Слике страница
PDF
ePub

љану говерну илирическија држави за допуштење, и от њега сам добивао слободу, а пре мало времена дошла је заповјест от самог Наполеона, да се њему самому има писати, и от њега допуштење искати. За то даклем имај трпјеније, и пребуди овде неколико дана, јербо ћу ја опет сутра одма писати, и јошт ћу о теби мислити, за које ја њему најблаговјeрније са сваким страхопочитанијем захвалим, и његовој архипастирској благонаклоности себе препоручим, и по тим нас отпусти, цјелујући ми његову свету десницу отидемо у наше пребивалишче. Сутри дан опет сам био у двор отишао за да боље - упознам се с његовим дијаконима, ови су ме најљубeзније дочекали, братски за здравље упитали, но дијакон Кнежевић болестан бијаше, за то ту код њега мало сам се задржао, разговарајући се с њиме, a. архидијакон био је отишао у канцеларију, пак посље једно пол сата, дође опет и говорећи ми, да ме г. епископ зове, опростим се от дијакона и отидем пред г. епископа, који опет милостиво ме прими. Посље учињеног мог к њему должног почитанија, почео ме питати за монастир, свјашченство и народ боко которски, на које сам, како што сам знао, најучтивије отговорио, и по доста дугом испитивању, узмем слободу опет себе његовој архипастирској милости препоручити, на које ме он са сваком благоутјешителном надеждом увјери. Потом цјелујем његову свету десницу, и от њега изиђем, гдје срете ме архидијакон и замоли ме, да му поможем писати циркуларе, ја сумњајући се, да не би који помислио, да се намећем и улагујем, за то нађем нека извиненија, и со тим се онај дан от тога

ослободим. Трећи дан такођер на ново у двор отидем, и најпрво на г. епископа наиђем, који ми по цјелованију свете деснице, рече: Кириле, помози данас архидијакону писати циркуларе, јер не може сам совршити, будући је други дијакон болестан, а остани данас овде на обједу. Ја сам се на то учтиво поклонио и к архидијакону пошао,

и помогао му писати. Кад је било време от обједа, чујем гдје астал приправљају, на то и речени архидијакон отиде от мене, а ја сам остадох, чујем посље гдје сједоше за астал и почеше обједовати, мислим у себи ови мене заборавише, а старац је мој већ обједовао, бојим се Кириле ти ћеш данас остати без обједа. Имао сам јошт мало за свршити један циркулар, прионем те га свршим, пак устанем по дољној сали проходати се, ал ето ти једног служитеља по воду гдје иде, кога запитах: јесу ли сјели већ за објед 2 Служитељ: јесу, сад ћете и ви. Ја: гдје?, служитељ: у кујну, ја: добро, добро. Ово чудновато ми се допадне: у кујну. Помислим у себи: та није ми г. епископ наредио да тањире перем, пак у кујну да обедујем, него ми је наредио да пишем, закључим у себи да неидем тамо, и мом монастиру срамоту да направим, и со тим настојатељу и братији да се не зазрим, пак изиђем из двора, и отидем управо к мору на брод мога соотечественика капетана Теодора Милетића из Прчања с Пелузице, који онда за неке своје послове више времена у Шибенику бавио се, и ког сам

одавна познавао, како и сву његову фамилију. Кад сам к њему дошао и с њиме се поздравио, запита ме: каква је новост?, на које отговорих: да сам на објед дошао, Он мис.њаше у први ма да се шалим, а кад га увјерих, особито му мило би, и ту он мене љепо почасти, и у љубави и разговору неколико часа код њега проведох. Посље опростим се с њим, и љепо му захвалим на части и соотечественој љубави, пак одатле пођем у школу учитељу, горје именованом Георгију Боројевићу, и ту с њим разговарајући се, ал ето дође и архидијакон Аџић и по Bзајмном поздравленију, запита он мене, а гдје сте ви?, ја: евоме. Архидијакон : а јестел обједовали?, ја : јесам. Архидијакон: гдје?, ја : код мога соотечественика капетана Теодора Милетића, (овај је њему добро био познат). Архидијакон: зашто нијесте код нас остали?, ја : да не будем на досаду. Архидијакон: е ви нијесте хтјели за то,

