Слике страница
PDF
ePub

АВТОБИОГРАФИЈА КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА, ПРОТОСИНЂЕЛА 6 1

нас је љепо примио. По учињеном нашем к њему почитанију и цјелованију његове св. деснице реченог игумана, како за његово, тако и свега братства здравље упитао, посље равним начином и мене је за здравље упитао, и како ми се у монастир Крку допало, на које сам ја са учтивостију отговорио, да ме здравље, захвалећи Богу, служи добро, и монастир да ми се такођер ДОПа Да. |За овим сприобшчи ми, како за два или три дана намјерава отлазити у Боку Которску, пак и ја да се приправим и будем готов да заједно идемо, на које отац игуман Кнежевић узе слободу, пак најучтивије запита г. епископа: хоћели ме задијаконити, на које му он отговори, да неће, будући да јошт није дозволу добио, него да се нада што скорије добити, пак у мом монастиру да ће ме рукоположити, и с овим нас отпусти, и ја к моме старцу отидем, који ме радосно дочека, изљубимо се и взајмно за здравље један другога упитамо. За тим старац пита ме, како сам у монастир Крку провео, на које сам му све по реду казивао, и како сам у свему задовољан био, при том казао сам му што ми је г. еписоп казао, на које отговорио ми је, да је за све извјешчен био. Сутри дан почео сам све моје ствари спремати, за да готов к одласку будем. Ова два три дана док сам се јошт у Шибенику бавио, познао сам више свјашченика, као от друга два монастира, тако и мирскије, који су долазили на поклон г. епископу, сувише што је владање Француско, због некаквије политическије узрока, намјеравало премјестити епископа у Боку Которску да пребива. Други дан по мојему дошествију у Шибеник, дође и мој бивши сопутник отац Стефан Новоселац, такођер у Боку Которску к своме настојатељу г. Зелићу да иде. У исто време био сам и једног чоека нашао с коњем до Спљета да пођем, но онај дан кад смо хтјели отићи, намјерими се по срећи из Спљета други чоек с добрим коњем, тер с њим за мању цјену погодим, а сувише

[ocr errors]

ствари што сам имао, то сам са стварима г. епископа ставио. И тако кад је све било приуготовљено, у име Божије посље подне кренемо се из Шибеника, између зујањем звона и пуцањем прангија, с великом пратњом от Шибеничана сви на коњима јашући, који су нас пратили до Врпољца недалеко от Шибеника. Ту смо сви отјашали код једног пароха римскога, јербо нашега благочестија житеља онде нема, који је г. епископа и све најусрдније дочекао, и по задугом отпочивању, Шибеничани устадоше, и от г. епископа благослов заискаше, желећи му сретап пут, и равним начином и с нами се љепо опростише и изљубише сретан пут нам желећи, усједоше своје коње и вратише се у град, а ми сви остадосмо код реченога пароха на преноћеније. Овде је он нас свије љепо и изобилно частио, гдје до њеко доба ноћи јесмо провели, посље пошли смо у миру почити, и у јутро подранили смо се. По совршенију обичног богомоленија, на даљни пут спремили смо се, и у том кафа је била је готова, коју Кад смо попили, онда епископ захвалио је нашему гостопримнику на усрдном његовом дочекању и на гостби, и с њим се љепо сви поздрависмо, и препоручујући се Богу, упутисмо се кроз Борају, пак покрај Трогира и приспјесмо у Каштеле, код неког Мишка Томића трговца римског вјероисповједенија. С овим се познавао г. епископ јошт из почетка његовог дошествија у Далмацију, овај гостољубиви чоек с великом радости дочека г. епископа и свије нас, и господским обједом нас почасти. По обједу ПОЗдравимо се с њим и с осталим његовим домаћим, и oтидосмо, он нас љепо испрати и с пуцањем из пушака нас поздрави, а ми преко реченије каштела к Спљету упутимо се. Путујући прошли смо кроз Солин бивша резиденција Дијоклетија императора. У сами мрак дођосмо у град Спљет, у једну велику гостијоницу уђемо, гдје ја и мој сопутник отац Стефан једну собу за нас двојицу Запитасмо, које примјети г. епископ и нами рече: да не

АВТОБИОГРАФИЈА КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА, ПРОТОСИНЂЕЛА 63

