Слике страница
PDF
ePub

Речени митрополит одма је својеручно њему отписао, и своју радост изјаснио, што су Приморци свога законог архипастира добили, от ког су крајну нужду имали, сувише, вели он, радује се да их је у жребију запало њега имати, о ком је јошт прије његова дошествија у Боку чуо многе хвалити се, напослетку сваку братску љубов и помоћ обећавајући му и пр.

Исто писмо послао му је по једном свом дворјанину, и с њим неке дарове от производа црногорскије, тако и Краљевић њему, и док је у Боку Которску пребивао, више пута један другоме слали су дарове.

У почетку 1812. г. Краљевића архидијакон Никодим Аџић намјери отићи от њега, за то замоли реченог господина, да му даде отпустително писмо, он га је заустављао много, но овај неимајући вољу остати, непрестано молио је, на које му удовлетвори, и отпустително писмо даде, пак отиде у Црну Гору предименованоме г. митрополиту, који га љепо прими и код себе задржи више от 4 године. Посље речени Аџић зажели поћи у монастир Ипек, бившу патријаршију српску, и тамо неко време пребуде, и от куге умре, а на мјесто пак овог Аџића г. епископ произведе за архидијакона Никанора Кнежевића .

Међутим архимандрит Зелић морао је отказати службу намјестничества Боко-Которског и добије плаћу (пензију от 100 дуката, пак отиде у Далмацију у свој пострижни монастир Крупу, а на мјесто његово возпостављен буде наш настојатељ с плаћом од 300 дуката, како што је и Зелић имао. Ову је плаћу примао докље је владање Француско трајало, посље док је живио, све је без плаће служио. За ово време пребиванија г. епископа у Боку, више пута наш настојатељ с братијом, молили су истог г. епископа да мене на степен дијаконства произведе, но будући да јошт није био дозволеније добио, за то није могао. Напосљетку кад се хтјео опет вратити у Далмацију, молили су га и опет, али све је залуду било, јер дозволенија јошт није имао, него рече настојатељу, да.

1

ме пусти с њиме отићи, и кад дође дозволеније, да ће ме задијаконити, и онда послати, и монастир зато да неће никаква трошка имати. Настојатељ се изговарао да ме не може пустити, јербо боји се да ћу се дуго задржати, а они у монастиру имају потребу от мене, али г. епископ више пута тако искао ме, и кад је видио настојатељ и братија, онда за незамјерити му се, отпусте ме, тада г. епископ нареди ми, да се спремим, и све моје ствари његову архидијакону да предам, а ја да идем у Дубровник и тамо да га чекам, гђје су његове ствари, које су на неколико дана раније онамо послате. Ја се почех спремати што прије могох, ни воображавајући каква ће ме несрећа тамо дочекати, непостижиме будући судбе Божије и неисљедимих путова његових, и кад сам све љепо спремио и архидијакону Кнежевићу предао, онда сам к родитељском дому отишао и мојим родитељима све сприобшчим. За ово моје удаленије от них, колико им је жао било, толико опет радовали су се, надајући се мојему добром успјеху, и замолим њихов родитељски благослов, које они свесрдно учине, и тако с њима, с млађим братом и сестрама и осталим сродницима љепо се опростим и изљубим и са сузама растанемо се.

Кад дођем у монастир опет сутри дан био сам са свим готов к полазку, тада пођем мом настојатељу, учитељу и благодјетељу, цјелујући његову благодјетелну десницу, и с најумилнијим синовним к њему почитанијем и са сузама на очи, замолим да ми даде његов отечески благослов, на које овај честидостојни старац учини се духом, и његову сјединами украшену браду ороси сузама, и пригрливши ме к себи отеческом њежностију поче говорити: љубезно моје духовно чадо, Бог премилостиви да те благослови и његовом светом десницом да те руководи, и сва твоја блага предпријатија к добрим концу приведе, и пречиста богоматер, којој си се от младости твоје жртвовао, у свим твојим нуждама, помошчница и зашчитница шчедра да ти буде, за ово ћу се ја њима,

за тебе, најусрдније молити, и мој ће дух вазда с тобом бити. Препоручам ти во Христје љубазни сине, незаборави твоју обитељ, у којој власи твоји остају, за знак твоје к њој привржености, и почитанија која те братом својим учинила, не заборави и мене старца у твојим молитвама, такођер и братију, гђјегод будеш спомени се званија твојега. Г. епископу буди послушан и вјеран, поштуј га као свог архипастира, и док код њега будеш, пак и свуда буди љубезан, пријазљив свакоме, свакоме што узможеш помози и добро му учини, које ће ти за ползу и душевну и тјелесну бити, а нама ће на радост служити.