АВТОБИОГРАФИЈА КИРилА ЦВЈЕТКОВИЋА, пРотосинљЕлА 53

гдје је у кујни било. Ја: управо за то. Архидијакон: знател ви да и његов дијакон с њиме не једе, него у кујну?, а ви сте монах. Ја: ако нећете ни ви с њим јести, мени је све једно. Ја знам, да сам монах, и ради мене то незахтевам, али кад би ја то учинио, сотим би сpaмоту мом монастиру направио, и мом настојатељу и братији свим би се замјерио. Ја сам код митрополита црногорског био, који је други чоек и цјелој Европи познат, пак он ни најмање не гледајући на моју младост и монашество, него за чест мога монастира удостоио ме с њим јести и кафу пити, притом кажем му остало, како сам горје казао о путешествију мом у Црну Гору; на ово ми он не рече друго, него да от њега то независи. На то предузесмо други разговор и со тим растаНе МО СО. * За тим настаде и пост успенија пречисте богоматере, и други дан истога поста, позва мене г. епископ к себи и каза ми, да јошт нема никаква отговора за мене от цара, а да ме онако поврати у монастир жао му је, будући да је далеко, за то вели, промислио је да ме пошље за које кратко време у монастир Крку с једним писмом на тамошњег игумана, а друго препоручително писмо на његовог пријатеља у Скрадни г. Симеона Ковачевића, за да ми провиди једног чоека с коњем на ком ћу коњу до монастира поћи. Ја учтиво благодарећи му за његово такво о мени старање, цјелујем његову св. десницу, тада он преда ми речена два писма и с благословом и утјешителној благонадеждности отпусти ме, и тако ја к мом старцу отидем и сприобшчим му налог от г. епископа мени дати. Старцу жао бијаше врло растати се са мном, али тако морало је бити и посље. Посље обједа ја седнем тер напишем једно писмо на мога настојатеља, обзнањујући му за моје ствари како пролазе. Исто писмо отнесем на пошту, пак отуда к мору распитивати, хоћели каква барка сутри дан у Скрадин oтлазити, гдје и нађох, и уговорим с њима у колико сати,

а то у 6 сати да ће отлазити. Сутри дан у јутро т.ј. на 3. Августа пођем с мојим старцем на јутрењу, гдје најсрдније препоручим се милостивом Богу и пречистој богоматери да ми у помоћи буду, за тим отидемо кући, и кафу попијемо, узмем моје ствари које су ми нуждне биле за носити собом, и предам их дијаку старчеву, да их до лађе отнесе, а друге ствари код старца оставим, пак упутим се са старцем к мору, који ме хтио пратити, и пре него сам у лађу ушао, опростим се с њим и братски изљубим. По том сједнем у лађу и у име Божије упутимо се к Скрадину, а мој старац на ново поздрављајући руком, врати се дому своме. Ја захвалећи Богу, сретно допловим под Скрадин, и моје ствари понесем код горје именованог оца Макарија, коме и његовом капелану оцу Стефану, братски поздрав от мог старца оца Исаије изручим, и за мој одлазак њима обзнаним, ког замолим за моје ствари, до мог отласка код њега да оставим, који радо са свим срцем мени удовлетвори. Посље кратког одмора, опростим се с њима и упутим се г. Ковачевићу с писмом за да ми на време коња провиди. При отласку речени парох рече ми: брате љубезни, немојте гдје на објед остати, јербо ја желим вас данас частити, за које захвалим му љубазно, и отидем к реченом г. Ковачевићу, кога у дућану нађем и учтиво поздравим, и он такођер мене најљубазније предусрете. Предавши му писмо и поздрав му изручим от г. епископа, и по прочитању писма, рече ми: добровољно хоћу вам ову услугу учинити, колико за љубав г. епископа, толико за вас самих од толико далеког мјеста. Ја могу вам одма коња и чоека наћи, него надам се да ће от озгор из близ монастира тко доћи, за то стрпите се до пол дне, пак ако тко не дође, онда ћемо одавле узети, ако озгор ткогод се намјери, то ће вас мање трошка стати, за које му се ја љепо захвалим. Потом ухвати ме са руку, и отведе ме у кућу, гдје нађох и његову гос

АВТОБИОГРАФИЈА КИРИ.1А ЦВЈЕТКОВИЋА, ПРОТОСИНЂЕЛА 55

поју Ану, и двоје дјеце Спиридона и Екатерину, која госпоја предусрела ме најучтивије и поздравила, које сам и ја с моје стране учинио, и њој такођер и дјечици поздрав от г. епископа изручио. По том понудише ме сјести, и са мном се разговарати, питајући ме о нашим предјелима, о Црној гори, и о знаменитом њеном управитељу г. Митрополиту, и ту ме почастише кафом и понудише с обједом, казујући како ме отац Макарије позвао. Ту јошт мало поразговорим се с њима, и препорућивајући се, опростим се от њих и захвалим на љепо причекање њихово и вратим се код г. пароха. Разговарајући се с истим и његовим капеланом, тако посље једног сата, ал ето ти калфа именованог г. Ковачевића, који ми каже, да има један кметанац, брат кувара монастира Крке, који ће у један посље полдне отлазити, и с којим могу љепо у монастир поћи, за које му захвалим што ми је донио ову вјест. Међу тим и објед приспје, за који смо сјели и љепо се почастили, и посље обједа и братског разговора, устанемо и Богу благодаримо, и ја одма приправим се да путујем. По томе опростим се с г. парохом и његовим капеланом и упутим се на мој даљи пут, они наредише њихову дијаку, да моје ствари до коња отнесе, и они упутише се са мном да ме испрате, и до г. Ковачевића допратише ме, гдје ме чоек с коњем чека. Онда намјестих моје бисаге и остало на коња, пак се са свима опростим и изљубим захваљујући свима на части и љепом примању, пак прекрстивши се, усједох на коња на ново поздрављајући ове моје доброхоте, и упустих се к манастиру Крки до ког од Скрадина 5 сати броји се.

Путујући прошао сам села Братишковце, и Рупе, посље овог села почиње се ходити уз брег не много висок, пак кад се на врх изиђе, онда почиње равна али каменита Лашаковица, која је и са шумом не много високом украшена, а то понајвише јасеновином, коју једва пређемо, нешто от врућине, а нешто от каменитог пута, а сувише, што је и коњ слаб био. У први мрак тек на

« ПретходнаНастави »