треба ништа да се ви старате за то не само овде, него у цјеломе путу, то је моја брига, ви сте моји људи, на које му ми с почитанијем захвалимо, цјелујући његову св. десницу. Овде проведемо три четири дана док смо брод нашли, међу тим нашега благочестија мало число трговаца турски поданика, посjешчавали су г. епископа, такођер и он њих. У исто време нашао се ту један капетан с бродом из Гружа от окружија дубровачког, с којим се г. епископ погодио да нас до Дубровника отвезе, на ком броду одма натоварисмо наше ствари и четврти дан посље полдне препоручујући се вишњему промислу, упутимо се напред и то све испод краја, бојећи се енглеског нападенија. Поћ кад би приспјела, увукли би смо се у какво пристанишче, гдје би смо преноћили, и тако трећи дан дођосмо у мали Стон, и ту от нашега благочестија нитко не живи, осим један трговац именем Никола Периновић из Турске родом. Овај кад је чуо да је г. епископ дошао, одма дође поклонити му се, и с највишом жељом и усрдијем замоли га, да са свом пратњом код њега на обиталиште дође, на које речени г. епископ захвали му на његово усрдно гостопримство, и обећаваму се удовлетворити и тако с њим отидoсмо к његову дому, гдје с радости и високопочитанијем свога архипастира дочека. Ту смо код њега ноћили, и сутри дан били, и опет другу ноћ остали, који нас је љепо и богато частио. Међу тим капетан от брода у великом Стону, до ког има једна миља италијанска, нађе други брод да нас отвезе до Гружи, и чини пренијети све његове ствари и напе смјести у исти брод, и кад буде све приправно, онда г. епископ захвали нашем гостопримцу на љепо дочекање и угоштење и с њим се сви љепо поздравимо и упутимо се пјешице к великом Стону, гдје је нас пратио и речени наш гостољубац, и ту опет на ново с њим се опростимо и изљубимо, пак смjeстимо се у брод и с божијом помоћи упутимо се пут Гружа, гдје приспјемо у сами мрак, управо под кућу предреченог капетана, који док пристасмо к крају, искочи брже боље, и отиде у кућу к жени својој казати, каква је госта довезао. За тим мало врати се натраг, и замоли г. епископа да се удостоји унићи под покров његова малога но великосрдечнаго дома. Тада г. епископ и ми сви за њим изиђемо из брода, и пођемо у његов дом, гдје опет он с његовом супругом најусрдније нас дочекаше и поздравише. По малом отпочитку г. епископ посла звати к себи нашега благочестија пароха Дубровачког њеког оца Јоаникија Јоановића, који одма дође с туторима црквеним и с нелико наши трговаца, који су једва дочекали видити свога законога архипастира, и коме су дошли поклонити се, које такођер најљубазније дочека и прими г. епископ и с њима се проразговори. Ови желили су, да би он одма у град дошао, но он се изговори једно због пута, а друго што домаћин наш срдечно желио је ту чест имати, за ону ноћ код њега да пребуде. Кад су то видили, онда на ново от г. епископа благослов запиташе и његову св. десницу целиваше, и к својим домовом вратише се.

* Међу тим и вечера била је готова, и ми сједoсмо вечерати. Овде је нас овај гостољубиви домаћин господски частио, и с различитим вином напоијо и по благодарителним и препоручителним молитвама отидемо опочинути. Сутри дан кад устанемо и обичне молитве свршимо, у томе буде и кафа готова, коју попијемо, за тим нађемо људи, који ће ствари г. епископа у град пренијети, међу тим дође предречени парох отац Јоаникије и јошт с вишим числом своји Христијана, и кад су већ све ствари биле послате у град, онда г. епископ захвали нашем г. домаћину на љепоме дочекању и на части, такођер и ми се сви с њим опростимо и упутимо у град, гдје г. епископа от стране цивилиске и милитарске велељепно дочекају и за њега приправљено обиталиште отпрате, које је била једна прекрасна палата близу римске катедралне цркве, са сваким богатим утварима снабдјевена, пред које врата за почест два су гранатира стражу чували. Посље него је г. епископ посjешченија отпустио, ја сам код моје тетке Марије, која је за Петра Милашиновића удата, отишао, и коју от како се удала нијесам видио, а мој сопутник отац Стефан отиде код гореименованог пароха. Ја код моје тетке два дана и двије ноћи бавио сам се, која ме као свог сина радостно дочекала и његовала, тако исто и њезин супруг, а мој тетак. Посље овог времена призове ме г. епископ, и нареди ми, да ја морам отлазити у мој монастир, и да кажем, да је он већ у Дубровник дошао, и нареди својим млађима да гледају, имали каква лађа, која за Цавцат иде. Они по наредби његовој отишли су одма у пристанишче и нашли су једну лађу, с којом је једна госпоја из Дубровника у Цавцат ишла, за да тамо бере своје винограде. Ја посље обједа опростим се с мојом милом тетком и течом, који ме љепо обдаре, с којима се изљубим и поздравим, пак г. епископу отидем, и с његовим благословом к предреченој лађи упутим се, која је била приправна, само речену госпоју и мене очекивали су. Но мало замном дође и она, ја се опет ту с мојим тетком и другим његовим пријатељима, с дијаконима владичиним, с оцем Стефаном такођер и с парохом, који су ме до лађе допратили поздравим се и у лађу уђем и смјестим се, пак с помоћу божијом кренемо се на вјетрили имајући благопоспјешни вјетар. Но кад будемо спрам Жупе, која нам стојаше с леве стране, ал наједанпут ударио тако силни вјeтaр с кишом, да смо мислили, ни један неће се спасти. Кад ја виђох оваку опасност, брзо свучем са себе моје дуге аљине, и само се с њима загрнем, препоручим се свесрдно Богу и пречистој богоматери, пак с чепам корман у руке, и заповедим да спаше парус доље, и да се весала крјепко држе, које су одма послушали и учинили, и тако смо се за више от пол сата с вјетром и кишом борили, док даде Бог, тер се поче море утиша

АВТОБИОГРАФИЈА 5

« ПретходнаНастави »