под тврдињу св. Николе Љуљевац прозвану, која у мору далеко от Шибеника један сат отстоји, са свим у море губи се. Пловећи даклем овим каналом између брeгoвa, и кад смо већ пол пута прешли, на једно мјесто пошиpoко, које се Вруље зове, и које такођер обкољено је бреговима дошли, ал на један пут вијор се учинио и на нашу лађу не мало нападне, тако, да смо мислили да ни један спасти се неће. Али онај који вјетру и мору заповједа, не упусти нас погинути, него милостиву десницу своју пружи, и нас охрабри, а морнаром разум с хитрoсти даде, тер парус одма снимише, весала се прихватише, и храбро вјешто к брегу окренуше, гдје с муком до њега дођосмо, пак тако веслајући испод самога краја пред сами

[ocr errors]
[ocr errors]

мрак приспјемо у Скрадин код горје именованог пароха оца Макарија, и његова капелана оца Стефана Видосављевића, који нас љубезно и срдечно дочекаше и частише, гдје смо ту код њих и ноћили. Сутри дан у јутро посље јутрење и посље него смо кафу пили, пошли смо мало по Скрадину, гдје је мој старац посјетио и своје пријатеље, с којим и ја сам се упознао, и љубезно от њих примљен, исти дан ту смо провели код онога пароха, и опет ноћили, пак трећи дан посље кафе с њима се опростили и братски изљубили, и по том упутили к пристанишчу, до кога су и они нас испратили, и на ново опростећи се с њима, уђемо у лађу и помоћу божијом срећно без сваке опасности допловимо под Шибеник и у наше пребивалишче отидемо. Посље овога нашег малог путовања, до неколико дана, а тј. на 24. истог Јулија месеца, дође и г. епископ из Врлике с његовим горје именованим архидијаконом Аџићем, и с дијаконом Никанором Кнежевићем, синовцем игумана монастира Крке Викентија Кнежевића, и с другима његовима служитељима. И посље малога његовог отпочитка, ја сам с мојим старцем парохом у двор отишао, и пријавио се молећи, ако је могуће да изиђем пред њега и моје поклоненије да учиним, које су одма и учинили, и г. епискош дозволио је нама пред њега изићи. И кад нама То казаше, одма отидoсмо к њему, и ја мој добродолжни учининим поклон, и цјелујем свету његову десницу, које он мене милостиво и снисходително прими, и отечески запита за здравље и за моје путешествије, јели опасно било, по том за настојатеља нашега и осталу братију, па које сам му за све како сам знао најучтивије отговорио. Посље овога прочита писмо настојатељево, и по прочитанију рече ми: мој драги Кириле , колико је мени мило видити што си толико из далеке моје пастве дошао да те задијаконим, толико ми је жао да не могу ни теби ни твоме братсту удовлетворити, будући да јошт за тебе нијесам добио допуштење. Јер до сад писао сам у Љуб

« ПретходнаНастави »