Овим речима ја тронут најсмиреније њему захвалим и његову благодјетелну десницу цјелујем, коју топлим мојим сузама оросим за знак мога синовног к њему почитанија и признателности. За тим сазва сву братију, који одма дођоше, и ту се с њима љепо братски опростим и изљубим, најпосље отидем к г. епископу пријавити се, и с његовим благословом удалим се от њега и пођем у обје цркве препоручити се Богу и пречистој богоматери, пак и опростим се са свим млађима. Тада упутим се да изиђем из монастира, гђје на врата от истока био је настојатељ, братија и владичини млађи, који су ме изпратили кроз дубраву до царског пута, то је мало даље от монастира, ту се на ново с њима поздравим и братски изгрлим и изљубим и с плачем растан мо се, они врате се натраг, а ја препоручујући се вишњега промислу, упутим се пјешице преко Кастел Новога, Топле, Игала, Суторине к дебелом брегу. Одатле упутим се низ Конавље предјељ дубровачки, гђје сам многе земледјелце находио, који су земље своје радили, и које сам с помози Бог поздрављао, а они мени гологлави с учтивостију отговарали и с пићем ме, а многи и с ужином које сам затекао нудили, ја сам њима љепо захваљивао, и њих молио да ми пут који к фратарској дубрави води покажу, које су они добровољно то учинили, и пре него сам ре

ченој дубрави приспио, сунце је већ било зашло, а кад на један четврт сата далеко от монастира отаца Францишкана, који се у тој дубрави налази, био, звонили су Ave Maria".

А кад се приближих к монастиру, ал около њега засјели солдати Француски, који су из Дубровника у Боку Которску ишли, уђем најпосље и у монастир, кад и тамо пуна авлија њих. Нађем једног служитеља коме речем, да ме пријави настојатељу, а ја онако утруђен от пута сједнем у ходник. У то дође настојатељ кога поздравим и замолим за преноћије, овај некако срдито отговори, да не може, будући је пун монастир, ја опет замолим, да ми допусти онда само на ходнику за ону ноћ да пребудем, само от влаге ноћне да се сохраним, и сотим он отиде неотговарајући ми ништа. Ја на истом мјесту останем сједећи, гђје сам једно пол сата и више сједио, док најпосље ево дође речени настојатељ и с њим један млад свјашченик родом из Дубровника, који ме с добар вече поздравише, на које и ја њима равним начином учиним, пак ме с љепим начином понудише говорећи: заповједајте унутра, и ја уђох с њима заједно, пак уведоше ме у трапезарију, гдје је била вечера приправљена, ту нађох јошт четири брата, које поздравих с добар вече, на које и они мене возпоздравише с добро дошао, пак одма помолимо се Богу, и сједосмо вечерати. По свршетку вечере и благодаренија отидемо сви у настојатељеву келију, ту се мало поразговоримо, пак устанемо да идемо почивати, они сви мене допрате у келију младог свјашченика из Дубровника, гдје су за мене приправили били постељу. Ту взајмно поздравимо се с лаком ноћи и добрим почивањем, и отиду, а ја с мојим Дубровчанином останем, који посље понуди ме, да пођемо посјетити оне официре, који су ту били. Ја сам се извињавао утруђен будући от пута, но он приволи ме, и тако отидосмо к њима, којих бјаше 14 у једној великој келији гдје вечераху. Кад к њима дођосмо и њих поздрависмо, они се

сви на ноге дигоше и нас најљепше спет поздравише. Све сам ја ове официре познао, међу којим бјаше њих полак нашије Србаља Личана, понудише нас те сједосмо, и јела нам поднесоше да једемо, ми смо њима захвалили, будући да смо били вечерали, но ови нас принудише и два залогаја узесмо и по једну чашу вина пописмо. Ту смо јошт мало посједили и поразговарали се, пак се с њима љепо опростимо и отидемо ми у келију. Мој гостилник поздрави се самном и отиде почивати, кога замолим да ме рано пробуди. Посље ја помолим се Богу и легнем спавати, и спавао сам као мртав до посље 6 сати у јутру, кад се пробудим хитро устанем, обучем се и помолим Богу, ал тек онда долази мој Дубровчанин, ком речем зашто ме није пробудио, на које отговори: како би вас от грјехоте пробудио како сте љепо спавали онако уморни, а сувише опет данас далеки пут предстоји вам, за тим отведе ме код настојатеља, и ту попијем кафу, и с њима се опростим и захвалим на причекање, и они сви са мном изиђоше пратећи ме, док су ме из дубраве извели, и на стазу, која к Цавтату води упутили. Ту се на ново с њима опростим и изљубим, честитајући ми они сретан пут, растанемо се.

Кад дођем у Цавтат, одма пођем у пристанишче видити, имали која лађа за Дубровник, ал не бјаше ни једне за узрок што јужни вјетар дуваше, и под град прићи се не могаше. Тада ја пођем у кафану, гђје сам читав сат сједио, кад ето дође један младић казујући ми, да има једна лађа, која ће возити солдате до Жупе, који ће из Жупе пјешице у Дубровник поћи, даклем ако хоћу да с њима идем, има мјеста и за мене. На то ја сам одма отишао и смјестио се у лађу, и кад под Жупу дођосмо, изађосмо на брег, пак се упутисмо к Дубровнику. Ходећи ја овако са солдатима, видећи ме житељи они говораху међу собом: о сирома младога попа како га солдати воде, ово ја слушајући смјејао сам се у себи, не надајући се, да ће ме таково што кадгод постићи.

« ПретходнаНастави »