Слике страница
PDF
ePub

сам најбоље знао упућивао, са свим да посље су ме и клели, како су ми и сами казивали, кад су до године посље исте протоколе на преглед доносили, али кад су се упутили и видјели, да је то за њихово добро и чест, за проклињатье извиненије су искали, исхиљада благослова су такове замјенили, притом захваљујући ми на мом неумитном но чистосрдном настојању и упућењу добром у свачему. +

Међу овим временом Герасим Зелић архимандрит монастира Крупе, пође у Италију здравља свога ради, у топлице, откуд отиде у Беч, и обтужи Краљевића и то све саме лажи, и за подкрепит исте, стави један циркулар, ког је морао Краљевић, по налогу Француском, народу 1869. послати, да вјерни своме законитоме цару остану. За ово буде Краљевић от говерана позван у Задар да се оправда, за које му је лако било и оправдати се, јербо не само свјашченство и народ, него и сами приврженици Зелићеви с остали засвједочили су, да је лажно тужио, а циркулар показао је налог от Француза што је добио, и предмет на ком је био циркулар основан. У исто време речени Краљевић је за речени циркулар и своја обстојателства, у којима се налазио, приказао, алін Зелић без никакве нужде, кад је владање Француско у Далмацију дошло, као епископски намјестник обзнанио је народу, совјетујући вјерни да буду своме новом покровитељу и да захвале Богу, што их је освободио от

скотског непријатеља. Један от ови циркулара Краљевић је говерану предао, које је он состалим његовим отговорима к цару у Беч послао, а цар пак за све је митрополиту Стратимировићу писао, да га о свему точно извјести, придодајући, да би добро било, да пред Карлштадску или Славонску епархију Далмација остане.

Митрополиту Стратимировићу много jе жао било за оваки поступак Зелића, будући да се он много радовао (митр. Стратимировић), кад је чуо, да је Далмација свога законог архипастира добила, али по налогу цареву морао

оног

је за све точно увједомити, и за то у кратко описао сав стучај Краљевића, како што сам ја већ овде ставио, такођер и за Зелића и његово поведеније и поступање, доказујући, да ни један ни други за оно способни нијесу, него Краљевић да се пензионира, а Зелић да остане у свом монастиру, а на мјесто Краљевића, једног другог епископа, кога би он способна за онај народ нашао и изабрао, и от његове царске милости потврђен, тамо послао, доказујући кад би под епархівју Карлштадску или Славонску Далмација потпала, то би за Далмацију теготно било, будући да је више пута изложена била промјени владања, а и кужне болести,

Истог 1815. Б. на 21. Нојемврија у катедралној цркви у Шибенику, произвео ме г. Краљевић на степен свјашченства, а на 28. и. м. служио сам прву литургију с великим весельем и торжеством, које су мени добри и незаборављени натии христијани шибенички учинили от њихове кмени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долазка у Шибеник показали,

У почетку 1816. Љ. дође извјестије на владику от товерана, да цар доћи ће у Априлу или Мају у Тријест, који позива от преторија по једнога, такођер и епископа, за свој народ да представе њихове теготе и молбе и тако епископ на 15. Марта т. .ь. пође из Шибеника у Задар и са собом отведе. Из Задра отидемо у Обровац, по мору нијесмо за то путовали, што би смо морали у Тријест контумац изостајавати, због кужне болести у турским предјелима оглашене. Из Обровца упутили смо се преко Велебита, кога сам ја пјешице прешао, за узрок што ми је коњ слаб био, и на првој стацији св. Рока ноћили смо. Сутри дан пошли смо у Госпић, из Госпића просједили смо пут преко Оточца, Сења, Ријеке (Фијуме) и 22. реченог Марта приспјели смо у Тријест.

Шесте недеље поста дошао је и г. епископ карлштадски Мојсеј от Мијоковић, коме је наше православно

мене

србско обшчество на сусрет изишло, међу којим и г. Краљевић изиграо и мене с њим отвео, и са сваком почасти дочекало га. До пришествија царева у Тријест, г. Мијоковић ишао је у србску, аг. Краљевић у грчку цркву.

Међутим г. Мијоковић походио је и грчку цркву, гђје су га Грци са сваком чести као архијереја дочекали. Г. Краљевић свој окрут са собом није носио, будући да Тријест не потпада његовој епархији, али г. Мијоковић сутри дан по Ускрсу зајмио му је његов окрут, и тако је и он служио у грчкој цркви, а ја сам и пре служио соним њиховим свјашченицима више пута.

Кад је дошао глас, да ће цар доћи, спремали су се Тријестанци да га иду дочекати на граници Фријулској, које није далеко от Тријеста, у исто време и г. Краљевић отишао је и ја с њиме. Неописаном радости ја сам се утјешавао, да ћу срећан битII, виђети помазаника Божија, и кад дођосмо на речену границу, уставили су коње, и чекали смо једно. пол сата, док дођоше гласоноше који казаше да долази цар. Боже мој, ко је био радостнији от мене ?, нитко ја мисљах жив на свјету, ал кад дође цар и устави се да прими предусретанике, и кад га ја виђох, о каква чудна промена у мом срцу учини се! Сва она радост у оном тренутку преобрати се у неку тугу и жалост, и на очи сузе не радости, него неке жалости дођоше, које сам једва могао сакрити, и у исти мах, као неки вјетар на ум да ми донесе оне бесједе пророка Јелисија написане у књиги II царств. гл. 8. ст. 11. и 12., за које сам се дивио и чудио, и колико сам га пути видио за оно време док се у Тријесту бавио, као некакав убет от њега ми је био.

Док се цар у Тријесту бавио, г. Краљевић два пута је пред њега био, први пут задржао се код њега , сата, и молио је цара да нам даде ніколу и једну цркву нашу у Спљету да начини, доказујући му, да би много трговаца наши из Турске и другије мјеста доселили се у Спљет, с којим би трговина умножила се, и држави не

[ocr errors][ocr errors]

малу корист принела, ал у исто време, по наважденију њеки његови ласкатеља, искао је и какво отличије за себе, доказујући да би цар собом народ много обвезао, и от свега овога ништа неполучио.

Посље ишао је код принца Метерниха, који га је с особітом снисходителности дочекао и на

на канапе понудио сјести, ја као млађи стајао сам на ногама, а овај високи муж устане и донесе столицу, и близу њега метне је, о том обрати се кг. епископу и замоли га, да ми дозволн сјести, и кад ми епископ наложи, ја се поклоних принцу и сједох. Онда Метерних запита владику, у ком је мјесту његова резиденција и колико има душа у његовој епархији, и кад му је казао, онда опет га упита, ког је закона, на које му отговори православно-восточнога, а он (Метерних) унито, на које му владика отговори овако: у Далмацији незнају шта ће то речи унито, нити хоће да чују за такво што, онда Метерних: даклем ви држити, како што држи и Русија. Владика рече: тако ваше сијателство, а Метерних: то ми је драго. И тако више от пол сата разговарали су се, и отидемо от њега, који с најљепшим начином с нами се опрости, ихтједе да нас прати, за које владика једва га умоли, да му поклони милост и да се не труди, и тако остаде, а ми Отидосмо.

Посље били смо код Врбне првог постелника царева, а овај је нас најучтивије дочекао, и љено се разговарао и напосљедак испратио. Такођер били смо и код Бенерала Дуке, који је такођер нас љепо дочекао и с владиком се радо разговарао. За тим отишли смо код ђенерала Кучера и овај весели старац њено је нас дочекао, II разговарао се прилично време с владиком. Били смо и код капелана царева, и тај је нас љепо примио, и пос.be сутри дан дошао је код владике. Код фенерала Радошевића или смо три пута, и нигда инјесмо га нашли код 1:уће. Код гроба Лазанског такођер били смо, а ово је неки отвећ горд и надувен чоект, посље него се мало с

д

владиком на ноге стојећи, разговорио, мало се поклони, пак окрену се и оде у своју собу из које је био изишао.

Док се бавио цар у Тријесту, владика је више пута писао Врбни, и ја сам сваки пут писмо носио, и који пут по пол сата код њега би стајао, сједио с њим заједно и разговарао се он са мном снајљепшим начином, док би знао прилику код цара да пође, и кад би он к цару отишао, оставио би мене у његову собу, а кад би се вратио, начинио би отговор владики и предао би ми, да му отнесем, и сваки пут рекао би ми, да га поздравим. Два пута посље ручка тамо сам био, и оба пута црном кафом частио ме. Једанпут управо кад су сви ђенерали с обједа устали, ја онај час дођем у предњу собу, кад су они почели излазити да иде сваки у своје обиталишче, ја онда станем мало на страну, и сваком учиним мој поклон, на које и от њи сваки мени такођер отговорише, а између њих један високи љепи танковити сједе косе, али младолик, приступи кмени, поклони се стављајући ми руку његову на раме, и рече: благословите оче, на које сам ја отговорио. Посље питао ме от куда сам, кад сам и то казао, онда сам узео слободу питати га, с ким имам чест говорити, на које ми је отговорио: ја сам фенерал Радошевић, на то сам ја опет рекао: да сам одавна имао срећу о њему похвално говорити, и да се особито радујем, што сам чест имао с њим састати се, и да му захваљујем што ме чести удостоијо, на које и он мени захвали, и са мном се љепо поздрави и рукова, и тако отиде к своме обиталишчу (по овоме се види да је Србин, србским млеком задојен и србским духом дише).

За ово време трајања царева у Тријест, долазио је у Грчку цркву, гдје га је Краљевић дочекао ау србску Мијоковић.

Прије нашега одласка из Шибеника, Граматик бивши владичин секретар у Турској, говорио је владики, кад буде код цара, да га моли да му дозволи у догматическим стварима да може с митрополитом преписивати, и као

« ПретходнаНастави »